КРАТКИ ЈЕСЕЊИ СУСРЕТИ Сунце полако слаби. Ветар доноси јесење писмо у промрзлим прстима, обучен у грубе додире. Два странца се мимоилазе на улици, осмехујући се без разлога и уместо руку поздрављају се очима.
МАСКЕ Кад бисмо само отишли негде где бисмо могли да будемо оно што смо, а не оно што други од нас желе; где ни једно друго не препознајемо. Негде где би Сунце било Сунце, а камен један обичан камен. Где би ти био Ти и где бих ја била Ја, где никог не бисмо познавали и нико нас не би познавао, тако другачије исте. Ех, кад бисмо могли. Само кад бисмо могли, да одемо негде у туђину и постанемо нешто друго (шта год пожелимо); и тако скривени под маскама потпуно откријемо себе.
ЉУСКА ОРАХА Глави у којој је настањен мир где савест спокојно спава ушушкана у шарене снове и не боји се буђења и љуска ораха је универзум. Док глави у којој је бука у којој нема огледала, а савест ипак бежи од свог одраза као од ноћне море све док не остане без даха, таквој глави је тесно подједнако тесно и у универзуму као у љусци ораха.
Биографија:
Сара Јекић рођена је у Приштини, 18. 5. 1996. године. Тренутно живи у Прокупљу. Студира српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
Велики је заљубљеник у књижевност. У почетку је писала кратке приче, а сада је највише посвећена писању поезије. Њене песме заступљене су у више зборника, као и у часописима „Сретања“, „Стремљења“ и „Књижевни преглед“, а има и три објављене збирке песама под називима „Само се очима искрено воли“ (2015) и „Плава одаја на тавану“ (2016) у издању Пресинга, и збирку песама „Кругови“ (2019) коју је објавило Књижевно друштво Косова и Метохије.
