Izgubljeni dani #2 (Sudbina u suton)
Prašnjav seoski put kojim sam hodao vapio je za vodom, kao i cela okolina. Redovi i redovi kukuruza oko mene sušili su se na suncu. Hodao sam polako dok je topli letnji vetar šuštao kroz zlatne stabljike kukuruza. Skinuo sam kaput i masku dok sam išao ka ovom zabačenom delu sela. Pogledom sam pretraživao okolinu u potrazi za prvim hladom drveta. Ljudi u selu su mi i kazali da je u ovo doba godine uvek ovakvo. Savetovali su me da sačekam suton, ali ja sam ipak žurio ka kući pacijenta zbog informacija koje sam od njih dobio. Možda je već i kasno. Saznao sam da je devojčica iz ove porodice, ne starija od desetak leta, neko vreme bolesna. Takođe su mi rekli da već nedelju dana nisu videli ni njenu majku, već samo domaćina koji ih je uveravao da se žena brine o ćerki u kući. Neke babe u selu su me uveravale da je žena koristila razne trave i bajalice u lečenju i time navukla zlo na kuću. Naravno, iako netačne, uzeo sam u obzir i te priče. Zbog udaljenosti ovog sela od glavnih puteva, malo kad doktori zalaze u ove krajeve. Možda ću baš ja biti spas ovoj porodici… ili verovatnije, vesnik smrti. Baš u ovom trenutku čuh vrane kako grakću. Proletale su iznad moje glave i klepećući krilima sletale na orah u blizini. Jedno od onih starih drveta oraha koja su širila grane iznad seoskih puteva. Požurio sam u tom pravcu gledajući vrane kako čeprkaju nadute orahe. Čim su visoke grane zaklonile sunce osetih prijatnu hladovinu i nos mi se ispuni jakim, oporim mirisom zrelih oraha. Pomislih da je Sudbina danas vrlo ironična dok sam odmarao uz zvuke svoje sabraće. Namestio sam masku na lice i obukao kaput, pritom popravljajući položaj raznih kaiševa ispod. Osetio sam kako se stapam sa ovim jatom vrana. Činilo mi se da ni one ne prezaju od mene i da me prihvataju kao jednog od njih. Posle nekoliko minuta nastavio sam putem osluškujući tihu muziku suvog kukuruzišta.
Ostavio sam jato za sobom, dok je pokoja vrana obletala oko mene i obližnjih stabljika kukuruza. Staklaste naočare na maski zatamnile su boje meda i zlata koje su se širile celim krajolikom sa velikim suncem na zapadnoj polovini neba. Prošavši još nekoliko gustih polja kukuruza, seoski kolski put produžavao je udesno ka obližnjoj šumici koja se nazirala iza sunčanih polja. Odvojivši se od glavnog puta nastavio sam jednom stazom. Iza klasja, kojeg je bilo posvuda, ugledao sam imanje ka kom sam se i uputio. Ubrzo sam ostavio nepregledna polja za sobom i ušao u dvorište pozamašnog seoskog imanja. Ne znam da li je to bila moja uobrazilja, ali učinilo mi se da je zapušteno. Seoska imanja znaju da budu takva zbog raznih dnevnih poslova, brige oko stoke i ostalog. Mada, činilo mi se da je to ovde malo prenaglašeno. Kokošinjci su bili prazni, sve kokoši su lutale po dvorištu. Stog sena pored kapije bio je razvučen na sve strane, razne alatke i posude bile su svuda po dvorištu, a kofe pune raznog povrća propadale su na suncu dok su ih mušice napadale. Bilo je vrabaca i golubova koji su raznosili razno zrnevlje iz džakova pokraj kuće. Na tremu kuće, koja je bila vrlo prostrana i široka za ovaj deo zemlje, bila je razbacana obuća. Dok sam prilazio tremu opazio sam sekiru koja je bila naslonjena kraj vrata. Pozvao sam jednom. Pozvao sam ponovo i taman kad sam bio na dvadesetak koraka od kuće jedan čovek otvori ulazna vrata.
– Da? Ko ste Vi? – reče čovek dok se desnom rukom hvatao za sekiru.
– Doktor. U selu su mi preneli da ovde ima obolelih – odgovorih dok sam odmeravao čoveka i razdaljinu između nas. Prebacio sam težinu na desnu nogu i čekao.
– Mhm, vidim – reče čovek, polako me premeravajući i izuzetno dugo se zadržavajući na mojoj maski i torbi u mojoj levoj ruci. – Dobro su vas obavestili, moja ćerkica već neko vreme ne ustaje iz kreveta. Žena se brine o njoj, ali se nadam da ćete i Vi biti u mogućnosti da pomognete.
– Daću sve od sebe da to i učinim. Da li mogu da uđem? – klimnuo sam glavom ka kući i dalje pogleda prikovanog za sekiru koju je čovek još uvek stiskao.
– Izvolite – nervozno reče čovek polako spuštajući sekiru. I dalje je svojim telom zaklanjao vrata. – Izvinite zbog ovakvog dočeka, ali oprez je u ovim krajevima neophodan.
– Razumem vas u potpunosti i ne zameram – nastavio sam da hodam ka vratima.
Čovek je, tek sam tada primetio, bio skoro za glavu viši od mene. Dok sam prilazio počeo sam vrlo temeljno da pretražujem njegov fizički izgled za nekim znacima koji bi mogli da mi pomognu. Imao je dugu zapuštenu bradu i tamnu kosu, a i podočnjaci su mu bili pozamašni. Uokviravali su mu smeđe oči dok je pokušavao da prozre kroz zatamnjena stakla moje maske. U očima sam primećivao neku nesigurnost koju nikako nisam mogao da povežem. Plava lanena košulja zavrnutih rukava bila mu je gusto isflekana raznim tamnim mrljama. Ruke otvrdle od rada u polju objašnjavale su njegovu široku građu i zdravo telo. Mogao sam da razumem ovakav izgled, znam da bolest izbaci čoveka iz običnog toka života. Približio sam se na nekoliko koraka od njega, a on otvori vrata dok sam se peo stepenicama trema i preskakao obuću po njemu. Kada je čovek zatvorio vrata za mnom našao sam se u prostranom hodniku kuće. Hodnik je bio skoro prazan ‒ sem jednog neuglednog tepiha i stolice u njemu nije bilo ničega. Stolica u uglu pored vrata bila je pretrpana raznim papirima i pismima koja su bila neotvorena i ostavljena da tako skupljaju prašinu. Odmah sa leve strane bila su vrata glavne prostorije kuće. Uđoh unutra sa domaćinom za petama.
– Izvolite, raskomotite se. Izvinite zbog nereda – dobaci mi čovek dok je iza mojih leđa počeo da sakuplja oborene flaše.
Cela prostorija mirisala je na kiselkasto vino. Ova prostorija, kao i ostatak imanja, bila je vrlo neuredna. Na stolu, koji je zauzimao najveći deo sobe, bilo je tanjira i posuda sa skorelim ostacima hrane. Pored ognjišta bilo je još prljavih sudova, razbacanih drva za ogrev i još flaša. Pomislih da je to posledica porodične tragedije, mada, nekako je sve to bilo previše. Izgledalo je kao da je život u ovoj kući stao. Dok je čovek pokušavao da raščisti prostor stavio sam torbu na sto i polako izvukao štap za pregled pacijenata. Dok sam to radio, polako, u unutrašnjosti torbe odvrnuh srebrnu glavu štapa. Video sam da ova situacija zahteva kompletnu profesionalnost, bez mojih uobičajenih mentalnih igara sa porodicom pacijenta. Dodao sam još malo alkoholnog rastvora u kljun maske, namestio rukavice i okrenuo se ka domaćinu. On je još uvek pokušavao da dovede sobu u red.
– Ostavite to, gospodine. Ne marim ja za ovaj malecki nered. Vodite me u sobu vaše kćeri. Hoću da razgovaram i sa vašom ženom – dok sam to govorio sinu mi da nisam čuo druge glasove osim naših otkako smo domaćin i ja ušli u kuću. To mi beše čudno, ali u mozgu sebi stvorih nekoliko logičnih odgovora.
– Naravno, izvolite – propustio me je kroz vrata natrag u hodnik i stojeći iza mene rekao – Samo nastavite pravo, poslednja vrata sa desne strane.
– U redu, pođite i Vi sa mnom – već sam imao neki čudan osećaj u vezi sa svim ovim, ali nisam znao šta je u pitanju.
Krenuli smo niz hodnik i ja se zaustavih ispred zatvorenih vrata sobe u krajnjem uglu hodnika. Uhvatio sam slatki miris svežeg vina iza sebe. Verovatno je domaćin smirivao živce alkoholom. I ne krivim ga, uopšte nije laka ova situacija. Otvorio sam vrata i već sa dovratka počeo temeljno da pregledam sobu. U nekoliko slika, koje munjevito prostrujaše kroz moj mozak, shvatih situaciju. U omanjoj sobi, na povećem krevetu prekrivenom belim čaršavom, ležale su majka i ćerka. Obe zatvorenih očiju, blede i malo podbulih obraza. I one su bile obučene u belo. Sličnost se mogla primetiti pri prvom pogledu. Ukočenih udova, ležale su u identičnom položaju, sa rukama prekrštenim preko stomaka. Soba je bila u apsolutnom redu, a ambijent samrtnički. Smrtni, bolje rečeno. U trenutku kada sam počeo da shvatam šta se ovde zapravo dešava osetih jak i tup bol u desnoj slepoočnici. Sledeće sekunde me silina udarca obori na pod i izbi mi štap iz ruku. Naglo skočih na noge, videvši domaćina kako urla nada mnom. Držao je vinsku flašu u desnoj ruci sa koje je kapala sveža crvena krv. Bez razmišljanja se zaleteh ka njemu i ramenom ga odgurnuh sa dovratka. Dok sam trčao kroz hodnik ka vratima, čuh, kao iz ogromne daljine, glas ovog nesrećnog čoveka kako kroz jecaje viče.
– Ti si kriv! Ti odvratni slugo smrti. Umrećeš zbog ubistva mojih lepotica! Nećeš ih ti oterati u grob, one su divne ovakve kakve jesu! – i dok je to urlao ja izleteh kroz vrata.
Čuo sam korake iza sebe ali nisam imao vremena da se okrenem. Preskočivši trem zatrpan obućom protrčah kroz dvorište. Skinuo sam masku i bacio je pored sebe dok sam nastavljao da se udaljavam od kuće. Primetih u tom trenutku da mi je desna slepoočnica mokra i da mi je krv kapala na rame. Rukom sam proverio ranu, nije bila duboka. Zvonilo mi je u ušima dok sam bauljao ka kukuruznim poljima ispred mene. Bez razmišljanja sam uleteo među visoke stabljike već dobro sasušene. Pored udarca, mojoj dezorijentisanosti je doprinosilo i šuštanje klasja dok sam gazio sve dublje i dublje u kukuruzište. Zbog ove, kako se meni činilo, kakofonije, nisam mogao da utvrdim da li mi je čovek i dalje za petama. Pretpostavio sam da jeste. Zadihano sam tumarao i posle samo nekoliko minuta već sam bio izgubljen u ovoj nepreglednoj šumi suvih kukuruza. Nastavio sam besciljno da se probijam kroz nju, u glavi imajući samo misao kako da se što brže i što više udaljim od kuće u kojoj sam do maločas bio.
Najednom se ispred mene stvori čovek ‒ visok, u čudnom položaju, široko raširenih ruku. Posrnuo sam i pao na zemlju. Tek onda mozak ponovo poče da radi. To nije bio čovek, već strašilo u polju. Obučeno u stare iskrzane pantalone i dug kaput sa povećim rupama u postavi ponosno je stajalo nada mnom. To osvešćenje moj um dočeka sa radošću i poče još brže da radi. Čuo sam korake koji su mi se približavali, i dok sam ustajao odmerih njihovu približnu udaljenost. Polako razlabavih kopče kaputa dok sam jednom rukom napipavao kesicu u levom džepu prsluka koji sam nosio ispod. Pored nje napipavši traku za kosu i uzimajući obe stvari polako sam se okrenuo ka dolazećem zvuku. Trakom sam vezao tada svoju dugu kosu dok sam čvrsto stezao kesicu u levoj ruci. U sledećem trenutku moj gonitelj istrča iz redova kukuruza. Nalazili smo se na maloj čistini gde je bilo postavljeno strašilo. Svuda oko nas bili su zidovi od kukuruza. Grčevito je stiskao sekiru u rukama i streljao me pogledom čiste mržnje.
– Tu si, ubico! Ne možeš da pobegneš od pravde. O, Bože, poslaću ovu nakaradnu priliku tebi na istinu! – i dok je gnevno urlikao, glave podignute ka nebu nalete na mene.
Nisam čekao ni da pusti prvi korak. Zaleteo sam se ka njegovom desnom ramenu u nadi da u tu strani neće moći dovoljno brzo da podigne sekiru. Dok sam mu se približavao zamahnuo je njome ka meni, ali je, kao i što sam se nadao, ovaj položaj bio nezgodan i sekira me promaši za nekoliko stopa. Izmakao sam udesno i zabio mu desnu pesnicu duboko u vilicu. Od siline mog udarca, ispala mu je sekira i pala u prašinu par stopa iza njega. Baš sam u tom momentu počeo da vraćam vrećicu natrag u džep kad on iznenada iz poluokreta nasrnu na mene. Pokušavajući da mu bacim vrećicu sa praškom za oslepljivanje[1] on se raširenim rukama, kao u zagrljaju, sruči na mene. Prašak mu je ipak dospeo u oči i on uz bolne krike, polu zatvorenih očiju udari u mene svojim telom. Krvave oči su me streljale, iako ne sasvim fokusirane dok se sam čovek nadnosio nada mnom i obarao me na zemlju. Imao je demonski izraz lica. Pokušavajući da ga zbacim sa sebe počeo je da me guši svojim čvrstim rukama koje nisu oklevale. Uspaničio sam se. Sedeo mi je na grudima i nisam mogao ni da dišem, a ni da mislim. Od bola i prizora grimase na njegovom izopačenom licu počeo sam da gubim svest. Više i nisam razmišljao, počeo sam da odustajem i dalje se boreći za vazduh. Međutim, moje telo se refleksno pokrenu i u treptaju oka sam iz jednih kanija ispod kaputa izvukao tanki bodež i zamahnuo ka glavi svog krvnika. Tek tada, dok sam duboko zabijao bodež u njegovo uho, počeo sam ponovo da razmišljam. Opustio sam ruku koja se grčevito držala za bodež i osetio kako je čovek mlitavo pao preko mene. Drška bodeža mu je virila iz glave dok je celo sečivo bilo zabijeno duboko kroz njegovu ušnu šupljinu. Ustao sam polako, pomerivši čovekovo telo u stranu, i po prvi put osetio miris suvog lišća kukuruza.
* * *
Dok je sunce iza horizonta palilo nebo plamenim bojama, ja sam takođe stajao pored vatre. Dovukavši čovekovo telo nazad, doneo sam tela njegove ćerke i žene i napravio im malu lomaču iza kuće. Položio sam ih jedno pored drugog. Iako beživotno, izgledali su kao srećna porodica. Koštana ruka Gospe odnela ih je van našeg pogleda, ali oni i dalje, držeći se za ruke i smejući se, stoje zajedno. Život je tek vetrić na krilima Smrti koja, iako neizbežna, pruža zaklon pod svoja krila ovim ljudima. Dok sam i dalje mislio o ovome kroz glavu mi prođe Sudbina. Plesala je nad vatrom ispred mene. Upućivala mi je svoj sadistički osmeh dok je praznim očnim dupljama osuđivački piljila u mene. Kao po običaju, nožem kojim sam usmrtio ovog nesrećnog čoveka polako povukoh još jednu liniju na svojoj levoj podlaktici i bacih ga u plamen. Gledao sam prkosno ka horizontu i figuri koja mi se priviđala. Ponovo je sve što sam video bio plamen.
Nikola Đorđević
[1]Prašak za oslepljivanje ‒ u većini slučajeva mešavina baruta, bibera, prašine i još nekih finih prahova koji se koriste da privremeno oslepe osobu. Uglavnom se pakuje u vrećice koje se pri bacanju otvaraju i izbacuju svoj sadržaj u žrtvino lice. Potiče iz istočnih zemalja.