Дахом летње ноћи
Овде је. Седи наспрам хотела у коме сам смештен и чита књигу, као и ја. Испуњавајући ме и само својим присуством као понеко светло на крају тунела које оставља трачак наде слабовидом путнику, улепшава ми ове златне минуте, последње сате читања и писања, ма читав дан који се овако завршава. Увек се запитам, да ли заиста постоји нешто невидљиво, нешто што просто она осећа, као и ја и што ће је покренути да се приближи, пређе прекопута код мене у хотел и да онда наставимо да читамо заједно? Хм, да ли би то уопште било само читање и писање или би прерасло у дијалог између ње и мене, првенствено невербални, духовни, а најпосле, можда и онај тактилни – додиром?
Кришом је посматрам и потврђујем да ме њено присуство употпуњује, али морам да признам да бих био срећнији уколико бих сазнао шта она чита и шта још крије вео накривљеног лампиона на њеној тераси поред прозора. Чујем, пали цигару. Да ли у ствари она одговара на моје куцкање по тастатури (лупкам све јаче прстима да би ме приметила) или је њен неми, полумрачан и не посве видљив поглед у потпуности заштићен под одсјајем зреле, чаробне месечине? Да ли су њене очи заиста под окриљем палме која се издиже готово до мог компјутера?
Ех, када би дрво било само мало ниже, онда би се бљесак њеног тајновитог погледа пребацио директно на моју терасу!
Мислим да ме не примећује, али се и даље некако надам… Свеснији сам да она не осећа исто што и ја. Да ли је све у ствари део моје маште, а она читатељка као и свака друга – једино тражи мир, а ја јој нисам ни на последњем месту на свету?
Шапат модерне, искварене мисли ми све више суфлира да јој се јавим, јер сам само привремено у хотелу на овом луксузном месту, а постоји могућност да је тај велелепни објекат само њен. Он ме наговара да се у то име зближимо и да једнога дана бесплатно овде долазим. Ех, проклети материјалисти и шипка око које сви данас играмо стриптиз – новац.
Она наставља да чита, не примећујући ме, а онда ја опет урањам у своју књигу и одлажем тастатуру на страну.
Одједном, у магли кроз сенку и тмину надзире и она, некако небески, метафизички прелази преко њене терасе на моју (иако је њен хотел удаљен 20 метара од мог), крочивши стопалом на мој компјутер и одбијајући се од књиге улази у моје мисли.
Све време ме обузима страх из два разлога. Први се односи на то питање још колико ће она овде бити присутна, мислим на њено бивствовање у мојој близини. Један сам од оних на које подоста делује искључиво енергија неких људи (њихов положај у простору који нас испуњава или одваја), довољни су без речи, или ме привлаче или их одбацујем! Кажем, свакако утичу на мене. Сигуран сам да има оних који су сагласни са мном и закључујем да и они такође јемче да не мора сваки контакт да се објасни говором и да није вербална линија једина која нас спаја.
Други разлог ме мање плаши, мада не могу рећи да није повезан са првим. Мислим на то још колико ћу издржати да не заспим и колико ћу још моћи да јој парирам. У ствари, да ли ја њој уопште парирам или ме она не сматра ривалом?
Размишљам, размишљам у загрљају равнодушности и схватам да смо она и ја два цвета која заједно духовно расту, али се само један угледа на други!
Не желим јој засад ништа рећи и нећу јој постављати питања, иако би то вероватно поправило моје расположење. Да ли бих све ово уопште и писао да сам тако храбар? У ствари, можда и не бих то назвао храброшћу, већ опседношћу мојим механизмима одбране од осећаја нелагодности, поражености, проузрокованим њеним одбијањем и негативним, прећутним одговором? Узалуд брже листам књигу, лупкам другом руком још јаче по тастатури и без потребе се театрално осврћем ка њеној тераси да би ме она приметила, када она само чита и не уочава ништа око себе, осим књиге.
Да ли би моја чежња за њеним познанством, тежња ка откривању њене скровитости под заштитом бесане ноћи била тако јака да не мислим да је ово њен хотел, да ово није тако ексклузивно и скупо место и да њена тераса није тако лепо уређена – боцка ме опет она савремена мисао, коју сам малочас напоменуо.
Трже столицу, лагано помера леву половину свог тела ка улазу у њену кућу и тада ме у тили час обузе јако непријатан осећај, толико болан као када бисте се на тренутак осетили сами на свету, без ичије помоћи, а у великој невољи. Наместила се, вратила у првобитни положај и тада ми је лакнуло.
И даље ме не примећује, њен поглед је резервисан за дело господина аутора поменуте књиге која се налази у њеном скуту. Да ли је могуће да сам толико љубоморан? Ех, гадна моја прошлости, какве си ми мисли скројила?! Можда је и ауторка књиге у питању, то би већ доиста мање болело.
Одлажем књигу и настављам да пишем, не престајући да трескам по тастатури, али она ни макац! И опет ми палма као лош проводаџија заклања видик ка овој младој дами која се све више удубљује у књигу и коју све више приближава својим устима, носу, очима, само сада убацује златне детаље на не тако златан начин – чачкајући прстима свој нос, трагајући за благом, овај, златом.
Наглас уздишем, па се онако мало и извештачено засмејем, али опет ништа, она ме не примећује и не склања поглед са књиге, а злато је вероватно нашла, јер јој сада руке приањају мирно, али уз тело.
Настављам да читам, накратко је заборављам, али све време осећам топлину њеног присуства и благу жудњу за развитком даље комуникације с њом, осим, наравно ове која се одвија у мојој глави и која је интраперсонална – можда трачак честица мојих мисли допире преко узаврелог ваздуха до њене главе?
Да ли се она ипак креће ка мени преко замишљеног пута који су саставили ситни лампиони, укрштајући се у осветљеној равни између наших тераса?
А она и ја, има ли за нас шансе, или остаје ЈА и ОНА, само у мојим мислима?
Напомена: Прича је објављена у збирци Реч у мрежи (2018) Cekoms/Kreativno pisanje Beograd.
Аутор приче: Огњен Станковић
Пародија – Из њеног угла
Овде сам. Седим наспрам једног хотела и читам књигу. Одједном, осећам неко присуство, као неко трепереће светло које забљешти јако на трен и брзо сагори у тами црне ноћи. Оставља ми језу и трачак несигурности у овим последњим минутима мог читања. Увек се запитам, да ли је то можда онај млади дечко прекопута, који већ сатима зури у мене? Да ли постоји нешто у њему, нешто невидљиво? Нешто што просто он осећа и што ће га покренути да ми се приближи, да пређе прекопута, код мене. Хм… Ако дође да ли би то био дијалог да ме упозна, или би то прерасло у нешто невербално?
Кришом ме посматра, док се кријем иза накривљеног лампиона. Нервозна сам, палим цигарету да се смирим. Чујем све јаче и јаче лупање по тастатури. Бацам престрашени, неми, полумрачни поглед у даљину. Ех, када би дрво било само мало ниже, па да пребацим поглед на другу страну да видим шта смера. Да ли се све ово само трипујем? Можда гледа овамо тако дуго јер тражи мир, можда медитира? Можда му нисам ни на последњем месту на свету? Лакше ми је, јер претпостављам да је привремено у овом луксузном хотелу. Хвала богу за тај папир коме смо сви колективно дали вредност – новац. Настављам да читам. Трудим се да га не примећујем. Чекам да одустане, да заспи, али он ми парира! Да ли је уопште храбар да учини нешто, или је само опседнути creep1? Сада и он чита неку књигу и лупа по тастатури све јаче. Трудим се да га игноришем, да не обраћам пажњу, али не могу више! Тргла сам столицу, лагано, да не посумња, померила леву половину свог тела ка улазу у кућу где ми стоји фиксни телефон, окренула 192 и објаснила да има воајера у хотелу прекопута. Наместила сам се, узела књигу опет и вратила у првобитни положај, а он, мој мали дечак, и даље ме посматра. Узела сам да чачкам нос, у нади да ћу да га згрозим, али тад чула сам како на сав глас уздише. И тако сада читам, лагано окрећем странице Малог Принца и размишљам о момку прекопута. ОН и ЈА, а у даљини чују се, као песме слободе, сирене полицијских возила.
Аутор: Никола Здравковић
1creep (енг.) – чудак