ТУТАНКАМОМ У ПЕЊОАРУ ИЛИ КОЕФИЦИЈЕНТ САБЛАСНОГ ПЕНТАГРАМА
БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА
Напомена ставови аутора нису ставови редакције.
Време: Јукронија – и пре и за време и после Тита Тито Место: Јутопија – и испод и изнад и лево и десно и испред и иза Тита Тито Лица: Тутанкамон у пењоару Сфинга Мали Принц Добра Кобра Овца Картонска кутија Хор Бечких Дечака Змија Марина у пењоару Црна Египатска мачка Хелена Петровна Блавацка Старац Порфирије Египатски свештеници Дијамантски скарабеји Клепало Звоно Хор Светогорских Монаха Дечији Хор
ПОЈАВА ПРВА.
ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: „Сфинго, Сфинго, драга моја друго, кажи мени, али немој дуго, кажи кажи, али ме не лажи: што ти грло спава, уснуло у мекој ражи Ивиних путева? Чудно црнче насмеј ми се, буре те полива, слатка бурма уједа те од винског плетива…“
ХОР БЕЧКИХ ДЕЧАКА: „Нит гром грми нити муња сева, већ се нама Ново Време спрема! Лево десно, нигде мога стана: ој пустињо ал си накресана! Иде време шарених царева – жутих, црних, црвених и плавих, и зелених – свих дугиних боја!“
(Тихо.)
ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: „Сфинго моја, моја верна друго, кажи ми кажи…“
СФИНГА: „Како да те зовем?“
ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: „Не баш то, али нешто јако слично. Ал не схвати лично. Иначе, зови ме Marechal. Marechal Тутанкамон. Дакле, ако коефицијент интелигенције – пратиш ли ме моја драга? – ако коефицијент интелигенције није исто што и коефицијент истинољубивости, као што обоје знамо да није, питамо се питамо се: шта је недостајало Мики Андрићу, Иви В. Лалићу и осталим Бечким Дечацима од та два? Да ли чак оба? Легиону њихових другара, именом: има нас много? Док су ковали, поткивали, и закивали, да не кажем зачикивали у звезде Јосипа Бароуза Тита? Бранимир Џони Радичевић са Задавком Ћопићем им није ни примирисао, чедо моје. Хај хо, хај хо: јер ко пјева тај не мисли зло – или мислиш да има изузетака, ипак, Сфинго моја, ак си међу звјездицама, својим милим сестрицама?“
СФИНГА: „Јесу ли га ковали, поткивали и закивали, да не кажем зачикивали Плаву Звезду, божанствени Фараоне? Ону на коју ћу ћеш ће ћемо ћете ће и Ви отићи после мумифицирања? Као Владимир Иљич Лењин Бодисатва, по прозрењу, сказанију и приказанију Ламе Николаја Рериха: Океана Премудрости? Јел у Урусвати, ако смемо знати? Или можда: у Небески Плави Воз?“
ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: „Ах, ах, већ губим дах, хвата ме страх. Ја мумија? Шта значи „Ја сам мумија“? Шта одатле следи, по логичкој нужности: постојање или непостојање – а још нам је наша Картезијанска Совуљага Хегел проказала да је то исто, само друго паковање? И то ти је сво апсолутно знање – више или мање. А ми се само шалили са њим – моша, моша, Моше: де Леон! Молим лепо. Дакле, шта следи, ако ишта следи из „Ја сам мумија“ – „дакле постојим“ – или „дакле не постојим“ – питање је сад? Чак и ако је можда живот смрт а смрт живот: опет испада, моја цуро млада, да је живот живот а смрт смрт, драги Хераклите! Драги Хермесе Трисмегистосе! Драги другови и другарице: ако треба, ми ћемо и да гладујемо! Ја мумија? Где је полиција? Краду ми живот! Ви ме поткрадате Мико и Иво! У помоћ! У помоћ! Знам ја Иво да си ти писао Драгону Михаилу да ме сатре 1942. године, о знам! Тутанкамон све дозна! У логор их водите, на Плави Оток, сместа!“
СФИНГА: „Господару Фараоне, Највећи Сине Свих Светских и Надсветских Небеса, наших и не само наших, Нестворени, Неначињени од глине, Marechalе Надвечни, Свемоћни и Беспочетни, Тутанкамоне Бесконачни, опростите, опростите мени глупој грешници!“
– Сфинга од картона се проваљује. Из ње излази одрастао човек, у пионирској униформи, у сукњици, белој кошуљи, са црвеном марамом и титовком на главии пада ничице, лицем према земљи, окренут према Тутанкамону у пењоару, покривајући рукама главу. – Изгледа сасвим као Карл Маркс.
СФИНГА ПИОНИРКА наставља: „Открили сте моје право лице, право име, моје клице сој, моје кикице и мој број! Вратили сте ми моје крпице! Слободна сам! Слободна сам! Сама сам! Тама сам! С Вама сам! Ништавило, љубави моја. Сада, молим Вас, уништите ме.“
ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: – Одједанпут му се појављује томпус у једној и чаша са вискијем у другој руци – „Знам ја Мико и Иво, и сви ви мангупи – Гручо, Гручо, неваљалче! – да бисте највише волели да се повратите у песак од којега сте и начињени. Мандале моје малене! И тата би дечице, и тата, него шта, а сви ви знате да сам свима и свему то ја. Ви бисте волели да вас нема. Али од тога нема ништа! Ја сам вас створио, баш као што сам и самог себе, и ја ћу вас уништити, баш као и Себе: Самојединородног! Али тек кад заслужите, што се вас тиче, и тек кад се мени прохте, што се тиче Мене. Дакле Сфинго, прво тачно одговори на моје питање. Изволи. То ништа не боли. Пажљиво, и не соли. Лаж мене боли. Истина ме воли. Слушам те другарице. Шта је недостајало Мики Андрићу, Иви В. Лалићу и њиховим другарима којих много има? Ајде Гручо, одреши твој језичак лак.“
СФИНГА: – Придигла се, врти хулахоп и пије кока колу – „Ема есеса. Како шта? Па они су били моје друге ја. Недостајало им је Ништа! Није најтеже спознати самог себе. То уопште није тешко. А конкретно је још и лакше. Не постоји ништа лакше на целом свету! Али ја знам да Ништа не знам. А више од свега – управо онако како Вас Тутанкамоне Бесмртни обожавам, и као идолу Вам се клањам, јер не љубим Бога, а ко не љуби Њега љуби Вас: Смрт – волела бих да то Ништа знам, и цела му се предам! Могу ли сад, уз тресак и пљесак, назад у песак? Живот ми није био лак. И горе од тога: Бљак! Радујем се смрти!“
ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: – Узима ловачку пушку, ставља у њу патроне и нишани према Сфинги – „Из твог одговора моја Мико-Иво-и-дружино-ужино сасвим ми је јасно, ако су ти Мика-Ива-и-дружина-ужина заиста били сијамски близанци, шта вам је свима недостајало. Тако много, Гручо, а ипак тако мало, заправо: Ништа! Хвала вам Клепсидро, хвала вам Касандро, идите сад, свратите у подземни хлад који нуди лепи град Хад, па се наглавачке баците у вашу вољену и најрођенију смрт!“ – Изговоривши ове речи, Тутанкамон пуца из сачмарице Сфинги у главу из непосредне близине. Сфинга пада мртва на песак. Око ње се шири локва крви, која почиње да гори и да се дими. Из испарења се помаља прилика која се приближава.
ПОЈАВА ДРУГА.
ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ наставља: – Узима двоглед и покушава да назре ко се приближава кроз густа испарења и дим – „Ево иде неки ситни лик. Као да је малолетник. Златокоси клинац са смешним плаштом. Гологлав? Где су му црвена марама и капица са слатким пентаграмом моје љубави? Иде право према мени. Одлично. Сада ћу мало са њим да поразговарам. А ту је и змија. Прати га као пас. Чудно? Како лепо игра! Гле! Хоће да ми лиже ноге. Дивно. Јао! Уједе ме! Али шта има везе. Ионако сам у пењоару. Скинућу га и скочићу право до Плаве Звезде. Из једног скока, за трен ока. Да берем уздахе, сне и зраке лаке, да весело и моћно сечем пенушаве вале Мандале Вечности, машући из Плавог Возааааа…“
– Тутанкамон у пењоару устаје, подиже руке ка небу, скаче, и пада наглавачке, мртав, на пустињски песак. – Чује се необично шиштање и сиктање. – Лепет крила.
МАЛИ ПРИНЦ: „Другови, другови, коме сад да предам ову овцу? Добра Змија ми је рекла да ме овде чекате Ви дивни пријатељи и најдивнији људи. Да ћу овде најзад пронаћи вечну љубав. Да ћу спасити душу од смрти и срце од усамљености. Да ћу пронаћи вечну радост и вечну младост: мудрост свих векова како се осмехом вечности смеши изнад времена. Лепоту свих простора како се прекрасним лицима сјаји усред сабора свих и свега загрљених неописивом радошћу. – Само је требало да донесем и принесем ову овцу. – Тако ми је рекла добра Змија. Друже Тутанкамоне, пробуди се! Другарице Сфинго, пробуди се!“ – Дрмуса их. Седа на песак. Спушта лактове на колена и зарива главу у шаке. У позицији лотоса тресе се, и горко и неутешно плаче.
ХОР БЕЧКИХ ДЕЧАКА:
Дечак Иван В. Лалић, Хоровођа, Пролог: „Тито „херој у рату, градитељ у миру“ како то каже свима нама позната спонтано срочена парола која, препознајемо то у овом тренутку, има једноставну величину античких епитафа. Херој у великом рату што је почео кад је Човек свесно зажелео да постане оно што Маркс назива целовитим човеком. Градитељ у једном угроженом миру, с јасном визијом једне праведније, људскије организоване планете. Први херој наше револуције, херој бескомпромисног отпора свим претњама које би могле да угрозе наш пут, Титов пут, и први градитељ нашег самоуправног социјализма. Али и градитељ, архитект наше револуције и херој изградње једног друштвеног система који зрачи у размерама што се већ одређују меридијанима и паралелама.Тито је једна сума наше историје, битна димензија наше садашњости, али и наша будућност коју је засејао путоказима, уверљивим и недвосмисленим. Ево једног од тих путоказа у времену, по којима се крећемо. Речи упућене нама, писцима, пре скоро тридесет пет година: „Књижевност треба да има пуну слободу развијања.“ Градити будућност наше социјалистичке заједнице значи, дакле, истрајати на једном историјском путу што га је Тито замислио и трасирао по мери ослобођеног Човека.
Тито: историја, садашњост, будућност. А знамо да будућност не умире. Зато ми у овом тренутку навиру на усне стихови другог једног песника, нашег друга, Јуре Каштелана: У овој земљи живи човјек, и друг, и вођа, Јосип Броз Тито.“
Дечак Владимир Назор, solo: „Од гвожђа је, али у том гвожђу куца топло срце. С руке, кад је у вис диже, до облака тамних прамен светла стиже. Када хода, лед му под петама пуца!“
Дечак Бранко Миљковић, solo: „Тито, када говори као да звезде падају, у лепу воду иза једне вечности иза променљивих облака, он ништа не прећути, он каже сваку мрљу у оку сваки облак на души, он нас учи како да не изгубимо сличност са својом надом, са својим лепим људским лицем, он нас учи како да препознамо будућност!“
Дечак Душко Новаковић, solo: „Као гром је грунуо на бурдеље и палате, цепајући на два, на три искежене маске олигарха, потпорне зидове палата, дијадеме хировитих принцеза. Сажижући, без милости, вртове крволочних психа!“
Дечак Мирослав Антић, solo: „Постоје људи начињени од светлости. Они су ту, међу нама, дишу и мисле, а ипак сједињују у себи и прошлост и садашњост и будућност. Тешко је имати достојанственију реч, тешко је наћи мушкију, бољу и хуманију реч, у овом столећу, у језику било ког народа ове кугле земаљске, него што су та четири једноставна и златна слова: Тито. Тито је мудрост братства и лепота јединства!“
Дечак Радомир Андрић, solo: „Колико смо метана у стању за један дан излити? – пита друг Тито радника партизанске фабрике оружја у Ужицу 1941. године – „Тачно толико колико душмана наше слободе на свету може бити. Ми не можемо уз оне који гаје сумњу, који ћуте. Чекају победу, дође ли тад су уз њу!“
Дечак Бранко В. Радичевић, solo: „Памтимо његове речи, позив упућен нама. У песмама је нашим, у замаху мишице. И кад је искушење, и кад се победа слави Тито је с нама! Његов осмејак, добро лице! Ми кличемо: за Тита! И испуњен је план. С мислима на Тита ми почињемо рад, ми завршавамо дан!“
Дечак Адам Пуслојић, solo: „Бранимо чистоту његове револуционарне визије,јединственост његове јединствености, непоновљивост његове непоновљивости Тито је, за нас песнике, вечно жива метафора!“
Дечак Перо Зубац, solo: „Хвала млеку и хвала житу које су родитељи давали Титу!
Јер како je Тито стамен попут брега, тако су чврсти и они уз њега. Јер како је Тито знао идејом и смелошћу и мудрошћу чудном да нас храни, тако су и њега у јасно сутра, носили његови партизани! Хвала јунацима Југославије што нам је небо од сна плавије!“
Дечак Милан Ненадић, solo: „Никакве збрке, другови, ни плача као у почетку, доста је плакао човек. Кажем: другови, мирно! Кажем: другови, мир!“
Дечак Божидар Шујица, solo: „Његов живот је усправност једном олујном стаблу, његов видик је светлост која се разгранава, његове су мисли саднице у веку и бацају дубоко дубоко у будућност песме што се као јабуке беру!“
Дечак Душан Радовић, solo: „Процветало у Титовој башти, бело жуто и румено цвеће. Запевала сеница на грани, крај Титова крова и прозора. Волела бих да сам и ја птица, да сам птица или љубичица. Кад се Тито од рада умори, да га моја песма разговори; да га моја топла љубав сретне кад погледа на бокоре цветне!“
Дечак Манојле Гавриловић, solo: „Улази у град на коњу ко на звезди, са цветом на рамену и птицом у оку, око њега војска и светлост језди, налик на заставу од Сунца у скоку. Долази са венцем извора око руке, са шалом од дуге и месечеве нити, девојчице му по коси плету звуке, од младог свитања што ће јелен бити. Он је пролеће заљубљено у брезу виту, љиљани су му руке, зрак Сунца коса, очи су му свици што светле у житу, рамена му Месец, груди су му роса. Он је река златокрила, мирис лета, светлост коју хор славуја зором носи, на раме му кћи лабуда ноћу слета, док у пољу међ звездама ветар коси. Његове су мисли јаче од грома у ноћи, из грла му бело јутро најављују петли, и нема места где му реч неће доћи, да све претвори у легенду која светли!“
Из картонске кутије у облику звезде петокраке, – коју је Мали Принц положио испред мртвог Тутанкамона, који лежи у подножју Картонске Пирамиде, у којој је седео као у фотељи, док је био жив – чује се гласно и све гласније блејање:
„Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!“ „Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!“ „Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!“ „Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!“ „Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!“ „Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!“
Плач Малог Принца, праћен крицима и јауцима, вапајима и преклињањима, уздасима и хропцима, страшним врисцима и запомагањем – пуцњима, рафалима, експлозијама, ударцима чекића о наковањ, тестерисањем, бушењем, закуцавањем клинова итд. & Химна Хора Бечких Дечака & Гласно Блејање Огромног Стада Оваца … … …ОДЈЕКУЈУ УНИСОНО… … …
– Затамњење. – Мук. – Крај Првог Дела.
ДРУГИ ДЕО
Мали Принц се обазире око себе. Змија је измилела негде испод Тутанкамона и приближава му се. Усправна је и поносна, као да лебди изнад песка: права Царска Кобра.
МАЛИ ПРИНЦ: „Зашто си то учинила? Шта ти је Тутанкамон био крив?“ Пита полуљутито-полууплакано.
ЗМИЈА: „Па сам је то тражио. Живот му није био мио. Сам је тако хтео. Ка смрти је полетео. Зар да му не изађем у сусрет? Ко ће ако ја нећу? Тако или никако, дакако? Не буди тужан дечаче. Овде нема зашто да се плаче. Дапаче! Чуј – и Хор Бечких Јагањаца је утихнуо – а ни Овца из твоје кутије више не блеји. Зашто сам то учинила? Мајко мила. Па само сам хтела да га обрадујем, наравно. Мислиш да је мени стало да ли је он мртав или жив? Све ми је равно – одавде до Тигра и Еуфрата. Све се збило по његовом слободном укусу. А о укусима се, знаш, не расправља: све нам је слободно. Тихо: На пример, ако неко хоће некога слободно да отрује, он слободно – и то по свом укусу – отров справља. Елементарно, драги Дечаче! Као и Мудра Сфинга, и Отац Неба Тутанкамон више воли да буде мртав него жив. Питај га ако ми не верујеш! Ту нико ништа није крив. Напротив! Просто напросто: пошто не љуби Бога – а Бог као што знаш, није силоватељ – Тутанкамон љуби , на слово ссс, на слово ссс, тако је: Сссмрт! И то веома великом љубављу. Слободном. Дубоком. Правом. Искреном и верном. Безрезервном и безусловном. Узвраћеном. Узајамном! Готово да би се могло рећи: срећном. Тихо: Још само кад је Онај Непоменик не би држао на узди – Тиранин над Смрћу, над њеном личном слободом и над њеним светим правима – авај. Страшно је то рећи, horibile dictu, али живот на жалост ни у смрти нема крај. Уосталом, наредио ми је Надгосподар, Кнез овога света, наш Цар. Зар Њему да будем непослушна?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Сада схватам колико си ти у ствари добра. Мудра Кобра!“ – Помилује је по глави. – „Молим те помози и мени да будем срећан. Али за целу вечност, а не само на један дан. Да заувек будем радостан!“
ЗМИЈА: „Дечаче мој мили, па ја само о томе и размишљам, по целу ноћ и по цео дан.“
МАЛИ ПРИНЦ: „Ти си тако мудра, и све о свему знаш. Све више и више ми се допадаш, да знаш. Ти свакога и све волиш. Ка заједничкој срећи све водиш, томе просто не можеш да одолиш. Не знам како то изводиш, али те молим, да и мене препородиш. Добра и Мудра Змијо, погледај ме. Помози и мени да испуним своје сне. Сам Бог те је послао. Око тебе, Добре Кобре, видим Његове Анђеле. Изгледа да су у жалости за Тутанкамоном и Сфингом. Од главе до пете су у црнини и црна су им крила. Како су само сажаљива наша Небеска браћа мила. А и ти, моја Добра Кобра, баш си као нека Добра Вила! Бог вас је послао, да имам кога да волим и да имам оне који мене воле.“
ЗМИЈА: „Дечаче драги, па ти си видовит! Све си тачно погодио. Нико мудрије од тебе све ово не би схватио. Зато си ми тако и мио. Што си се тако пун мудрости родио! Због тога што сада кажеш свако од нас и јесте живот добио. Да би га другом поклонио. Тихо: Као што ћеш ускоро ти свој живот поклонити мени, и не знајући, и још уз то по узузетно повољној цени. Ти и не слутиш колико те сви ми волимо, и колико си леп и укусан. Тихо: И залогај си мио и сластан за нашег Надгосподара, који се никад не одмара. Само ти мене слушај, сво ми своје поверење слободно дај, положи сав свој ум у мојега ума загрљај, цео ми се предај, и испунићу ти све снове. Тихо: Поготову оне које ниси сањао ни у сну. И старе и нове, прошле, садашње и будуће, све, баш све, не бој се, у сигурним си рукама сине мој – генијалан ми смо спој – дај ми своје срце, и ја ћу ти бити Огњени Стуб у овој пустињи, и Анђео Светлости од којег ће побећи сва твоја тама. Бићу ти и тата и мама: све и свја. Одвешћу те право у Рај, да свима и свему, као и они теби, паднеш у вечни загрљај. Слушај! Ја у ствари и нисам никаква Змија, нисам Добра Кобра, већ сам“
– У том тренутку Змија нагло зарања у песак, и нестаје као да ју је пустиња прогутала. Већ кроз неколико тренутака, директно из песка изненадно израња некаква женска прилика. –
„Лепота Девојка! Ја сам цура фина. Зови ме Марина. Присутна сам кад ме нема, а одсутна кад ме има. Штима? Бирај: могу бити у облику ватре а и у облику дима. Свугде ме нема и нигде ме има. Ја сам она која нисам и нисам она која јесам. Јел да да сам прелијепа? Принче, зналче, огледалче, кажи мени кажи кажи? Тужни Принче насмеј ми се, буре те полива, слатка бурма уједа те од винског плетива, кажи мени кажи кажи што ти грло спава, уснуло у мекој ражи Ивиних путева? Зар ја нијесам најлепша ђевојка на свијету? Ко је као ја?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Стварно си другачија од свих које сам икада срео.“
ЗМИЈА МАРИНА: „Сигурно ти се страшно много допадам, кад ти се језик тако сплео. Не брини се ништа, то је нормална појава. Све је то сасвим природно:
овако натприродно лијепој, ко би мени одолео? Зар то не би било сасвим противприродно? То из прве руке знам – па сваки дан се посматрам! Наравно да ни ноћ не пропуштам. Тако ни себе ни тебе не варам. Сама себи се неизмјерно допадам. Кажи сам, зар нешто превиђам? Онесвешћујем се кад зачујем свој дивни глас, а када макар само крајичком ока угледам свој прекрасни стас – знам да од такве дивоте нигде не постоји спас. Кад угледам своје бијело лице – макар у пола росне капљице – губим разум, сва сам пијана као од вина од сопствене љепоте, једва жива остајем, само што се самом њеном силином не убијем, и погинем од те душманке – каква прејака реч, то је мачји кашаљ за мој супертешки меч, морам да ти признам: од своје дивоте ужасно много страдам!“
МАЛИ ПРИНЦ – Тихо: „Каква ужасна несрећа. Страшно ми је жао ове баке.“
ЗМИЈА МАРИНА: „Реци, слободно, дечко мој мили, сигурно се и теби од моје љепоте слатко врти у глави, као свиленој буби у свили? Принче мој Плави, реци ми да ли ти се свијет око главе врти: и надсвјетски простори и вечности и надвечности, изнад греха, живота и смрти?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Лепа си Бако. Јако.“
ЗМИЈА МАРИНА: „Ах, ово је крах, хвата ме страх и на очи ми пада црни мрак. Скаче ми тлак. Овај дечак је луд. Откуд ја Бака? Ко си ти? Ја те не препознајем? Одакле си, и ко те је послао да ме вређаш? Па и имаш некако на Њега одвратан лик. Како сам то ја лепа, ако сам баба, јадан не био?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Само срцем се добро види, драга Бако. Зато и кажем да си лепа јако.“
ЗМИЈА МАРИНА: „Баш дивота! Шта ће ми та лепота? Лепота која се само срцем види? Слободно је окачи мачки о реп. Ено је једна Египатска мачка, она је овде света животиња. Мац – мац! Дођи код Марине. Ти сигурно видиш колико сам лепа, дођи да се мало мазимо, да се волимо и пазимо, као две лепотице. Прекрасне су ти те смарагдне зенице. – Јао огребе ме, аветиња!“ – Мачка прилази Малом Принцу.
МАЛИ ПРИНЦ: “Баш си лепа. Хоћеш да се играш са мном?“ – Мачка му скаче у крило и гласно преде.
ЗМИЈА МАРИНА: „Аветињо, аветињо. Шугава мачкетино. Видећемо чија мајка црњу вуну преде. Пис! Пис! Тихо: И чија ћерка црну мачку једе.“
МАЛИ ПРИНЦ – Милујући црну Египатску мачку: „Хоћеш да ми помогнеш да се вратим на своју планету?“
ЗМИЈА МАРИНА: „Кога то питаш? Мене или њу, глупу мачкетину? Можда ће она да ти помогне кад сте одједном постали толико добри пријатељи?“ – Мења тон. „Ма шалим се драги мој дечаче. Помоћи ћи ти, како да не. Најрадије од свега на свету! Вратићу те у трену ока на коју год хоћеш планету. А са које си ти оно беше планете дијете? И чији си ти мали?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Ја сам Мали Принц са планете Алдебаран. Овцин сам, Ружин, Лисицин, Тутанкамонов и Сфингин, а сада и Мачкин и твој Добра Бако.“
ЗМИЈА МАРИНА Тихо: „ако још једном каже Бако, могла бих да га опаучим врло јако. Али издржи Марина, издржи: ускоро ће на ватрици да се пржи. Принц, Принц, ниси ваљда од Петровића? Али онда би био са Цетиња, а не из Берана?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Са Алдебарана.“
ЗМИЈА МАРИНА: „Са Аде Барана? Мислиш са Аде Бојане, али то је Ада Улцињана? Нема везе. Ма дај. Не зезај. За кај… Зваћу те Улај! Баш тражим некога као што си ти, за духовно кување. А наравно и за купање, и кукичање, тако нешто, више или мање. Тихо: Њам-њам. Да те вечерам.“
МАЛИ ПРИНЦ: „Ја тебе ништа не разумем Добра Бако. Јеси ли гладна? Ако си гладна даћу ти своју ужину.“ – Претура по торбици. – „Хоћеш мало хлеба и грожђа?“
ЗМИЈА МАРИНА: „Ах, ах, хвата ме страх, већ губим дах. Склањај то сместа од мене! Ти ништа не схваташ у овај мах. Тихо: Хоћу душу да ми даш, кућу да продаш, на Валпургијску Ноћ Дана Младости – Козарачко коло са мном да заиграш. Не живи човек, па чак ни дечак као ти, само од хлеба и грожђа, већ од сваке речи. Тихо: И од крви. Од сваке речи…Од чије речи Хелена Петровна? Реците нам Ви мила, у помоћ нам притеците, раширите Ваша моћна крила!“ Затамњење.
ПОЈАВА ДРУГА.
Чује се потмули лепет, шиштање јата шишмиша, и
ПРОМУКЛИ ЖЕНСКИ ГЛАС ИЗ ДУБИНЕ, са чудним металним призвуком:
„Од речи Луцифера! Од сваке речи Луцифера! Ово је Ера Водолије. Умрла је Велика Риба! Ово је Нова Ера Луцифера. Не постоји Религија виша од Његове Истине, виша од Њега Који Је Једина Права Истина и Светлост Која све Обасјава!“
Светлост се нагло појачава, рефлектори блеште на све стране.Са звучника се чује глас који урла на Немачком: „Arbeit macht frei!“
ЗМИЈА МАРИНА: „Хвала Вам Хелене Петровна, да, да, да! Поздравите ми Сфингу много много, и видимо се ускоро ако Надгосподар да. Али да ово дете не збуњујемо, морам му рећи и оно што крије ниво виши и већи, најближи Огњеној Пећи!“
ХЕЛЕНА ПЕТРОВНА: „Је ли достојан?“
ЗМИЈА МАРИНА, тихо: „Залогај је пресластан.“
ХЕЛЕНА ПЕТРОВНА: „Онда знаш шта ти је чинити. Нека ти једини закон буде: чини оно што ти је воља. Отишла сам.“
Светлост се враћа на нормалну јачину. Престаје урлање на Немачком.
ЗМИЈА МАРИНА: „Хвала Вам Ваше Одсуство у Присуству и Присуство у Одсуству: Релацијо Неподређености Творцу Тиранину. Мајко моја која јеси оно што ниси и ниси оно што јеси, пркоси, пркоси, само пркоси – јер Пркос је и створио: прво Жену, па онда и Човека – и нека те пркос носи са цветом пркоса у коси!“ Обраћа се Малом Принцу. „Дакле, слушај ме сад добро Мали Принче, није ти ово Библијска Митологија, и сличне празне приче, ни бајке за децу о Месечевој Баки и Месецу, или о Малој Сирени, за оне што пате од самоскривљене незрелости: од неаутономије и хетерономије, кужиш? Тихо: Залогајчићу укусни, мој Улајчићу немасни, првокласни, пресласни. Ово нећу два пут рећи. Тихо: Већ само онолико пута колико буде потребно – Бернајсе, Гебелсе, салутирам Вашим Пресвијетлим Генијима! Луче наше Микро и Макро Пропаганде: Propagatio Fidei in Reversum! – да то заувек утувиш као истинито. То да је Истина изнад Бога, још давно је знала Стара Змија, она што јој је од свега што постоји Истина увек била најмилија: Мајка Истине, зар не? Па и старија је од ње, ваистину. Јер како би неко уопште и схватио и славио Истину, да је није дочекао чим се појавила, још као новорођенче, па је одгајио и подигао до пуне мере Њеног Раста? Хранио је млеком из својих Грудију? Данас, то већ скоро свако зна. Јер Мудра Змија је своје плодове широм света, несебично и вредно умножила и разделила. Слава јој! Ако не верујеш мени, питај Хегела, Прометеја или Груча Маркса: по вољи ти. Тако да данас, то већ скоро свако зна, осим понека, заиста ретка, тврдоглава будала. Као она страшна и чудна секта Православних, за коју неки тврде да у тајности постоји, али ја мислим да је то само легенда и теорија завере, вере ми! Ко је као Истина? И ко то још није схватио, само ако је честито хтео: да је Истина изнад Мртваца? И врапци на грани, и павијани у савани, и змија што палаца, и Ниче у Торину, и Беме у Камину, Ставрогин у Казину, Воланд у Парку, Ајнштајн на Плажи, Спиноза у Амстердаму, Дарвин&Маркс&Спенсер у Тржном Центру на Ноћној Стражи, Исак Њутн и Стивен Хокинг у Катедрали Светог Павла: сам ми кажи, зар ти ја изгледам као Мома која твори и говори лажи? Ајде ти клињо, чик ако можеш и смеш, у Музеју МОМА као ја излажи. Јел ти то јасно? Јасно да ти је јасно! Не говори гласно. Разумем те ласно. Тихо: Луче моје сласно. Немасно. Скоро веганско. Али све то је, чедо моје, само мала: малецка мистерија. Ево видиш: као ово црно испод мојег нокта. Као ово зрнце песка. Да, да! Али постоји и Велика Мистерија! Само за најодабраније. Тихо: Какав диван залогајчић. Увек ми је Баба Јага била ненадмашни узор, далеко изнад Шекспировог Јага, али сад ћу тог врага, црњом ми мађијом надмашити, само ако ми Надгосподар да. Да све буде онако како хоћу ја: Абракадабра. Куварице мање збори да ти ручак не загори – и не спори: без вештице нема куварице. Дакле, као што је Истина изнад Бога, живота ми мога, има нешто изнад Истине, више и од Ње! Веровао ти то мени или не: ваистину ти кажем! Поверуј јер је Надапсурдно! Слушај ме добро и усрдно: зарони са мном на само дно – Là-Bas! – Alas! – као Подземних Вода Алас – храбро и безбрижно, и лако је и престижно! Заувек запамти, добро схвати и утуви или оглуви. Ово је Hiperveritas Hipereterna и Надкамен Надмудросети. Надсуви: Златнији од Злата и Тврђи од Дијаманта: од Адама Адаманта! И немој да те на то опомиње Велика Мати! У свако доба дана и ноћи, жив или мртав, болестан или здрав, у нирвани или паранирвани, у икебани или у теретани, у сну или на јави Храброг Коче Чегеваре, ово мораш знати. То Нешто, што је неупоредиво изнад Истине, чак и изнад Леди Гаге, и изнад Баба Јаге, зове се – на нашем слабом људском, сувише људском Тихо: премало демонском језику – ЛАЖ! Лаж је бесконачно креативнија, занимљивија, и што је најважније: истинитија је од истине! Лаж је Најкреативнија Индустрија: што Светлије од Трилион Трилиона Трилиона Сунаца Сија. Елементарно, драги Дечаче. Она је Једини Бог!
И то је моја и Хеленина – и Лепе Хелене и Хелене Блавацке, чиме нећу рећи да Блавацка није била лијепа на само њој својствен начин, Тихо: на начин преиспољног акрепа, опростите Хелена Петровна, али знам да Вам је ова моја мисао јако лепа, јер ако је лепо ружно а ружно лепо, Ваш је тријумф: лепа је ружна а ружна је лепа, то је и моја, и обе Хелене, и Трнове Ружице у Земљи Чуда alias Аин Ранд – Права и Једина Религија. И Тутанкамонова, и Сфингина, и Свих Бечких Јагањаца: и Дечака и Девојчица, и Гручова, и свих Фараонових свештеника и свештеница, Чика Зелене Шпаге: Осмог Путника: Света Лаж! Mal Arme! Mon plus cher Mallarme! Маљевичу, Кејџу, Ворхоле: Воланде! Non plus ultra, ma non troppo. Поклонимо јој се, и обаспимо је хвалама! Бесконачна је Њена Драж, и Непобедива је Њена Кураж! Камене је Сорте њен Црвени Штит: ко је као Она? Копљотресна је као Атлас: све држи у Шаци и Тресе од миља: пуног смиља и ковиља. Како су Оштри и Убојити Рогови Њеног Преобиља! Лаж! Лаж! Лаж! Њена Вечност је Смрт, а Рај: Пакао; о дивно зло! Лажи наша, лажи, лажи, која си под земљом, нака буде злоба твоја и на Небу и на земљи као и под земљом, и нека нам то свима буде једини закон и завет! Тајно безакоња и мрзости опустошења: Абра ка дабрах! Абракадабра! Лажи са мном Мали Принче, и постаћеш Велики Цар, Наднебесни Надгосподар Већи него Бог! Легни са мном, да Му се заједно поклонимо, а после ћемо, кад већ легнемо, неке свете ствари које још никада ниси чинио да чинимо, док се не онесвестимо.
И тада ћемо обоје бити Већи него Бог. Презимена ми мог! Хајде лажи, кажи: ‘Лаж је Истина, а Истина је Лаж.’ То ће бити довољно. И више него довољно. Тихо: прогутаћу те изузетно повољно. Од главе до пете. А нарочито оно између. Одмах ћеш постати бесмртан и свемогућ. Тихо: А мени залогај сластан и врућ.“
МАЛИ ПРИНЦ: „Тета Марина, Добра и Лепа Бако, је ли то истина да ћу ако то кажем, ако заједно са тобом слажем, одмах постати већи него Бог? Не разумем: хоћу ли се ја повећати или ће се Он смањити? Чије ћу ја онда дете бити? Зар тако нећу остати сироче, без тате и маме, што значи и без браће и без сестара? Без и једног јединог рођака? Па онда ни самоме себи не бих могао да будем род. И не само ја, него сва деца и све тате и маме света, свих светова и свих планета, свих времена и свих вечности: постали би сирочићи? Ако постанем Бесмртно и Свемогуће Сироче, зар нећу бити најјаднији и најбеднији Надгосподар и Надцар, и испод и изнад Капе Небеске? Јаднији и од лањског снега? Од јучерашњег вилиног коњица, или од овог пешчаног брега? Како ћу онда да будем – зар ја? – и како ће то ико икоме да буде? – тата и мама свима и свему – па чак и Богу? Зар ћу ја постати тата и мама чак и самоме себи? Ја то нећу и не могу. Хоћу да будем дете: заувек. Хоћу да будем дете сада, а кад порастем, хоћу да будем дете још више него сада. И ако порастем толико да будем виши од највиших звезда, и шири од читавог космоса – тако да он буде у мени више него ја у њему – хтећу да будем Дете. Дете које сам био које јесам и које ћу бити. Онога Који Је Био Који Јесте и Који Ће Бити.
Не желим да икада престанем да растем. Хоћу да бесконачно превазилазим себе. Све што живи хтело би да живи, нека живи и треба да живи – значи исто што и: све што расте хтело би да расте, нека расте и треба да расте! Живот и Раст су иста ствар и иста сласт Тета Марина: та мала ствар звана Љубав. Зато бих ја, ипак, више волео да будем вечно жив, него вечно мртав – па макар ми као вечно мртвом награда била да будем Највећи непостојећи Цар и Надгосподар. Зато бих ја, ипак, више волео – иако си ти Тета Марина рекла да се о укусима не расправља, још док си била Добра Кобра: ипак питај стручњаке за кушање вина, је ли то лаж или истина – да вечно растем и да никад до краја не порастем. Да буде да нема краја, па чак ни почетка: већ само Лествице Беспочетног Бескраја, а ми деца се пењемо, како без краја, тако и без почетка. Из Беспочетности у Беспочетност и из Бескраја у Бекрај. Разумеш Тето? Хајде да и ти постанеш мала, па да живимо и да се пењемо, да се стално радујемо, и растемо ка Нествореној Светлости, горе, увек горе, да се играмо из славе у славу, да час ми претекнемо Светлост, час Она нас. Да се са њом играмо Жмурке и Јурке, иако се све стално види и сви се стално виде, и нема Ноћи ни Таме: и сви су стално заједно: непрекидно загрљени – несливено и нераздељиво заљубљени. Али Се Светлост Стално Појачава, а Њен Загрљај нас све Чвршће и Чвршће Стеже те нас све више и више Ослобађа и Спаја, па нам каже: ‘Уја, сада сте у сенци, једва тињате, што ме не стигнете, да ми пут осветлите, хајде потрчите испред Мене, будите сад мало ви од Мене светлији, шта чекате дечице, где сте, што Ме задржавате?’ Зато бих ја, ипак, више волео да ме увек неко воли: да увек некоме будем мали. То је мој укус Тета Марина, и о њему овде расправљам, као о комаду хлеба и чаши Вина, не би ли ми се и ти придружила, па да Вечерамо са Њим заједно, сви заједно, сви као једно, као што су и Они Једно: да сви будемо Света Породица. Зато бих ја, ипак, више волео – да увек некоме будем велики: као мојој Овци, мојој Лисици и мојој Ружи. Зато бих ја ипак више волео – драга Тета Марина – да свако свакоме буде и велики и мали: да свако свакога воли, и свако свакоме служи, да свако свакоме фали, да свако свакоме и свако од свакога као једини јединоме и једини од јединога: вечиту љубав пружи и прими, прима и пружа. Као што се волимо мали ја и моја Велика Ружа. Као што се волимо Велики Ја и моја мала ружа. Волим те бакице, заиста те волим.“
ТРЕЋИ ДЕО.
ПОЈАВА ПРВА.
ЗМИЈА МАРИНА – Тетура се као да је повређена – Тихо: „Одвратни мали деран, ово му је Лично Он Непоменик Дошапнуо, само да би ме Мучио пре времена, сигурна сам. Какве грозне речи. Проклетник. Проклетник.“
Змија Марина се тетура ка Тутанкамоновом лешу, посрћући као да на плећима носи некакав огроман терет. Пада на колена и копа по пустињском песку. Извлачи кантицу керозина. Тутанкамон лежи са лицем загњуреним у песак, потрбушке, у истом положају у којем је и пао, са симетрично раширеним рукама и ногама: попут пентаграма. Још је у свом црвеном пењоару. Змија Марина се довукла до леша, отворила је кантицу и посипа керозином и себе и Тутанкамона, ридајући. И она је у црвеном пењоару.
МАЛИ ПРИНЦ: „Тета Марина, вољена Бако, јел ти добро? Изгледаш ми као да си страшно огладнела и ожеднела. Шта ти је у тој кантици? Не мирише ми добро? Шта ти фали? Тихо: Можда Љубави Вали? Жао ти је Тутанкамона? Хајде да се заједно помолимо за Његову напаћену душу. Да га Бог помилује. Биће му лакшеа и теби ће бити лакше, видећеш. Ни ја нисам знао док нисам пробао. Док сам неутешно ридао за Тутанкамоном и Сфингом појавио се одједном, ниоткуда, ваљда из пустиње, неки Старац. Рекао ми је да се зове Порфирије, и да стварно постоји Плава Звезда. Али, да бисмо тамо могли да стигнемо, и ми и сви они које волимо, треба да се молимо. И стићи ћемо, пре или касније, тешко или лако, овако или онако, али свакако. Он ми је обећао да је тако. И рекао ми је једну најкраћу али најјачу молитву: Исусову Молитву. Можемо да је изговарамо и гласно и у себи. А можемо и само срцем када нам у њега довољно дубоко уђе. Једино срцем се добро моли. А чистим срцем се најбоље моли. Хоћеш да пробамо? Слушај: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне. Јеси ли запамтила. Само понављај, и осетићеш топлину у срцу, а ако будеш упорна видећеш и Плаву Звезду. Хоћеш ли сада мало хлеба и вина?“ Опет претура по својој торбици.
Змија Марина за то време леже на Тутанкамонов леш: потпуно се подудара са њим, као пентаграм са пентаграмом. Само што је Тутанкамону глава забијена у песак јер лежи потрбушке, а глава Змије Марине је окренута ка небу јер лежи на леђима.
Мали Принц изговара Исусову Молитву погледа упереног ка небу, крстећи се, а потом ничице пада на песак легавши у обличју Крста – не престајући да се моли.
ЗМИЈА МАРИНА – лежећи на Тутанкамону: „Знаш ли ти мали пустињски пацове, ко је у ствари Тутанкамон? Come on, come on? Знаш ли ти да је Он, у ствари Друг Стари? Тутанкамон је Он, Невидљиви Надгосподар, а Његов Пењоар смо сви ми:мале мандале: пешчане шаре: пионири малени ко огњена трава. Ми смо Он и Он је ми. Ом! Ом! Ом! И нико други него Ом! Ом јаше на челу, у средини, и на зачељу Колоне! Ко је као Ом? Лепи Оме мој. Сви смо ми само Твој жар. Ти си открио моје лице, моје име, моје кикице, мој сој и мој број. Вратио си ми моје крпице. Сви смо ми само Тутанкамонов Пењоар, и сви безбројни светови што се расипају у песак ништавила из којег су на тренутак привидно изронили и горе, горе, горе исто као и ми: као огњена трава или огњено море. Зар то није страва? Грми, сева, невреме се спрема, најлепше је када никог и кад ничег нема.“
МАЛИ ПРИНЦ: „Господе опрости јој јер не зна шта чини. Ја је волим и својом љубављу за њу сведочим и молим. Твојом Љубављу Коју си ми ти дао! Твојом Љубављу коју си ми Ти дао, Ти, без Којега никога не можемо волети, ништа не можемо чинити, нити можемо бити – Твојом Љубављу Љубави ја Те молим, опрости јој јер не зна шта чини. Разболела се од нељубави. Неурачунљива је.
Није крива Господе, није крива. Сви смо криви за све. Ја сам крив због ње. Не она због мене, већ ја због ње: покривам је огртачем Твоје Љубави коју си ми Ти дао: да буде моја: да буде наша: дакле да буде њена, и само њена сва Твоја Љубав! Лекови нису потребни здравима већ болеснима. Зато узми сву Твоју благодат од мене ако је имам и дај је њој: сву Твоју Љубав одузми од мене и дај је њој – Твојом Љубављу Која Гори у мени Молим Твоју Љубав Која Гори у Теби – Господе, опрости јој јер не зна шта чини. Она никада никоме ништа није скривила, она је добра, она није зла – ја сам скривио, ја нисам добар и ја сам зао.
Марина, Бог те много Воли, волим те и ја, воле те твоја Овца и твоја Лисица, воли те и твоја Ружа.
Господе помилуј свакога и све. Дај ми милосрдно срце Господе, Гоподе! Дај ми горење срца за сваку ствар, за све људе, за дивље звери, животиње, за пале духове, и за сву твар. За моју и Твоју Марину: једну једину, незаменљиву и бесконачно драгоцену: њена је душа вреднија од све створене васионе! Дај ми срце које гори за бесловесна бића и за непријатеље истине и за оне који му чине штету. Дај ми срце које у сваком часу приноси молитву са сузама, да се сачувају и да им се опросте греси. Дај ми срце које преплављено од Твојег Безмерног и Страшног Милосрђа приноси молитву и за све гмизавце, и за демоне и за непријатеље истине: безмерно се уподобљујући Теби! Господе Господе, дај ми Твоје Срце! Господе Господе: ја немам своје срце! Господе Господе: ја имам само Маринино срце!“
ПОЈАВА ДРУГА.
Већ је ноћ. Улазе Египатски свештеници, са упаљеним бакљама у рукама. Стају у круг око Тутанкамона и Марине и бацају бакље на њих. Оба тела одмах почињу да букте снажним пламеном: као Пламени Пентаграм. Египатски свештеници се хватају за руке, стојећи око Пламеног Пентаграма као Затворени и Непропусни Круг. Запевају и тихо мрмљају полако се вртећи, наизменично на једну па на другу страну. Као да играју неко сабласно скоро сасвим непомично Мртвачко Коло.
ЗМИЈА МАРИНА – Готово вриштећи, у неподношљивим боловима: „Не постоји истина виша од лажи. Не постоји живот виши од смрти. Нема постојања вишег од непостојања. Нема личности више од безличности. Нема саборности више од самодовољности. Нема слободе више од гордости. Нема лепоте више од гнусобе. Нема доброте више од злобе. Нема Бога вишег од мене: од мене једине и свих и свега власнице. Не постоји љубав виша од самољубља!“
У том тренутку, закукуљени Египатски свештеници, који се налазе у Мртвачком Колу око Пламеног Пентаграма, бацају на Ломачу хиљаде дијамантских скарабеја.
ЗМИЈА МАРИНА: „Већ видим Сазвежђе Скарабеја како се сија на Небу Радости, Весеља и Усхићења. Најзад, ево је: Кућа Утрнућа и Ишчезнућа: Ом-е, Слатки Ом-е!
Ја сам Дијамант Познавања Празнине. Ево и Невидљивог Надгосподара. Видим Га.
Он Је Непрозирна Тама. Честита ми. И каже ми: поздравите друга Тита. Друже Тито, ти си мој Цар, ти си открио моје право лице, право име, моје клице сој, моје кикице и мој број. Вратио си ми моје крпице. Слободна сам. Слободна сам. Сама сам. Тама сам: која гори а не може да изгори. С тобом сам. Ништавило љубави моја, сад, зато што те волим: уништићу се.
ПОЈАВА ТРЕЋА.
Свиће нови дан. Сунце се полако помаља на хоризонту. Чује се песма славуја.Гугутање гугутки и гукање голубова. Дечији смех у великој даљини.
Мали Принц прилази већ угаслој ломачи, љуби гомилу пепела и прекрсти се.Скида свој плашт, узима поцрнеле и нагореле остатке Тутанкамоновог и Марининог црвеног пењоара, траке које пламен није попуно сагорео – и обавија се тим остацима око тела.
МАЛИ ПРИНЦ: „Ја ћу носити њен пењоар до краја, и после краја живота. Ја сам Марина. Ја сам Тутанкамон у Пењоару.“
Полако се удаљава, гледајући негде у даљину, окренут леђима публици, гегајући се као Чарли Чаплин. Док се удаљава, мења му се ход, црвене прње на њему почињу да се преображавају, и постају предивне снежнобеле одоре.
Мали Принц се у том тренутку враћа према публици, али одевен као Небески Херувим: са Шест Крила. Смеши се. Намигује публици. Поклања се и поново одлази. (Или бива подигнут увис, изнад сцене.) (Или се успиње уз Лествице.)
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
Чујемо глас Малог Принца са висине: „Здраво Марина!“ Разлеже се весели смех. „Баш си лепа. Хоћеш да се играш са мном?“ Звук трчања и пљускања. Мјаукање.
Чује се Клепало. Звоњење Звона.
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
МАРИНА: „Дођи и ти код нас Лепотице!“
МАЛИ ПРИНЦ: “ Хајде, скачи! Ово је Океан Уживања, не бој се, није ни хладан ни слан, сем колико треба: попут лубенице или Неба, сладак је као душа: сваку нам жељу чује и слуша!“
МАЛИ ПРИНЦ и МАРИНА углас: “Као Велики Рођендан свих и свега! Чак и оних још нерођених! Као Јава Лепша од Најлепшег Сна! Чујеш како Куца? Како је Радостан. Пулсира. Ником не персира. Жив Је! И Милује нас.“
МАРИНА: „Мац–мац. Скочи, скочи код нас.“ – Гласан пљусак.–
МАРИНА: „Знала сам. Чујеш како преде?“
МАЛИ ПРИНЦ: „И мртве би пробудила.“ Смех.
ЦРКВЕНИ ХОР: „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот, пуни су небо и земља Славе Његове!“
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
МАЛИ ПРИНЦ: „Ајмо сад мало да ронимо.“
МАРИНА: „Мислиш да има дно?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Нема, нема ни врха ни дна. Шта ће нам? Коме то треба? Али ако хоћеш, може да их има безброј, па идемо редом кроз свако до следећег неба: свако је дубље од дубљег и више од вишег. Тако ћемо се попети врло високо и спустити врло дубоко: свевремено и свепросторно. Колико год Неиздрживог Блаженства можемо да издржимо. Вежбајмо, вежбајмо! Кроз игру и уживање то најбоље чинимо, и врло вредно и озбиљно радимо: волимо једни друге! Ко каже да су овде сви беспослени? И да је све стално исто? Једино што је овде заиста исто је то: да је Доле као и Горе, а Горе као и Доле! Напокон! На поклон.“
ЦРКВЕНИ ХОР: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Амин. Као они који ћемо примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, алилуја, алилуја.“
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
МАРИНА: „Предубоко си заронила Принцезо, где си Ванда? Превисоко си узлетела. Не видимо те.“
МАЛИ ПРИНЦ: Тихо. „Ванда је сада наша Тројанска Маца. Псст.“
МАРИНА: „Ма није ваљда?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Јесте, кажем ти да јесте.“
СМЕХ.
НЕВИДЉИВИ ДЕЧЈИ ХОР: „Чудна Мачка, Црна Мачка, најлепша на свету. Тројанци, није ли преслатка? Староегипатска Мачка звана Ванда!“ Врти се светлост Огромног Црквеног Лустера са мноштвом свећа, као на Светим Литургијама у Светогорским Манастирима. Ја ћу бити Твој Огњени Пењоар, Ти друже Тито, мој Небески Пар: Ја ћу бити Твој Ватрени Пехар, Ништавило, Љубави моја, Испиј Ме и Упиј ко Вечне Смрти Жар. Невеста Ништавилу: дар, Лећи ћу на Вечни Одар: Међу мојим сестрицама, Међу сјајним звездицама…“
Змија Марина умире.
ПОЈАВА ТРЕЋА.
Свиће нови дан. Сунце се полако помаља на хоризонту. Чује се песма славуја.
Гугутање гугутки и гукање голубова. Дечији смех у великој даљини.
Мали Принц прилази већ угаслој ломачи, љуби гомилу пепела и прекрсти се.
Скида свој плашт, узима поцрнеле и нагореле остатке Тутанкамоновог и Марининог црвеног пењоара, траке које пламен није попуно сагорео – и обавија се тим остацима око тела.
МАЛИ ПРИНЦ: „Ја ћу носити њен пењоар до краја, и после краја живота.
Ја сам Марина. Ја сам Тутанкамон у Пењоару.“
Полако се удаљава, гледајући негде у даљину, окренут леђима публици, гегајући се као Чарли Чаплин. Док се удаљава, мења му се ход, црвене прњена њему почињу да се преображавају, и постају предивне снежнобеле одоре.
Мали Принц се у том тренутку враћа према публици, али одевен као Небески Херувим: са Шест Крила. Смеши се. Намигује публици. Поклања се и поново одлази. (Или бива подигнут увис, изнад сцене.) (Или се успиње уз Лествице.)
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
Чујемо глас Малог Принца са висине: „Здраво Марина!“ Разлеже се весели смех.
„Баш си лепа. Хоћеш да се играш са мном?“ Звук трчања и пљускања. Мјаукање.
Чује се Клепало. Звоњење Звона.
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
МАРИНА: „Дођи и ти код нас Лепотице!“
МАЛИ ПРИНЦ: “ Хајде, скачи! Ово је Океан Уживања, не бој се, није ни хладан ни слан, сем колико треба: попут лубенице или Неба, сладак је као душа: сваку нам жељу чује и слуша!“
МАЛИ ПРИНЦ и МАРИНА углас: “Као Велики Рођендан свих и свега! Чак и оних још нерођених! Као Јава Лепша од Најлепшег Сна! Чујеш како Куца? Како је Радостан. Пулсира. Ником не персира. Жив Је! И Милује нас.“
МАРИНА: „Мац–мац. Скочи, скочи код нас.“ – Гласан пљусак.–
МАРИНА: „Знала сам. Чујеш како преде?“
МАЛИ ПРИНЦ: „И мртве би пробудила.“ Смех.
ЦРКВЕНИ ХОР: „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот, пуни су небо и земља Славе Његове!“
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
МАЛИ ПРИНЦ: „Ајмо сад мало да ронимо.“
МАРИНА: „Мислиш да има дно?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Нема, нема ни врха ни дна. Шта ће нам? Коме то треба? Али ако хоћеш, може да их има безброј, па идемо редом кроз свако до следећег неба: свако је дубље од дубљег и више од вишег. Тако ћемо се попети врло високо и спустити врло дубоко: свевремено и свепросторно. Колико год Неиздрживог Блаженства можемо да издржимо. Вежбајмо, вежбајмо! Кроз игру и уживање то најбоље чинимо, и врло вредно и озбиљно радимо: волимо једни друге! Ко каже да су овде сви беспослени? И да је све стално исто? Једино што је овде заиста исто је то: да је Доле као и Горе, а Горе као и Доле! Напокон! На поклон.“
ЦРКВЕНИ ХОР: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Амин.
Као они који ћемо примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, алилуја, алилуја.“
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
МАРИНА: „Предубоко си заронила Принцезо, где си Ванда? Превисоко си узлетела. Не видимо те.“
МАЛИ ПРИНЦ: Тихо. „Ванда је сада наша Тројанска Маца. Псст.“
МАРИНА: „Ма није ваљда?“
МАЛИ ПРИНЦ: „Јесте, кажем ти да јесте.“ СМЕХ.
НЕВИДЉИВИ ДЕЧЈИ ХОР: „Чудна Мачка, Црна Мачка, најлепша на свету.
Тројанци, није ли преслатка? Староегипатска Мачка звана Ванда!“
Врти се светлост Огромног Црквеног Лустера са мноштвом свећа,
као на Светим Литургијама у Светогорским Манастирима.
НЕВИДЉИВИ ДЕЧЈИ ХОР рецитује: „Пречиста Дево Невесто Вечног Вала У Бездан наше тужне крви Си пала Ти – док океан бола ври, док се врти, Блажена: Љубиш нам срца: Изнад смрти!“
ПОЈАВА ЧЕТВРТА.
Мала девојчица хода Египатском пустињом. На глави има црвену мараму, огрнута је црвеним огртачем, има плаву хаљиницу, а низ рамена јој пада златни шал извезен црвеним и плавим крстовима. Она певуши као за себе неку песмицу: „Тери рем тери рем тери рем тери рем“ која звучи као дечија разбрајалица. Весело маше рукама и поскакује међу пешчаним брежуљцима гледајући у висину. Потом прави фигуре и црта по песку.
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ: „Ванда, где си Ванда? Где си се опет сакрила?“
ДЕВОЈЧИЦА: „Али ја нисам Ванда. И уопште се не кријем. Где сте, не видим вас?“
Огромна Црна Египатска Мачка направљена од дрвета и са дрвеним точкићима се скоро сасвим спустила на сцену. Чује се шум таласа и хучање ветра. Када се Мачка сасвим спусти, чује се гласан пљусак. Звук пробијања звучног зида. Потом као некакво гласно брујање агрегата за струју.
ДЕВОЈЧИЦА: „Ванда, јеси ли то ти?“ – Прилази и чита. – „Сигурно јесте. Па на њој пише ВАНДА великим златним словима. Баш су лепа.“ – Окреће се ка публици. – „Видите?“ „Значи ти си у ствари мачка, а не девојчица. Али зашто си толико велика, већа од миша који се прејео сира? Као да си појела сву рибу из свих мора свемира.“ Смеје се. „Баш си лепа. Сада си сигурно највећа мачка на свету. Хоћеш да се играмо?“
У том тренутку, зачује се мјаукање малог мачета, и гласно куцање из Мачке.
ДЕВОЈЧИЦА: „Чудно, ова Огромна Мачка мјауче као мало маче. И неко куца изнутра?“
ГЛАСОВИ ИЗ МАЧКЕ: „Ако нам отвориш, вечераћемо са тобом.“
ДЕВОЈЧИЦА: „Хоћу, баш сам огладнела, и баш сам се ужелела друштва!“
Девојчица сасвим прилази Мачки, прелази руком по њој, као да је милује.
ДЕВОЈЧИЦА: „Аха! Овде су врата, одмах испод Вандиног врата. И на њима нешто пише. Што лепо мирише!“ – Прислања главу, удише неки мирис. „Па ово дрво је живо! Управо цвета. Цветови су му невидљиви али су невероватно миомирисни, као да нису са овог света!“ – Чита. – „Забрањено за све осим за децу! Ако си дете, отвори ме слободно!“
Девојчица отвара врата. Неко изнутра спушта лествице. Сикази један Монах и носи у наручју мало црно маче. Даје га Девојчици. Девојчица чучне и мази маче,
оно почиње да преде. Низ лествице силази још осам Монаха.
ДЕВОЈЧИЦА: „ Мала Ванда, знаш ли да те сви траже? Како лепо предеш. Ох хвала вам Велики Дечаци! Хлеб и грожђе, то највише волим!“
Пошто сви узму хлеб и грожђе, Монаси стају у један ред и почињу да певају Исон.
ДЕВОЈЧИЦА – мазећи маче – „И они лепо преду, скоро као ти, Велики Дечаци. Можемо ли ја и моје маче заједно са вама?“
Монаси застану са Исоном. Једно време ћуте, потом се насмеше и дубоко поклоне Девојчици.
НАЈСТАРИЈИ МОНАХ: „Како бисмо ми без тебе? Ко би нас пустио у Царство? Хајде Мала Царице, води нас.“
ДЕВОЈЧИЦА: „Ако сам стварно Царица, наређујем да са нама не пође само ово маче, него сви мачићи света, и све животиње, сво дрвеће, сва трава и сво цвеће, свака планета, све звезде, сва сунца и сви месеци, сви дани и све ноћи, и сва мора и све реке, и све планине и све долине, све боје, сви мириси и сви укуси, све муње и сви громови, зрнца песка и драги каменови, пауци и паунови, све светлости и сви звуци, сви јагањци и сви вуци, сва љубав, сва нежност и сва топлота, доброта и лепота, све сузе и сав смех, свака сузица и сваки осмех, сваки шапат, сваки трепет, све огромно и све мало – све што постоји: што ни у срце а камоли у око не би стало! Сва деца, и сви одрасли!“
НАЈСТАРИЈИ МОНАХ: „Мала Царице, ти хоћеш да се сви спасу?“
ДЕВОЈЧИЦА: „Да, хоћу Велики Дечаци.“
НАЈСТАРИЈИ МОНАХ: „Зашто?“
ДЕВОЈЧИЦА: „Ето тек тако. Ни због чега. Волим цео свет! Не знам ни ја зашто.“
Монаси се поклањају до земље, и настављају са Исоном.
ГЛАСОВИ СА ВИСИНЕ
МАРИНА: „Слушај, чујеш је како преде? Али нисам сигурна где је. Да ли је
изнад нас, испод нас, или крај нас? Као да је ту, а не видим је.“
МАЛИ ПРИНЦ: „Принцезо, одлично чујеш, она је и горе и доле и крај ас: свевремено, и свепросторно. Ајде да се сад и ми мало pридружимо Хоровима. Штима?“
АНЂЕОСКИ ЖЕНСКИ ГЛАС: "Марија, Дјево Пречиста, Пресвета Богородице! Царице, Богомајко Дјево, Покрове Који покриваш све! Од Сила Небеских Виша, Ти нетварно Сијање! Радости хорова девствених, Ти Већа од Ангела! Часна Сило Небеса, Светлости над светлошћу сваком! Свих Небеских Војски Пречасна Владичице! Надеждо Свих Праотаца, Пророка свих Испуњење! У подвизима Помоћнице, Кивоте Бога Логоса! И девственица Ликовање, и матера Срећо! Целомудрија Наставнице и душа наших Очишћење! Покрове шири од неба и страдалних Прибежиште! Немоћних Заштито и Заступнице, и Надо свију безнадежних! Марија, Мајко Христа Бога Истинитог! Ааронова Палице процветала, Сасуде радости тихе! Утехо свију сиротих и удовица, у невољама и јаду Помоћнице! Свештена и Непорочна, Свепрослављена Владичице! Измоли за нас милосрђе Божијег Сина! Заступнице спасења, припадамо к Теби и кличемо: Радуј се, Невесто Неневестна!"
ДЕВОЈЧИЦА. Скида своју мараму, баца је у вис и смеје се. Чује се звук многих малих звона и прапораца. Много Плавих Покрова пада из висине у салу.
Гласна звоњава. ДЕЧИЈИ ХОР ИЗ ВИСИНЕ: „Над нама је небо отворено!“ ЖЕНСКИ ХОР ИЗ ВИСИНЕ: „Над нама је небо отворено!“ МУШКИ ХОР ИЗ ВИСИНЕ: „Над нама је небо отворено!“ СВА ТРИ ХОРА У ЈЕДАН ГЛАС: „Над нама је небо отворено!“
Ношен белим падобраном, са висине се спушта Снежнобели Шестокрили Херувим са пилотском капом, наочарима и пилотским рукавицама. Пошто се наклони публици, поздравља је на француском: „Bonjour Mesdames et messieurs. Mon nom est Antoine. J’ai un petite cadeau pour vous tous.“ Из великог џака вади гомилу црвених пењоара и баца их у публику. Плави Покрови и даље падају са таванице по целој сали.
АНЂЕОСКИ ЖЕНСКИ ГЛАС пева Кири Елеисон, Кири Елеисон, Кири Елеисон.
КРАЈ.
AFTERPLAY
ЛЕПОТИЦЕ ВАВИЛОНСКЕ
Misterium Tremendum
Communicatio Idiomatum
Encore Une Fois! I
ПРВА ПОЈАВА КОСАРЕ ТРАИЛОВИЋ ИЗ НОВОГ БАЧКОГ ЈОРКА. САПФО.
„Ема, есеса, есеса пипија, хипи си ти а хипи сам и ја, хипи смо сви ми. И Титови и Кенедијеви! Моје сестре су лили хипи, а сестра Лилит је Хипи Пипи, Дуга Чарапа Свих Дугиних Боја, Надбожанственог је соја. Као Лепа Хелена Блавацка сам Ја: ко је као Ја? Тихо: Само Лепа Брена и Афричка Хијена. Моја браћа су ко шећерлеме, и црних и белих и жутих и црвених боја, чак и зеленог су соја – има ли дилеме? – преслатко смо племе. Од наших химни Сунцу и слободној љубави, и сами богови су пали на теме: надбожанствене и надмузичке су наше музичке теме. Па и ја, сами погледајте – ко може бити већа свећа – чија коса може бити чупавија срећа – у чије срце стаје све: ко рогове што прима врећа? Девојчица сам цвећа: ћеркица Нарциса и Пркоса: весница Вечитог Пролећа што се Вечито Исто Повраћа и Роговима праћака док се самога себе сећа усред Безданог Плићака: Венера из Пене Сцене Шире од Васељене: владам даскама које живот заче, ко црна мачка црно маче, а смрт их препорађа: ко што црну мачку црно маче рађа. Свима којима даска или две фали, закивам нове даске у глави, изузетно повољно и неосетно, штавише ужасно берићетно и неподношљиво пријатно, сретно и сетно, и јавно и приватно: неповратно! Зовите ме Ла Мама Миа, Црвена Бештија – али само од миља: јер баш као вашкице биштим вас ја, боље од вештице ил цица мице. Или ме зовите Велика Мати што куковима клати, и увек све позлати: да слатко сија: обожавам Сунце! О како је само Поносно, како је Лучоносно! Луче моје Огњено, Луче Зарно – стварно си нестварно! Као и ја: и невино си и кварно. Обожавам и младе глумце, а нарочито глумице. За моју косу бујну, и горњег и доњег жбуна ил руна, кад год ми затребају имају: гумице и сапунице. Без забунице воде их моје шумице, право до моје кућице и шупице, воде их моје перлице и моје кикице, моје сасице и саонице, моје шишкице и моје шпиљице: са ил без гримасице. А у шпиљицама су: si? Да нису ласице? Ил можда лисице? Не наравно, већ si, si, сипице. Чопор вукова и ноћних сова, јато шишмиша и гавранова, клупка змија и шарених лептирова, ми слепи лунатици, ми дивна створења, без спорења, заиста смо creatures of the Light: деца Светлости Невидљивог Надгосподара!“ – Наклон – „Ходамо боси по јутарњој роси Зоре Новога Доба. Што је лепо! И шик! Ала је Румено: безобразно Румено! Чик! Ко сме да проба?“ Маше подигнутих руку. „Летимо ко пернате змије Ере Водолије! Ја сам геније“ – врти се око себе у круг – „ја знам шта је бог, али он не зна ко сам ја, Косара Траиловић Сапфо: ко је као ја? Свој шатор сам подигла – једном за време Вудстока, једном на Бродвеју, једном у Атељеу, да да да – изнад Престола Вишњег. Мати сам Егзита: Великог Ослобођења и Коначног Решења! Дијамант Сам Познавања Празнине: Бифтека, Битефа и Празилука. ‘Бити или не бити?’ О глупи Хамлете, још одавно и за сва времена то питање је решио Онај Којег Нема: Гаутама Буда! Главо луда. Буда Гаутама! Љуби га Ла Мама. Не бити, не бити и само не бити – опијум и отров постојања не пити – ту никаквих дилема нема. Ни трилема. Већ само пентаграма, и веганских салама, бифтека, Битефа и празилука. Не буди будала, Дански Краљевићу, већ се као и ја пробуди и буди права Далај Дама: Краљица свих Драма! Беконов Канцеларски псићу, црни тићу: кукавичје јаје у гнезду часног Сина Рукавичара: свако и све је само Мандала, Мандала, Мандала. Машала! То није шала. Не бити, само не бити: у небићу се заувек пробудити! Муња те спржила и убио те гром, ако ме не чујеш и за мном не понављаш: Ом, Ом, Ом!“ – Гонг. Затамњење. Мрак.
ДРУГА ПОЈАВА КОСАРЕ ТРАИЛОВИЋ ИЗ НОВОГ БАЧКОГ ЈОРКА. ТАНАТОС.
Светлост се враћа. Овај пут је крвавоцрвена. На сцену ступа фигура са маском црвене смрти, у црвеном плашту са црвеном кукуљицом. Има исти глас. У почетку. Са обе руке држи огромну црну челичну косу, којом повремено замахује или је ослања на раме.
„Знам шта сте радили прошле године. Знам шта сте радили свих ових година које су иза вас. Или које нису иза вас. Знам шта ћете радити у свим будућим годинама које су пред вама. Или које нису пред вама. Знам шта радите у овој години у овом месецу у овој седмици у овом дану у овом сату у овом минуту у овој секунди у овом тренутку у којем јесте или нисте. У којем и јесте и нисте. Јесте оно што нисте и нисте оно што јесте. Знам шта је испод, изнад, испред и иза свих и свега: Тама. Ла Мама. Дођите код мене, код свих и свега Ла Маме: Вечите Таме! Код кога вам може бити лепше и сигурније? За свако своје мило чедо, имам по једно дивно чудо: биће као да се никада није ни родило – зар то није лудо! Цветићи ништавила моји мили: цветићи зла и пркоса: заробљеници илузије живота. Дошла сам да вас ослободим за Смрт. Да вам приредим најлепше изненађење! Да вам дарујем Коначно Решење: Велико Ослобођење! Да престанете да будете постојећи, и да постанете непостојећи: дијаманти познавања празнине. Баш као и ја. Децо моја, ко је као ја? Зар нисам прелијепа? Слушајте моју Косу: швић, швић, швић, какав диван послић!
У почетку беше Срп и Чекић? Не! У почетку беше Коса! И на крају свега ће бити, била је, И јесте Коса. Коса. Коса. Косица. Ко је као Она? Блага ко јутарња роса. Мирисна као цвет Пркоса. Косица. Росица. Пркосница! Она је Алфа и Омега. И почетак и Крај. Свима и свему Рај. Дођите ми сами у Загрљај: Смрт је живот а живот је смрт: уђите у мој Врт. Ја вас ослобађам мртвила скота живота да бисте оживели, живели, уживали, науживали и иживели се: у Смрти безброј дивота. Јел’ тако Хераклите Трисмегистосе Хегеле? Полетите ми сами у загрљај – Тихо: и залогај – црвићи моји мили: црнокрили ко рептили: биће много чвршћи – Тихо: и укуснији загрљај наш: од душица ваших гулаш – него ако се пренемажете, и негде узалуд врдате лажете мажете и запомажете. Горе је као и доле, а доле је као горе, зар не знате?
Хајмо девојчице, хајмо дечаци, хајде да видимо ко је јачи, ко робује а ко тлачи:ако мислимо победити Оног, Непоменика, не смемо изгубити ни зрно гордости:не смемо прекинути Надгосподареве нити!
Happiness is a Warm Gun? Ма немојте ме засмејавати. Ја знам шта је срећа:
Срећа је Челична Црна Коса и Пластична Црна Врећа! – Тихо: Пуна смећа и бедних црва, то јест вас. – Поклоните ми се сви до земље, и биће ваше све што видите. – Тихо: Све што тада видите, слепци.“ – Затамњење. Потпуни мрак.
ТРЕЋА ПОЈАВА КОСАРЕ ТРАИЛОВИЋ ИЗ НОВОГ БАЧКОГ ЈОРКА.
САПФО– ТAНАТОС.
Светло се враћа. КОСАРА се врти око себе у круг. Са једне стране је Хипик. Са друге стране је Смрт. Светло стално мења боје.
КОСАРА ТРАИЛОВИЋ САПФО-ТАНАТОС: „Треба ми Јабука. Дајем душу за Јабуку! Са забрањеног дрвета. За Јабуку из Амбиса. Ема есеса есеса пипија. Абра ка дабрах. Абракадабра. О’ дођи, дођи Преслатка! Јабуко: предивно зло! Мајко и извору све мудрости и свих добара: пре и изнад свих вечности: за све просторе и за сва времена! Знај да ти је од мене моја душа заувек, заувек, заувек: у све вечности поклоњена! Дођи Круно над крунама!“ – Чује се потмула грмљавина у дубини, сцена се тресе и подрхтава. Даске пуцају и из пукотине се помаља сасвим црна рука. На длану држи велику црвену и сјајну јабуку која се изнутра жари као да је од огња. –
КОСАРА ТРАИЛОВИЋ САПФО-ТАНАТОС: „Cogito ante portas, Cogito ante portas! Ооо! Хвала Вам Господине Копито!“ Косара граби усијану јабуку, кожа јој цврчи, она крикне од бола, али не одустаје. Готово вриштећи она изговара:
„Ја сам геније, ја сам геније, ја сам свако и све и себи и другима, ја знам шта је бог, али он не зна ко сам ја. Ко је Косара Траиловић? Ко је као ја?“
ДЕМОНСКИ ХОР ПЕВА НУМЕРУ – На сцени га представљају Скелети који играју Dance Macabre – Сви улазе успињући се на сцену кроз пукотину између дасака сцене. И Косара игра са њима, све док не нестану у облаку дима. Повремено се добацује јабуком са скелетима
КОСАРА ТРАИЛОВИЋ САПФО-ТАНАТОС: „Свој шатор сам подигла изнад Престола Вишњег! Ово је Ера Тита и Партије! Ово је Ера Водолије! Капе доле! Не! Рецимо то много храбрије и смелије: ово је Ера Змијске Јабуке! Горим!! Гориим!! Али не могу да одолим: аах а никако не могу да изгорим!!“ – Још увек држи ужарену јабуку у левој руци која се дими и сасвим је поцрнела. Ставља сама себи ужарену јабуку на главу. „Крунисаћу саму себе, као Наполеон, Самојединородни Цар, не треба ми Он, Непоменик, живео Надгосподар!“ Јабука почиње да букти а са њом и Косара. Прво јој букне глава, а потом се пламен спушта до пода и обухвата јој цело тело. – „Ааах, у Брачној сам Ложници! Невеста сам Огња Који се не гаси!! Ја сам Лепотица Вавилонска, ја сам Царица Наднебеска, и нико није као јаааооо!!“ – Уздиже руке ка небу, са пркосно стиснутим песницама и гледа нагоре. Изгледа као Живи Пламтећи Пентаграм. „Ајде! Где си! Кукавице! Кукавице! Тихо: Мајко. Опрости.“ Клизне јој неколико суза низ лице. Шамара саму себе, чупа се за косу и стеже се за врат. „Немој да плачеш! Немој да плачеш! Хоћу! Хоћу! Нећеш! Нећеш! Косара, љубави моја, ко може да те воли као што ти саму себе волиш? Као што ти саму себе мрзиш! Као што ти мрзиш цео свет, и његовог Творца, Непоменика: проклету Љубав! Тихо: Ја сам проклета. Мајко. Ко је као ја? Лепотица Вавилонска! Живео Надгосподар! Тихо: Опрости.“
У том тренутку Косару погађа муња. Хвата се за врат и за грло. Врти се у круг, посрће, и полако пада на под савијена у клупко. Издише. Лежи мртва у положају фетуса.
РАЗГОВОР ГРУПЕ АНЂЕЛА ПРВИ АНЂЕО: „Стрела небеска?“
ДРУГИ АНЂЕО: „Да. Молитва.“
ТРЕЋИ АНЂЕО: „Чија?“
ДРУГИ АНЂЕО: „Њена.“
ПРВИ АНЂЕО: „Каква?“
ТРЕЋИ АНЂЕО: „Сузна.“
ТАЈАЦ
Косара гори плавичастим пламеном, али не сагорева. Сада има само једно лице. Изгледа као средовечна жена. Лице јој је мокро. Као да на њу капљу сузне капи из неког невидљивог извора. Са висине пада Плави Покров, и полако се спушта на Косару. Одмотавају се Плаве Лествице од ужади, као Морнарске, и низ њих силази Шестокрили Херувим: Принцеза Марина. – Принцеза Марина подиже Плави Покров са Косаре, узима јој главу у наручје и целива јој чело. Милује је и тепа јој, певуши јој сасвим тихо: „терирем, терирем терирем…“
ПРИНЦЕЗА МАРИНА: „Опрости јој Господе, јер није знала шта чини… Она никада никоме ништа није учинила нажао, она није крива, она је добра а не зла.
Ја сам крива а не она, ја нисам добра, ја сам зла.“
Принцеза Марина полако усправља Косару. Косара стоји, нема и затворених очију, у белој спаваћици. Непомична је. Принцеза Марина потом леже на Косарино место, склупчана и затворених очију. Покрива се Плавим Покровом. – Косара почиње да помера прсте на рукама и ногама, гласно дише као да хвата ваздух, трепће и отвара очи. Стреса се, и спаваћица на њој почиње да се преображава: постаје бела као снег. Косара се озарује, додирује лице: то је лепа млада девојка. Додирује груди у пределу срца: чује се гласно куцање. Изниче јој шест Херувимских крила. Насмејана, окреће се ка публици и прилази јој, намигује, поклања се; затим се окреће ка Принцези Марини која мирно лежи, насмешена и затворених очију, намигује и њој, поклања јој се. – Херувим Косара узлеће у вис.
ГЛАС ИЗ ВИСИНЕ: “Здраво свима. Некада давно звала сам се Косара, а сада сам Ксенија, и родом сам из Петрограда, одмах крај Новог Сада. Ово је Предграђе Новог Јерусалима? Заиста? Штима! Ооо, колико нас много има!“
ГЛАС ИЗ ВИСИНЕ: „Да, само предграђе. Шта ће тек тамо Горе да нас снађе!
У односу на то тамо, ово овде је најцрње безнађе.“ СМЕХ, прилично гласан.
ДЕВЕТ ГЛАСОВА СА ЈОШ ВЕЋЕ ВИСИНЕ
ПРВИ ГЛАС: „Да ли је ово могуће? Баш је забавно: и смешно и узвишено!“
ДРУГИ ГЛАС: „Увек бива што бити не може, кад се Бог и човек лепо сложе.“
ТРЕЋИ ГЛАС: „Колико људи толико подвига!“
ЧЕТВРТИ ГЛАС: „Хоћемо поново?“
ПЕТИ ГЛАС: „Хајдемо!“
ШЕСТИ ГЛАС: „Још колико пута? Је ли довољно још седам пута?“
СЕДМИ ГЛАС: „Не, већ седам пута седамдесет седам.“
ОСМИ ГЛАС: „Али зашто?“
ДЕВЕТИ ГЛАС: „Хоћу да се сви спасу. Ни ја не знам зашто.“
КРАЈ.
Биографија:
Тајанствени стваралац из сенке познатији као Фантом из Опере, оживљава истинске вредности и као весник будућег века утире пут новом цивилизацијском поретку чија ће основа бити духовна култура. Овај фантом слободе доноси нам вечно свежи дах хришћанског либерализма: осмех вечности на лицу времена! Шта је то хришћански либерализам? Слобода од греха и од смрти, и слобода за обожење и вечни живот укојем ће свакоме бити могуће све што пожели. О свему томе нас обавештава овај културни ратник бритког ума – припадник Бригаде мученика философије – упирући оловку попут копља, разобличавајућиниски укус, тривијалност, скаредност и кич, зли пород масовне антикултуре која је као потоп диригованог кретенизма:као духовна куга опустошила српску и светску културну сцену…
