Шетам улицом. Дечји смех одзвања. Скачу, трче, јуре се. Родитељи гледају већ своја посла. Скупили се у нечијем дворишту, у летњиковцу. Чини ми се да су гледали неки видео на телефону. Прилази дете, каже:
– Тата, тата, хајде да се играш са нама. Буди наш ледени деда.
– Касније сине, видиш да гледам нешто. Имаш друштво.
– Али, тата… – дете и не заврши реченицу, а отац га прекиде.
– Рек’о сам ти нешто, немој да си досадан!
Питам се, када би знао да ће ово бити последњи тренуци проведени са њим, да ли би одбио и једну секунду гледања у његов безбрижан осмех и поглед? Да ли би за њега тада представљао малог давежа или би он сам отрчао и придружио се игри? Он и не схвата колико је срећан. Има дете, прилику да гледа његово детињство, да он сам буде његов део. Први осмех, први кораци, речи… Потребно је ценити време и радости живота које добијемо. Све то може нестати у секунди. Тако и треба живети! Са сазнањем да све може отићи низ реку, нестати. Свет би био много лепше место, али… Човек не схвата. Тек када га судбина удари, врти филм у глави, ствара слике како је могло бити, а није…
Размишљам тако и увек се сетим ње.
Слика те јесење вечери не излази ми из главе.
Скупио се народ испред цркве. Пева, весели се. Коло се развило, звецкају даире, гоч одзвања, песма се ори. Долази она. Сва срећна. Игра. Придружује се песми. У једној руци флаша, другом грли неког момка. Он се трже, пљуну је, узе марамицу и поче се брисати. Тобоже, загрлила га Циганка. Без куће. У неким ритама. Прљава је. Поче је псовати. Она – ништа. Одмакну се погнуте главе и наставља да их гледа.
Затим поче причати нешто, нико није разумео шта, а онда упита:
– Знате ли ону: „Где ћу сад, моја ружо”?
– Знам ја. – Девојка се проби кроз гужву до ње, погледа је неким умилним погледом и поче јој певати.
„Где ћу сад моја ружо, кад на срцу лежи трн? Напољу мрак к’о ђаво, ја у души више црн. Нико ме неће, ни на чији не смем праг. Где ћу сад моја ружо, нигде ником нисам драг…”
Њој испаде флаша из руке. Сузе навиру, не зна где ће. Девојка је загрли. Поче је миловати. Исту ту прљаву Циганку. Циганку са чистијим срцем од њих седамдесет.
Девојци се очи напунише сузама, глас дрхти, али наставља да пева.
„Ни на исток, ни на запад, на север, ни југ. Нигде, нигде, без тебе се вртим још у круг…”
Ова… Не зна шта је снађе. Заборавила је шта су топлина и љубав. То вече присетила се свега.
– Бог ти подарио живу и здраву децу, највећу радост на свету! Децу!
– Фуј бре! – Чу се неки глас. – Како можеш да је грлиш, погледај је!? Пољубила те! Иди умиј се, шугу ће добијеш! – А он се цео продрма од грозоте.
Погледај на шта личиш. Опијаш се. Грлиш ону флашу. Затим је бацаш, ломиш на хиљаду ситних делова. Узимаш нову, па поново у круг.
Псујеш, вичеш, кажеш: „Ово је луд град!”
Ако је луд, шта ћеш поново овде? Шта те је жено, поново довукло? Која те је мука натерала да поново спаваш на улицама овог града који те пљује и гази изнова?
Доста! Не занима те. Не треба да те занима. Мени је добро, ако тако могу да кажем, али… Свеједно. Ти ниси тај који ће сазнати моју причу. Она је за моју душу. Душу коју лечим деценијама, а излечити се не може.
Не желим им рећи. Нити могу. Не могу на глас изговорити те речи.
Некада, овим градом корачала је дивна девојка. Најскупља свила, дукати око врата. Изађе на терасу, цели град јој под ногама. Ма дворац. Породица јој беше богата, а она јединица у мајке. Испред куће стално пролазише момци, жељни да ухвате њен поглед скривен између „дворских” зидина. Серенаде јој беху певане целу ноћ и дан. Ма какви серенаде… Она је трчала око оне пијаце. Сваког дана она 7 пута оде да купи нешто. Само једну тезгу посећиваше. Каже, ту је било најбоље воће и поврће. Није ту било најбољег воћа и поврћа… Беше ту, поред ње, друга тезга. Његова.
Продавао је цвеће, руже највише, а и она их заволеше. Цела башта припадала је њима. И тако, удаде се она за момка којег воли. Он њу није, а зашто, сам Бог зна. Он је ипак прихвати. Беше сиромах, па увиде прилику и ето.
Била је срећна, али срећа прерасте у горку тугу. Он поче долазити сваке ноћи пијан, а она се свако јутро будила са новим модрицама. Новац прокоцкан, продавала је свој накит. Родитељи јој напустише овај свет и црно небо се развило над њеним животом. А онда, на крају тунела – светло. Нова нада њеног живота је рођена. И он се смирио. Сунце је огрејало њихов дом и лед се отопи. Срећна породица.
Штета што та њихова срећа није мало дуже трајала. Бебин плач престао је одјекивати у овим зидинама. Земља га прекри. Сада је њен плач одјекивао. И он ју је напустио, ослободио се ланаца. Ништа га више није везивало за њу.
Мало по мало, остала је без ичега, а затим је и нестала. Ни трага ни гласа. Кружиле су приче да је отишла у посету другом свету, заједно са надом да ће срести свог маленог анђела.
Након 7 година, она се ипак враћа. Наставља да тумара улицама града, сама, без игде икога.
И тако, песма се заврши, а она оде. Леже на неку клупицу. Није ме приметила када седох близу ње. Довољно близу да чујем вапај душе која пати. Чудно је… Тада разумех сваку њену реч.
„Ружо моја, изгубих те. Латице твоје не дочекаше ни прве капљице росе. Ох, Ружо моја, не нагледах се пупољака твојих. Трње твоје повредило никог није, а казнио ме. Казнио тобом, Ружо моја. Миловања тебе заситити се нисам могла, себичан створ бејах, али волех те. Сада изнова бежим. Бежим од места тог где мајку одвојише од детета рођеног свог. Бежим, а враћам се. Зовеш ме, да ближа земљи твојој будем. Зато лежим. Лежим на месту где су ножице твоје требале досећи. Враћам се клупицама на којима бих седела док би ти трчкарала и јела шећерну вуну, а ја бих ти изнова и изнова понављала: „Ружо, пази, пашћеш!!”…
А за њих нека сам та и која псује и пије. Псујем јер ме је одвојио од тебе. Пијем како бих те нашла.
Не, нећу престати да трагам, макар попила још хиљаде флаша како бих те на њиховом дну угледала још једанпут.
Заувек са тобом, Ружо моја.”
Прилазим јој, додајем флашу, бришем сузе са њеног лица.
– Ниси сама.
Шетам улицом. Дечји смех одзвања. Скачу, трче, јуре се. Увек се сетим ње. Жене која није имала прилику ни да чује прве речи своје принцезе. Она је била мајка, која није чула „ма-ма”… Али чула је њен плач, чува га у свом срцу као најсрећнију и највреднију успомену свог живота.
Биографија:
Моје име је Јована Радовановић. Рођена сам 7. јула 2000. године у Прокупљу где сам и одрасла. Завршила сам Техничку школу „15. мај”. Студент сам прве године на Департману за србистику Филозофског факултета Универзитета у Нишу.
Почела сам да пишем у средњој школи. Захваљујући посвећености професорке српског језика, која је увек била и остала моја подршка, јавила се љубав према књижвности.
Живот људи и емоције које преовладавају у њима, једноставно се нађу на папиру. Речи незауставно теку, попут моје миле Топлице, чак и узводно.
