Следећи траг предака, књижевница Љиљана Шарац закорачила је путем тајанства који прекрива прошлост благородне лозе Немањића. Нова открића изнедрила су дело Златна жила, чија вредност почива на стиховима велике песникиње и родољуба Десанке Максимовић: Ја знам ко сам, јер корени су најважнији у животу сваког појединца.
Како је тајна мистериозног прстена краљице Теодоре Немањић п(р)oбудила Ваше интересовање и подстакла Вас да напишете књигу?
Тема о мистериозном прстену ме годинама жуља. То је златна жила која је стрпљиво чекала да буде ископана. Нашла се на мом путу још док сам радила на грађи за свој први роман Опет сам те сањао. Он се бави нашим материјалним културним наслеђем, али и његовим разношењем и препродавањем приватним колекционарима. Када сам прочитала да се прстен српске краљице Теодоре (жене Стефана Дечанског) и данас чува у Народном музеју у Београду, знала сам да ћу се тиме бавити у једном тренутку.
Друге приче су биле жустрије и заокупљале су моју пажњу у међувремену, а прстен је чекао. Онда сам се у једном тренутку нашла на брисаном простору на ком ме није занимало ништа друго осим печатњака на ком је изрезбарен двоглави орао, симбол Немањића. Истраживања су била вишегодишња и веома детаљна…
Да ли сте током истраживања открили нешто што Вас је изненадило, зачудило?
Истраживање за мој шести роман било је права авантура и духовна игра. То се да наслутити и по фабули романа која прави временске скокове и уводи у радњу бројне ликове. Много тога ме је и изненадило и освојило у вези са главним мотивом моје приче. У њеној основи је веровање да ко год присвоји Теодорин прстен силом – стигне га смрт. Њега се препао и Александар Карађорђевић по чијем налогу је прстен тражен и ископан у манастиру Бањска – гробној цркви краља Милутина (Теодориног свекра), у којој је и она сахрањена. Краљ је веровао да је легитимни наследник лозе Немањића и да му прстен припада. Носио га је на ланцу за сат. Када се разболео, почео је да ослушкује говоркања и уплашио се да прстен носи злу коб, па га је поклонио свом пријатељу, чувеном београдском адвокату Благоју Барловцу, који се убрзо упокојио.
Ту се зачела идеја о злој коби прстена. Чак ми је и радни наслов био ЗЛА КОБ, али сам утврдила да је то име коришћено за хорор филм, па сам одустала. Замисао се усложњавала, развијала и на крају сам дошла до тога да морам да се позабавим средњовековним српским рудницима и несрећом која се догодила већ при ископавању руде. Након тога као да падају домине, низале су се несреће и ја сам их описала…
По чему се Ваша представа о мистерији прстена у роману Златна жила разликује од представе књижевника Вање Булића у роману Теодорин прстен?
Годинама се идеја развијала, а ја сам је истраживала и густирала као да сваког дана имам по парче чоколадне торте којим ћу да се засладим! Ишла сам у ширину, ишла сам у дубину. Без журбе, али са великом преданошћу. Причала о тој идеји колегиници и својој рецензенткињи, којима сам књигу и посветила. Писала сам и сва се унела у живот средњег века. И онда – бам! Пукла је бомба и покосила ме скроз‑наскроз! Вања Булић је објавио роман Теодорин прстен! Нисам знала шта да радим. Мало сам се сабрала, па сам отишла и купила књигу која ми је пржила и прсте и душу. Прочитала сам је са великим уживањем – и одахнула! Обратила сам се уредници и она је одобрила да и ја испричам своју причу. Хвала јој на подршци и мудрој одлуци! Много људи је до сада роман већ прочитало, а само сте нас Ви повезали (Вању и мене).
Опет ћу се вратити на алегорију са слаткишима. Знате, дајте домаћицама: јаја, брашно, чоколаду, млеко, маслац, јагоде, вишње, малине… Свака ће направити различиту торту! Исто се догодило са полазиштем господина Булића и мојим! Он је написао један мушки, ја један женски роман на тему уклетости Теодориног прстена. Он је већину романа сместио у садашњост, ја у прошлост. Он је прстен узео као лајтмотив и симбол, ја као централну тему. У мојој Златној жили прстен је главни јунак. О њему сам исприповедала причу од 13. до 21. века… Да су нам дали задатак да напишемо различите приче, не би могле бити различитије! Само смо се обоје држали чињеница и историјских података, а онда и развијали на свој, особени начин.
Инспирацију за своја дела проналазите у прошлости. Мислите ли да она није довољно истражена, или да је, напротив, сувише глорификована?
Док предајем деци у основној школи, учим их да се поносе својим пореклом. Освешћујем их да имамо, као и сви, своје мане, али и врлине којих треба и морају бити свесни. Увек и на сваком месту потенцирам стих Десанке Максимовић која песму О пореклу почиње речима: Ја знам ко сам. Мислим да сви треба да знамо ко смо. Никад нисам жалила што нисам рођена у Калифорнији или Прованси. Требало је да баш будем млађар с овог поднебља. Волим историју нашу, туђу. Волим путовања по Србији и сва преко границе. Рада сам да проносим причу о нашим владарима, њиховој деци и женама јер су фасцинантне, занимљиве, узбудљиве.
Толико много знамо о другима, ред је да исто толико упознамо и своје наслеђе. Чини ми се да тога није никад доста. Ми Срби с нелагодом примамо комплименте. Ми ћемо лако да критикујемо, а стиснутих зуба хвалимо. Ми се стидимо да се национално истичемо, а за посипање пепелом смо махери.
Стога се веома радујем експанзији историјског романа и у свету и код нас! Мој допринос су Опет сам те сањао о Ирини Кантакузин Бранковић (Проклетој Јерини), Где сам то погрешила? о Ђорђу Карађорђевићу, сину краља Петра Првог, Зид тајни о Јелени Карађорђевић, ћерки краља Петра и сада Златна жила у којој се појављују Стефан Дечански, његова жена краљица Теодора, синови Душан и Душиц, као и краљ Александар Карађорђевић.
Постоји анегдота која се тиче Вашег ритуала предаје рукописа непосредно пред Светог Николу. Има ли у том чину верске и историјске симболике?
Од свега помало. Одувек сам била склона ситним, само мени знаним, ритуалима. На испит сам увек мотала да обучем бар неки комад одеће црвене боје, јер сам веровала да ми доноси срећу. И јесте, јер нисам падала испите.
Само први роман ми је 2015. изашао уочи Сајма књига. Сви остали су излазили у рано или позно пролеће. Усталило се и време мог предавања рукописа. С обзиром да је наша (мужевљева) крсна слава Свети Никола, и да сам други роман дан уочи славе предала (и добро прошла), то се напросто претворило у правило. Десило се да сам и Златну жилу предала уочи породичне славе, да сам одговор уреднице да ћемо га штампати и да је то најзрелије моје дело до сада добила на Светог Саву – школску славу, а да сам своју количину књига добила на Велики четвртак. Склона сам да верујем да то више не може бити случајност! 😉
Писци, уметници уопште, склони су митологизацији – стварању легенди од значајних и необичних догађаја, јер такве ствари занимају публику, а њих чине особеним.
Када можемо очекивати промоцију романа Златна жила?
Мој шести роман (Златна жила) вирус корона је поприлично осујетио и заробио, јер је издавач Евро Бук још није ставио у продају, с обзиром да магацин у коме се налази одштампана треба да проради тек од треће недеље маја. Ја сам своје примерке добила њиховим великим залагањем испод руке!
Дакле жилава је ова моја Жила. Прво треба да се заврти – уђе у књижаре и читалаштво. Због вируса пропала ми је промоција у Смедереву која је била заказана за 7. мај. Мораће све да уђе у колотечину, да се опустимо, ослободимо талаштва невидљивој а претећој болести, па да уђем у ритам и направим низ промоција које овај роман свакако залужује. Ја их једва чекам! Размишљам о двориштима библиотека, баштама кафића… може то да буде и занимљиво и пријатно ново искуство.
Тренутно радите на новом рукопису. Која личност или догађај окупирају Вашу пажњу овог пута?
Морам признати да сам паралелно радила на два рукописа. Први је роман за децу, савремено‑историјски, а други је у маниру Златне жиле, историјски трилер. Понео ме је, сву увукао у свој амбијент, време, интриге, историјске приче. Рећи ћу само да је у питању почетак 13. века када се укорењује лоза Немањића уз честе смене на престолу.
Краљеви, њихови наследници и ктиторске грађевине предмет су мог интересовања. Када је мене прича овако свеокупно обузела и опила, надам се да ће и оне у чије руке дође. Писац и читаоци функционишу по принципу спојених судова – пишчева жудња, енергија, визија, сила, туга, страст, нежност, љубав, нада, опчињеност… прелазе и на оне који им поклоне поверење!
