Grofica J Fali mi Moskva, Petrovgrad i Volga predivna, uzburkana Ladoga i hladnoća Sibira. Fali mi zemlja naša, carska Rusija i bal pod maskama. Fali mi ono vreme, kad sam te pod maskama tražio, tvoj miris kroz gužvu pratio, za fijakerom jurio. Fali mi, jer to vreme se više vratit neće. Fali mi crni čaj u 9 h, šarlotka i votka u podne. Fali mi, jer to vreme se više vratit neće. Nema više malih kuća i dvoraca belih. Ruzmarina i jorgovana, sad je beton siv, studen kao zima na Kavkazu, opasan i prevrtljiv. Nema više kolačića i gospodstva, danas smo drugovi postali. A to nismo mi, a to nismo mogli mi, a to nismo mi.... Fali mi, fali mi crni čaj u 9 h, fali mi i nedostaje. Da se sa tobom opet budim, fali mi i nedostaje, jer to vreme se više vratit neće. Fali mi i nedostaješ mi, grofice J. Fale mi pesme Jesenjina, društvo Dostojevskog, fali mi Rusija, moja mila u sneg okupana, ledom okopnela, na med i crni čaj umočena i sa mirisom ranih jabuka oko vrata, Rusija i moja draga grofica J. Fali mi i nedostaje...
Dušo Kome li ti misli ove noći lete, kome si se nadala, ko te izneverio ko je od tebe otišao, ko te nikad nije istinski voleo? Ko je tvoje kose mrsio, usne ti celivao, iz očiju i duše ljubav ti i sreću pio?! Ko ti ruke milovao, nocu ušuškavao, jutrom bez poljupca i pozdrava odlazio više se nikad nije vraćao, za ženu te uzimao nije, taj te nikad nije voleo. Sad pod lipom snegom prekrivenom u pet do ponoć stojiš, o njemu sanjaš da ti se vrati, od srca poljubi, zagrll i nikad ne pusti, sekunde prolaze kao sati, sati kao dani, a vremena je ipak malo on ne dolazi, nit na to nešto sluti, u krevet ponovo odlaziš sama, sama i nevoljena, pa te umesto njega greje peć stara. U ponoć se ne ispunjavaju zelje... tad ili imaš ili nemaš...
Kale Jedna ljubav davna, jedna sreća divna, jedna bol, teg na srcu mom Ušla si u prodavnicu porcelana, sa kalama u ruci, na sebi si imala šešir, mantil i haljinu od pliša. Tražila si lepo oslikane porcelanske tanjire, sa motivima prirode i kolibe u šumi. Nisi znala da si moj dom tada opisivala, Emili. Bonjour, na francuskom mi se obratila, i ako si Irkinja, na razmeni postdiplomaca. Odgovorio sam ti na italijanskom, osmehnula si se, zahvalila na španskom, sporazumevali smo se očima, pričali smo rukama, grlili usnama, ljubili prstima, na ruskom si bez greške Jesenjina i Bloka recitovala, Anu Ahmatovu napamet si znala, ja sam te samo slušao, bez reči, bez uzdaha, mirno, kao dete kada bajku sluša, moja bajka to si ti, princeza, a ja tvoj zmaj, iz vatre kao feniks rođena, u pepeo se vraćaš. Iz pepela i zemlje smo svi nastali, u istu idemo, ti ćeš se opet roditi, negde drugde svog Serža potražiti. A gde ću ja? Gde ću ja, moj fenikse i nado? Gde ću ja, Emili? Da l’ da se ja u feniksa pretvorim? Da sa tobom nebom putujem, iz vatre rađam, u vatri svoja krila da ostavim, nova da izniknu sačekam? Šta čekam, koga čekam? Emili, moja Emili, moja mila lepa Emili, gde si? Moja se vatra ugasila, tvoj feniks nisam postao. Leti, Emili, leti, moj dragi fenikse, leti i na me ne misli, ako bura vatru ne raspali, ti svoje pero sa krila na mene baci
Nemanja Nele Ilić