Један од најистакнутијих представника репортаже као новинарског жанра, Егон Ервин Киш, успешно је приметио да ништа више не запањује него једноставна истина, ништа није егзотичније него наша околина, ништа није фантастичније од стварности и ништа нема сензационалније на свету него што је време у коме живимо. Вођен, несвесно овим тврдњама, српски новинар и писац Влада Арсић, својим стопама, трагајући од места до места за податке којима ће употпунити своје литерарне приче, временом је сакупио збирку најлуђих сторија из српске историје, коју је публиковао за издавачку кућу Лагуна, као Невиђена Србија. Годину дана после њеног објављивања, интересовање за њен садржај, не изостаје, а Арсић је често виђен гост на многобројним промоцијама у библиотекама широм Србије. За часопис Без лимита разговарали смо током његове промоције у Ресавској библитеци у Свилајнцу и сазнали зашто сви који читају ову збирку занимљивих сторија, своје читање завршавају реторичким питањем Боже, зар је ово могуће?
Гледајући Смешну страну историје на британској Би – би-си, телевизији која је емитована у периоду од 2009-2013. године, питао сам се исто што и читаоци Ваше књиге Невиђена Србија, да ли се ово заправо догодило током богате историје. Међутим, много тога се може проверити, а и у опису серије кажу да су то историјске чињенице. Како сте ви прикупили и утврдили веродостојност ваших прича?
Ова збирка је збирка повратка у далеку прошлост. Приче које су давно описане, али их је прекрила прашина заборава. То је једина моја књига о којој није постојао наум да се икада укоричи да постане књига, већ једноставно трагајући, често и пешака, од места до места, за неком историјском грађом која ми је била потребна за неке моје друге романе ја бих наилазио на тако невероватне податке да сам то једноставно бележио са стране. Како су године одмицале, ти подаци и те приче су мировале и у једном тренутку схватио сам да је то грађа за једну збирку прича која у наслову носи назив Најлуђе сторије из наше историје. Тако да сам све објединио у збирку од 90 прича. Реч је о причама које ће вас разнежити, насмејати или емотивно погодити, али најважније је да ћете много тога новог сазнати. Ја на својим промоцијама често говорим и препричавам делове из збирке, а да увек кажем публици да се не прибојавају, јер им нисам све открио и да је то само мали делић онога што ова књига садржи.
Шта је то што читаоци неће наћи у овој књизи и зашто?
У овој књизи избегавао сам да пишем о неким општим местима као што су Ђавоља Варош или о Тесли. Забележио сам само оне приче за које не могу да кажем да су опште непознате, јер оно што у Суботици рецимо можда сви знају, не значи да су за то икада чули у Лесковцу, или ако је нешто познато у Ваљеву, не значи да је то познато у Свилајнцу.
Постоји једна занимљива, за многе невероватна анегдота о америчком глумцу, редитељу и продуценту Роберту Де Ниру који је на нишкој пијаци продавао парадајз, да ли је то могуће?
Пре него што је Роберт Де Ниро постао протагониста у култним филмовима попут Таксисте, Кума, Ловца на јелене или Двадесетог века, уживао је у авантурама и путовањима. Средином шездесетих година путовао је Европом да би се на путу за Блиски Исток неколико дана задржао у долини Јужне Мораве. Нишлије памте да је у сумрак 1967 године Де Ниро зауставио сељака са запрежним колима на излазу из Ниша и да га је сељак Радован Ђокић повео кући и угостио као најдражег госта. Наредне године Де Ниро је дошао у фолксвагену немачких регистрација у селу , задржао се три дана, где је радио све сеоске послове, брао и парадајз који је својим аутом превозио са својим домаћином до нишке пијаце и стајао са њим док је овај продавао. Касније је постао мегазвезда и један од најпознатијих људи у свету. А у сусрету са српским председником је изјавио да се и сам по мало осећа Србином.
Поред римских императора, помиње се и Клеопатрина чесма, али она није везана за краљицу Египта већ за једну српску принцезу?
Реч је о Клеопатри, ћерки књаза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде, која је била изузетне лепоте, али необичног имена и судбине. У њу су се смртно заљубљивали многобројни младићи, њој је књаз Михајло Обреновић из велике љубави посветио песму Што се боре мисли моје, али је та љубав због сукоба ове две породице била готово незамислива. Зато су је они удали за сина Аврама Петронијевића, али тај брак није опстао јер је принцеза умрла у двадесетој години. Требало је да буде сахрањена у Тополи, али је мрак задесио њено посмртно тело и пратњу у селу Неменикуће на Космају и током ноћи девојке из тог места извезле су покров за тело покојнице. Дирнути овим чином, књаз Александар и кнегиња Персида, подигли су на том месту чесму.
Поред ове, пишете о још једној неоствареној љубави, која се догодила једном од славних музичара из наше историје, Бетовену?
Често питам људе на промоцијама каква је веза између Бетовена и села Голубинци у Срему код Старе Пазове. Сремци воле да се похвале да је господин Бетовен долазио овде, међутим, чињеница је да поузданих трагова о томе нема, највероватније јесте али под окриљем ноћи кришом, јер би у супротном вероватно се вратио не у живом стању. Међутим, у Бетовеновом музеју у Бечу, једно писмо привлачи нарочиту пажњу, писано је женским китњастим рукописом препуном чежње љубави и емоција, садржина није толико битна, већ је битна скица којом је та рука објаснила господину Бетовену како да он дође у то село Голубинци. Наравно, ту се већ наслућује да је реч о љубавној романси. Проблем је што је дама била удата па је то био вероватно и разлог зашто није долазио јавно. То је време када је Бетовен био обичан дворски музичар у Бону и имао једну велику љубав Жанет. Требали су да се венчају, али њени нису дозволили. Није он био тада прилика за њену удају, нашли су јој аустријског племића и официра, који је добио прекоманду негде на југ царства у Срему и тек тамо суочена са депресивном сремском равницом непознавањем људи, језика, Жанет се сетила своје велике љубави и стидљиво је послала прво писмо и кренула је једна преписка од 12 година, све док време и даљина нису учинила своје.
Као и данас и раније се говорило о значају пруге и железничког саобраћаја, у Вашој књизи могу се прочитати две невероватне приче?
Да ли знате да постоји један град у Србији, који већ 60 година има зграду железничке станице, и то ону праву типску, а да није видео не само воз, него никада у том месту ни пруга није дошла. То је Ивањица. Прича нас враћа у ране 70 године када је прва траса пруге од Београда до Бара требала да прође коз Ивањицу, и онда су тадашњи политичари брже боље као и увек када су политичари у питању, одлучили да зграду направе, а пруга ће једном доћи. На њихову жалост пруга је отишла на другу страну, зграда је остала и та зграда је тек пре неколико година коначно добила своју намену, данас је седиште управо свих политичких странака и организација у Ивањици. Ми имамо и једну уклету пругу. Заправо је немамо, зато што се гради пуне 405 године, реч је о прузи Ваљево -Лозница. Четири пута су почињали радови, 1914, 1941, 1990, 1998 и сваки пут када би дошли багери, када би било свечано отварање, почео би рат. Недавно је најављено да би то кончано требало завршити, али житељи Јадра, Поцерине, Тамнаве, кажу Немојте молим вас, не треба нам пруга!
У књизи се може наћи и податак да је један Србин, пре првог словена на челу католичке цркве Јована Павла 2, био папа, али оно што је занимљивије а многи не знају, да је Јован Шангајски, био колпортер у Београду, а да се његове мошти чувају у једној Ресавској светињи?
Сви знамо који је духовни значај Јована Шангајског, а када ја кажем да је једно време живео у Београду и да је живео тако што је продавао новине на теразијама људи се запрепасте, да ли је то могуће. Да могуће је. Податак сам пронашао када сам радио једну репортажу за Илустровану политику, где сам представио његов целокупан живот и рад у Београду после Првог светског рата, када је велики број избеглих Руса дошао у Србију. Мали број људи зна да су после толико година његове мошти пренете у Миљков манастир у Гложану код Свилајнца и да се тамо могу и дан данас посетити.
Ову књигу красе занимљиве илустрације, чији је то рад?
Илустрације за ову књигу урадио је Горан Јевтић који већ 30 година живи у Аустралији, али је занимљиво да дуго није ништа радио на пољу илустрације и да је ово прва књига која му је помогла да мало размрда прсте.
За крај сте чували и једну анегдоту, која уствари осликава на који начин настају и ваши други романи?
Сва моја дела настају тако што „давим” и ћерке и жену и пријатеље да то ишчитавају још по главама, и то из једног простог разлога, зато што све имам утисак да оно што је у мојој глави, често не испадне тако и на папиру и морам да вам испричам једну анегдоту која нема везе ни са једном од ових књига, али градећи рукопис романа Ноћ архангела где ми се једна глава завршава на један врло спектаклуларан начин, тако што су једну девојку у селу Опарићу у Левчу пронашли заклану на гробљу свога оца. У даљем току романа треба дати логично објашњење ко је то учинио, зашто је то учинио, коју су ту мотиви. И сад ја као аутор, писац мозгам о томе, ту су супруга, ћерка, дају они своје предлоге као доктор Вотсон, Шерлок Хомсу. Наравно, ја сам нашао начин да то завршим, међутим, три месеца касније седимо у башти једног ресторана на Ади Циганлији, тишина, пуна башта, моја ћерка која је иначе сопран, онако грлата, као да је неко иглом пробо, из чиста мира каже „Еј да ли се сећате летос, када смо планирали оно убиство”. Цела кафана погледа….
У току овог разговора открили смо само мали делић онога што је једно од стваралачких радова, које аутор романа Армагедон, Кад звона занеме, Бродолом и Лопатање ђавола прикупио, путујући Србијом, једино место где физички није био како сам признаје је Босилеград. Када отворите Невиђену Србију, у њој нећете наћи оно што сте очекивали, већ оно о чему нисте ни размишљали, можда чини се непотребно и забавно, можда превише тужно или превише смешно, а завирујући у све те приче, видећете делић себе, својих предака у огледалу које је више година било замагљено хладноћом заборава, а у које се поново можемо захваљујући овој књизи, огледнути
Разговарао: Марко Мирковић