Књига за децу и младе Смешна страна света Пеђе Трајковића, песника, драмског писца, илустратора књига за децу и преводиоца, овенчана је двема значајним наградама на пољу књижевног стваралаштва. Наградом Сребрно Гашино перо,на Међународном фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, за најсмешнију и најдуховитију књигу за децу и младе на српском говорном подручју у 2018. години и наградом Плави чуперак за најбољу књигу за децу и младе у протеклој (2018) години.
Свестрани уметник из града на Белици, који беше дом многим значајним личностима из наше културне историје, шест векова дуге, корача стопама својих по перу, ако не и по крви, славних предака. У књижевном разговору открио нам је како изгледа свет посматран наопачке и тајну коју знају само песници: како да заувек останемо деца.
Пре једног века, јунак Нушићевог дела, Ваш славни суграђанин, Јованча Мицић, кренуо је на пут око света. Пратећи његове стопе и Нушићев препознатљиви стил, уз доста хумора и сатире Ви нас данас водите на путовање другачијом, смешном страном света. Како изледа свет из угла песника?
Можда о томе најбоље говори стих који стоји на самом улазу у књигу:
Окренем се наглавачке Кад год нисам добре воље – Свет изгледа наопачке, Али боље.
Посматрати свет кроз призму игре, хумора и нонсенса забавно је и лековито, а притом, нисам баш уверен да моја верзија универзума има мање смисла од бесмисла који нам Велики брат сервира као стварни живот. Историју не пишу најискренији, него најјачи, зашто би онда баш ова моја била погрешна? Ја се у сваком случају осећам привилеговано и лепо на својој страни света.
Смешна страна света овенчана је престижном наградом Сребрно Гашино перо на Међународном фестивалу хумора за децу у Лазаревцу. Колико Вам значи ова награда?
Уз Сребрно Гашино перо за најдуховитију, Смешна страна света освојила је и Плави чуперак за најбољу књигу за децу и младе у протеклој (2018) години. Награде саме по себи не морају бити и одраз стварног квалитета, често се и критеријуми за њихово додељивање доводе у сумњу, па ипак представљају велику сатисфакцију, доказ да је неко приметио оно што радите и оценио га као вредно. Наравно, радујем се и због чињенице да је то први пут (колико знам) да један јагодински издавач добије награде тог ранга и значаја.Тешко је то у конкуренцији моћних издавачких кућа, права борба Давида и Голијата.
Ново, допуњено издање буквара Баш те волим, Јагодино, представља својевстан споменар који сведочи о културној историји града, дугој шест векова. Ђаци прваци са територије града Јагодине су ове године имали ту част да књигу добију на поклон. Овим гестом је симболично обележен почетак нове, значајне етапе у њиховим животима. Реците нам више о књизи која је током две деценије расла и развијала се?
Јагодински буквар се појавио пре двадесет година у склопу обележавања 600 година од првог писаног трага о Јагодини. У старту је замишљен као поклон града ђацима првацима да би код њих иницирао две врсте љубави, обе важне – према књизи и према завичају. Шест генерација првака добијало је ову књигу на јако добро и духовито осмишљеним приредбама, а онда је неко проценио да љубав према књизи није баш препоручљив елемент у васпитавању нових генерација, а да се љубав према завичају може неговати и развијати кроз неке друге, агресивније и бучније варијанте, инкопатибилне са ријалити светом, који деци свакодневно нудимо, па је и ова књига полако отишла у заборав.
Иначе, Буквар је обрадовао многе Јагодинце, расејане по свету. Не бих умео да се сетим у колико и које је све градове и земље послат. Ове године, на иницијативу Издавачке куће Гамбит, ваљда осокољене књижевним наградама, идеја је доживела ренесансу − Буквар добио ново рухо, а општински оци одлучили да прваке поново обрадују оваквим поклоном. Лепо!
Уређујете књижевни часопис Слова на струју у издању Народне библиотеке Радислав Никчевић у Јагодини. Како се данас позиционира књижевност за децу у односу на раније деценије?
Понижавајуће јадно: погасили су се часописи, нестају фестивали, издавачи само воде рачуна о свом профиту, школе су немотивисане и незаинтересоване, библиотеке још и мање, а медије и електронске и штампане, ова тема уопште не интересује.
Илустроваћу то најбаналнијим примером – пођите од себе и свог окружења и покушајте да набројите неколико писаца за децу. Списак ће се свести на оне који су се афирмисали пре више од 50 година и ту као да стаје наша књижевност за децу. А није тако, много се добрих (и бољих) писаца појавило у међувремену и опстају на чудесном сопственом ентузијазму. За њих не знају чак ни они препаметни младићи и девојке који учествују по разним квизовима и бифлају напамет телефонске именике сваког засеока у Србији.
Онда је разумљиво када некако у исто време оду с овога света један од наших највећих дечјих песника и естрадни уметник, утемељивач музичког неукуса. Овај први једва добије читуљу у медијима, а због другог прогласе месец дана жалости.
По мишљењу критичара и публике, Слова на струју су надмашила своје славне претке, часописе за децу и младе Змај и Полетарац, на којима су одрасле многе генерације. Како сте то постигли?
Мој препаметни узор и учитељ, велики Душко Радовић, веома је успешно демонстрирао како се нове медијске форме (најпре радио, па телевизија, а о часописима да и не говорим) могу ставити у функцију популарисања и развоја књижевности за децу. И ја сам читавог живота то покушавао да чиним користећи у истом правцу цртеж, анимацију, музику, глумце, сцену…
Слова су направљена са идејом да споје савремена достигнућа дигиталне револуције са традицијом и вредностима српских часописа за децу које помињете, из времена када смо у тој области били неприкосновени у Европи. Од самог почетка био је регионалног карактера и позитивно прихваћен од стваралаца из свих земаља бивше Југославије, одакле је имао сараднике, а убрзо је почео да објављује и преводе литерарних дела писаца за децу из целог света.
И нема ту никакве тајне – велики, велики рад (да нагласим – потпуно волонтерски); квалитет као једини критеријум за избор текстова, дужно поштовање према онима који нису више физички са нама и отварање врата онима који долазе и, што је најважније, стално идејно освежавање и развијање часописа. Јако сам поносан на Слова на струју и преко 6.000 објављених страница за седам година, које су права ризница књижевности за децу. Она су врхунац моје стваралачке мисије.
Добрица Ерић је написао: Песник је споља ко и сви људи, а изнутра − право правцато дете. Да ли је ова благодет дата искључиво песницима и како да читалац заувек сачува то дете у себи?
Знате, нама је било лакше. Нас су васпитавали да будемо добри људи, што подразумева позитивну интеракцију са другим људима, а где ћеш наћи позитивнију од игре. Данашњу децу дресирају да буду добри потрошачи, навијачи, гласачи… Селфи култура и филозофија подразумевају себичност и отуђење од других, ту нема игре, размене емоција и мишљења.
Добар песник мора бити искрен према свету и према себи, пре свега. Дете је инстиктивно искрено, а ту му искреност поништавамо кроз процес одрастања, наметањем различитих норми и форми. Сачувати дете у себи значи очувати самопоштовање, а то је веома тешко и… често неисплативо.
Разговарала: Јелена Јоцић