Portret se kao vid izraza pojavio još u starom Egiptu i oni su ga koristili kao ideal svojih vladara, a javlja se u formi plastike. U doba Rima, portret je bio korišćen za izrazito realistički prikaz portretisanih osoba i ono što je karakteristično za njih jeste da oni nisu prikazivali samo vladare, već su prikazivali i obične ljude iz naroda, a rađeni su isto u formi skulpture. U slikarstvu je portret počeo da se razvija u ranohrišćanskoj umetnosti u nekom drugačijem pravcu, za razliku od onog što možemo videti u Pompejima. Ceo izraz portreta je kroz istoriju umetnosti prolazio kroz svakakve transformacije, a tome nam najbolje svedoči umetnost 20. veka gde možemo da vidimo različite pristupe. Umetnici su psihološko stanje prikazivali različitim sredstvima i istraživali ih; nebitno da li je to bio pokret ili boja, umetnici su se trudili da portrete istražuju na različite načine i da prenesu neku poruku kroz svoj rad. Moj rad se temelji na realizmu, što se nadovezuje na prethodnu seriju pejzaža (treba napomenuti da pejzaž ima uticaj impresionizma), ali taj realizam nije puka studija koja je tu da prikaže nešto što može da uradi fotoaparat ili kamera mobilnog telefona, već je on tu kao osnova stečenog znanja, da gradi dalji izraz. Impresionizam je pravac koji je na mene ostavio jak utisak i provlači se kroz pejzaže, ali isto tako je našao put i kroz portrete, gde ima jake igre svetla i senke, a cela ta igra služi da se portretisanim ljudima akcentuje karakter. Ovde sam se bavila starim ljudima koji su deo moje okoline. Oni naizgled deluju jako obično, ali vođena idejom rimskog portreta, želela sam da kroz crtež, jakom linijom koja je izraz stvaralačkog karaktera, zabeležim svoje savremenike, jer svako od nas koji je kročio na ovaj svet ima neku svoju misiju koju je došao da ispuni, jer da nije toga, onda postojanje ne bi imalo smisla. Svako od nas ima neku lekciju koju mora da prođe, a meni su pažnju privukli ljudi koji se dugo sa tim nose. Oni uprkos svojoj starosti, naboranoj koži i, mogu bezobrazno reći, vremenskoj istrošenosti nose u sebi neki mir koji i ja sama više osećam kako prolazi vreme. Da li to znači da starim? Svi starimo, to je neminovno stanje, to se vidi na našem licu, koži, stavu tela, ali mislim da ne nose svi tu neku životnu mudrost. Neki ljudi su ponavljali školu koju im je nametnuo život, a vođena intuicijom i dosadašnjim iskustvom, birala sam ljude sa velikim životnim pričama i ostvarenim životnim lekcijama, a treba računati na to da je svačija lekcija drugačija i da je svakog od nas ovo postajanje sazdalo za nešto drugačije. To da li je neko običan čovek sa šajkačom, baka sa maramom na glavi, ili najobičniji čovek iz komšiluka, nebitno je, treba uključiti ono naše unutra i osetiti kroz šta je ta osoba prolazila i kakve su njene lekcije, tako da je ova serija portreta takva gde imamo čudnu kombinaciju grubo-nežnog likovnog izraza i jednog velikog prozora u svet ljudi koji su potencijalno doživeli velike životne patnje i prosvetljenja koje je rezultiralo mudrošću i smirenošću. Svako od njih je nosilac drugačije priče, to su ljudi iz komšiluka, ali su svojim postojanjem i poimanjem sveta zaslužili mesto na papiru koji će biti linija večnosti za njihove duše.
Аmanda Miletić