Шетам улицом. Дечји смех одзвања. Скачу, трче, јуре се. Родитељи гледају већ своја посла. Скупили се у нечијем дворишту, у летњиковцу. Чини ми се да су гледали неки видео на телефону. Прилази дете, каже:  – Тата, тата, хајде да се играш са нама.  Буди наш ледени деда. – Касније сине, видиш да гледам нешто. Имаш … Настави са читањем Ружо моја (Јована Радовановић)