Матија Бећковић
У Тамном вилајету Марија Веселиновић поверава папиру оно што ником другом не би рекла.
И што су те исповести дубље и искреније, остају не само личне тајне него постају и тајна поезије.
Реч
Ако останеш недоречен пред неким, Реч пред тобом неће. Та, коју си сачувао само за себе, прогањаће те док те потпуно не узме под своје. Вртеће се у устима, онда ће склизнути низ грло, па ће правити колутове у желуцу, отвараће ране које зна и не зна. Кад јој досади, пливајући твојим венама, попеће се до мозга и отвараће фиоке са сликама, песмама, заборављањима, страховима.
Ако ти Речи не покажеш где јој је место, онда ће она теби одузети твоје.
Писац
Није ми јасно како лако узимате писце у уста где год били. Нарочито у кафани, док испијате седму чашу пива, незнајући за себе, а непознавајући њих.
Или, док гледате страшно смешну комедију, а ви још страшније оплетете по неком песнику, што уопште није смешно. Како можете да говорите о неком ко крвари дан и ноћ над истим оним папиром који је пред вас бео и чист? Толико да својом белином баца пред вас речи отплаћене животом, сузама, молитвом.
Одакле вам храбрости да посипате трње по рукама, које носе свако слово исписано налив пером, које се троши мање од писца, а писац је потрошен колико и огољен пред својом збирком и вама.
Зар не схватате да је писац самопотрошен речима, самоисписан збиркама, самоопредељен словима, самоизабран вама?
И како можете устима да прљате једног човека, чијим речима најчешће покушавате да се оперете?
Утроба
Погледам око себе и питам се да ли си жива? Да ли заиста говориш да сам роб твојих леђа, слуга твог стомака и исхтирена одлука твог искушења? Ослушнем глас који признаје да је мој живот твој, али онда реч надвлада срце, па постанем покојник на сахрани твог мајчинства, чије опело служи сам Господ. Да си тад хтела, па да сам те макар срцем срела – загрлила бих те. Али пошто ниси тад, а ја нећу сад преостаје ми само да те ћутим – писањем.
Како си могла да ми оћутиш све што ми припремаш? Како си могла да ми не кажеш да ми у утроби гроб спремаш, да мој живот твојим животом сахрањујеш? Не знам да ли си ти мени била крст Голготе, али ја сам теби сигурно могла бити Васкрс, а сада постајем епитимија на врху твог језика који те је убио. Не знам да ли си могла да чујеш све што сам ритањем напомињала, али ја јесам, чула и осетила ону земљу којом си свој образ покривала. Њеним громуљима су се пуниле шупљине мог формираног тела, али је та земља одлучила да ме посматра истим очима жене која ме и није видела, она ме је носила када си ти одлазила.
Потребно је да ти опростим разговор који никад нисмо водиле, иако смо могле. Да ти опростим сваку изговорену реч, коју сам чула, али је се не сећам. Да ти опростим све што ниси урадила, а требало је и све што јеси, а није морало.
Морам теби опростити све што ниси урадила мени, већ себи, сваку исписану лаж на оном папиру званом одрицање.
Потребно је…… Зато и јесам.
Опраштамо ти и земља и ја, само ти опрости себи све што си однела, носећи ме, и све што си оставила, остављајући ме.
Онда ћеш, можда, васкрслом душом служити Њему и у храму свог новог живота рађати децу.Погледам око себе, и питам се, да ли си још увек жива?
Mилан Ружић
Марија Веселиновић је монахиња у цивилу. Она је повремено песник, па онда буде прозаиста, што никако не значи да лоше ради и једно и друго. Баш напротив. Оне мисли које је отпатила и патњом отплатила месту са ког је патња дошла, лако претаче у поезију, док оно што жели да каже, баца кроз прозор прозе уз вишак речи. Сигуран сам да ће њена проза када сазри, постати поезија, а да ће она остати монахиња која ће служити Поезији у храму својих збирки које ће отети од своје душе.
Разлике
Повезаност која нас чини блиским је слобода разумевања сваког од нас онда када смо зрело спремни да разликама у нама, потпуно дорастемо.
Композиција
Композицију свог живота пишеш сам. Судбина је изговор да се самооправдаш, јер си незрео за одговорност.
Слобода
Управљати неким или успостављати терор својим прохтевима који ускраћују слбооду избора, одраз је сопствених слабости.
Енес Хамиловић
Марија Веселиновић закорачила је у поезију поверењем у саму поезију. Сваки појам који песникиња додирне на том путу претвара се у путоказ, а трагање припада свим трагачима. Речи и дела Марија Веселиновић види као елементе јединственог свемирског система који обједињава хемијске елементе и судбине свих путника и пролазника.
Један човек Дош'о једном један човек и донео једно мртво дете. Носио га је мени и свима присутнима да нас гледа како гледамо, док нас дететове мртве очи гледају. Дош'о једном један човек и донео једно мртво дете. После су нам рекли да је било његово, и да он више није човек.
Рупа Све рупе имају своје гробове, и сви гробови имају своје рупе. Има живих, који се шетају ноћу, јер се ,, ноћу боље не види ''. Има мртвих. Е, они шетају дању, јер њих нико не види. Њих су заборавили и брат и сестра, и први комшија. Само мајка није. Она им да воде кад остану жедни.
Ветрењача Ја ћу мојој мами Дати све што је она мени Али ништа исто. Даћу јој децу да се радују Баш као ја њој Да ћу јој дом да се радује Баш као она мени. Водићу је на ливаду Тамо где расту шљиве Које се беру седећи Да гледа децу док се спрема џем Исту ону децу Коју нероткиња рађа другачије Од оне која је рађала. Ја ћу мојој мами дати Све што је она мени Али ништа исто. Даћу јој свет Који ће је гледати очима детета Даћу јој сунце Које ће се смејати смехом детета Даћу јој небо Које ће је грлити рукама детета Даћу јој све што је она мени Али ништа исто. Сунцокрет да јој прати поглед Ветрењачу да се бори уместо ње Једра да је носе тамо где је лепше Ја ћу мојој мами Дати све што је она мени Али ништа исто.
Марија Веселиновић