Када су ми јавили да је умрла, нисам могла да заплачем. Није јој био први пут. Неколико је пута већ умирала. Четрдесет прве, када су јој стрељали оца, јер се нашао на погрешној страни, четрдесет треће, када су јој убили обе сестре и брата, јер су носили црвену петокраку на капи и најзад, четрдесет четврте, када су их једног јутра интернирали из породичне куће у равници у којој расте жито и по која шкољка. Њих троје промзрлих, патрљак некада имућне панонске породице, чувене по умним женама и вредним мушкарцима.
Други рат се завршио и донео васкрснуће. Остала је црнобела фотографија, да сведочи о студентским данима; излети у Опатију, сликање, рукомет, трајна и полуосмех, који сам од ње наследила. Кратки предах од суморног живота у осунчаним Карловцима оставио је прегршт сећања која је радо са мном делила, успављујући ме бескрајним причама о сиромашном колеги који није имао пара ни колико за једну свеску, а увек био најбољи ђак, о корзоу који се доимао бесконачним и којим су се шепуриле војвођанске девојке, уживајући у скупо плаћеној слободи, о полагању завршног испита у позајмљеним свиленим чарапама и изгаженим ципелама са малом штиклом, и тако редом.
Када је дошла на Косово у свом комплету од твида, зачуђеним погледом су је пратиле жене у шамијама, јер новине су објавиле ослобођење, али су умови остали у ланцима патријархата несвиклог на промене. Млада учитељица, рођена озбиљна, са дубоком бором насред чела, бескомпромисна и строга, слетела је на косовско поље попут голуждраве птице, навикле да је шибају северни ветрови. Неће ово дуго трајати, тешила се, сањајући о бескрајним пољима класја, како шуморе златна од сунца.
Када је пружила руку момку са стидљивим брчићима, био је тек свршени студент учитељске школе. Причао јој је како је претходно морао да изучи за обућара, јер, говорио је његов отац, познати терзија: Занат је златан. Прескакао је зидове интерната бежећи у биоскоп и једне вечери уместо покретних црнобелих слика на великом платну, полуотворених усана загледао се у младу колегиницу која је била друкчија од свих девојака које је до тада срео. Тиха и ненаметљива, у белој укусно кројеној хаљини, изгледала му је као привиђење, химера, саткана од ваздуха и суза.Обавио је руку око њеног крхког рамена и заветовао се да ће је заштити од зла.
Уследиле су деценије сељакања од службе до службе, од села до села. Његова рука остала је непоколебљиво на њеном рамену, а очи су им биле упрте у колевку која се љуљала празна. Савијали су се виногради под теретом гроздова, њено наручје вапило je за дечјим плачем. У Бога није веровала, па му се није ни молила. Ипак, жеља се остварила и на свет је дошао једва дочекан црнпурасти дечачић који ће понети име свог стрељаног деде, али и његову несрећну судбину.
Дани су се низали и чинило се да ју је зли усуд заборавио док је делио несрећу другим људима, све док једног августовског дана није без даха утрчала у стрмо, поплочано двориште. Момак са стидљивим брчићима већ је давно постао човек, био је деда, учитељ у пензији и спокојно је бројао дане до свог шездесет петог рођендана, гледајући како му расту унуке. Она је вриснула и време је стало. Њихов једва дочекани син јединац нестао је ненадано како је и дошао. Првенац припада боговима, рођен је да буде жртва, и богови су дошли по своје.
Бацила је грумен метохијске земље на сандук од храстовог дрвета, а тупи звук одјекнуо је далеко, чак до равнице у којој су се житна поља тужно лелујала на ветру. Увила је тело у црно, душу у црно и испод очију су се продубили колутови, чинећи јој лице све више налик оном моје несретне прабаке, коју памтим само са пожутелих фотографија, а која је сасвим иронично носила име цвета, весника пролећа, иако јој је живот био окован зимским мразевима.
Пред сам крај свог живота кренула је ка равници последњи пут. Горело је небо, горела је земља, а њен јединац је остао под спрженом летњом травом да самује. Више се није смејала, устајала је нерадо и дрхтавим гласом ми говорила да се чувам. Само здравље, све остало ће доћи.
Када су ми јавили да је умрла, нисам могла да заплачем. Умрла је по ко зна који пут, сада засигурно. Објавиле су то и црнобеле плакате, без фотографије. Сахрана је била тужна, поворка збрда-здола скупљених рођака, растурених широм онога што је остало од наше негдашње земље.
Покрила сам је златним прекривачем од дамаста, онако како је она мене покривала годинама, и пожелела јој спокојну вечност да је излечи од немирног живота.
Биографија:
Александра Јовичић рођена је у Приштини 1986. године, одрасла у Ораховцу. Дипломирала на Одсеку за општу књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Мастерирала на Департману за српску књижевност и језик Државног универзитета у Новом Пазару.
Уредница часописа Либартес. Добитница награде Мак Диздар за најбољу необјављену збирку песама (Столац, 2017. године). Објављивала поезију и прозу у различитим књижевним часописима и зборницима у земљи и региону.