Глобална слика света последњих месеци подсећа на дело мајстора готике – доминирају тамна палета, одсуство светлости и игра сенки. Уједињени жељом да сјајем стваралачке ватре отерају сенке у мрачне поноре у којима обитавају, уметници широм света су кренули у бој против невидљивог, али опаког непријатеља. Па уместо бојним копљем, кичицом и бојама, пером и стихом, вратили наду у свет. Никола Марковић, књижевник и поета укључио се у глобалну акцију алтуристичким гестом и свој роман првенац Смрт је плацебо, који од првог дана не престаје да интригира читаоце, учинио доступним широкој јавности путем дигиталне платфоме. Када светлост поново продре у наш живот и сенке утукну пред њом, поклоните традиционалну, папирну верзију књиге, вама драгој особи која је извојевала победу у борби за живот у знак сећања на гест младог нишког писца.
Шта Вас је испирисало да напишете роман Смрт је плацебо?
Као и свако биће, које сматра да на овом свету није искључиво да би јело, пило и спавало, и сам сам у неком тренутку живота кренуо да бележим своје мисли, како бих лакше могао да се са њима суочим када их нагризе време или када увидим да се мењам.
Та књига је микс мојих хтења да што пре демистификујем тему смрти драге као феномена и младалачких жеља да о крупним темама говорим неким језиком који је разумљив данашњим људима. Признајем да је инспирација лежала у пријатељима, љубави, разочарањима, спремности човека да превали недаће, али и у најобичнијим разговорима људи, који као код Растка Петровића, једноставно говоре.
То смо ми – људи који живе да би се играли, говорили, стварали и међусобно упорно покушавали да се разумеју. Да будем искрен, та књига је и један експеримент самосагледавања.
Осим тога, постоји један сегмент који је, више у изразу него у радњи, писан у сенци друштвеног контекста све популарнијих одлазака из родног места.
Иза романа интригантног наслова крије се један тајанствени сусрет у коме су главни актери личности из наше књижевне историје, али и један неименовани архитекта, писац и дизајнер. На који начин је њихова судбина повезана са Вашом?
Наиме, ако добро разумем ово питање, тај сусрет би требало да се односи на једно моје сведочење након што сам роман привршио, али још увек нисам нашао издавача за њега.
Тих дана сам боравио у кући господина који у архиви има необјављене песме Десанке Максимовић, коју сам као баш мали, непосредно пред њену смрт, срео на шеталишту у Херцег Новом.
Иако у роману нема тог догађаја о коме сам после често волео да причам, само писање некада се испостави као предсказање. Када сам са тим човеком провео сате разговарајући о Јесењину, Бранку Миљковићу, па и самој Десанки, схватио сам да би он могао да потпуно преузме судбину неких мојих литерарних јунака, јер и физички и емотивно личи на њих.
Нажалост сам недавно чуо да тај човек није у добром физичком стању, али ми је од његове породице стигла фотографија Десанке Максимовић са њеним рукописом на полеђини.
Онда сам опет размишљао о томе како се апсолутно сагласио са тврдњом коју смо преиспитивали, а која и даље звучи баш као сентенца из једног мог сна, што се касније претворила у наслов књиге – ”Смрт је плацебо”.
А што се тиче свих тих судбина, мислим да је Ујевић то најбоље описао стихом: ”Не бој се! Ниси сам! Има и других него ти који непознати од тебе живе твојим животом”.
И не бих ја ту више ништа додавао.
У роману је осликан лични моменат са којим се свако од нас суочава: жеља за одласком и морална обавеза за о(п)станком на тлу на ком смо поникли. Какви су утисци младих након читања Вашег романа?
Да, чини ми се да сви ми имамо сталну потребу да преиспитујемо колико смо становници света, а колико припадамо оном месту где се крију противотрови за све наше болести. Рекло би се да је и једно и друго тачно. Наиме, ако планету посматраш однекуд, рецимо са Плутона, мало кога ће бити брига за све те границе, језике, законе и историју.
С друге стране, управо се у тој различитости крије сва лепота човечанства. Симболички речено, проклетство Вавилонске куле донело је расколе и неприлике, али је изродило и једног Црњанског, Лорку, Сабата, Муракамија. Све тако универзалне, а тако аутентичне због језичких ритмова, навика својих суграђана…
Сматрам да су млади људи разумели моју потребу да се у исто време дивим просторима на којима живим, али и да их критикујем. Исто као што сматрам да је за одлазак потребна храброст, али и поштовање према онима који остају.
Због тога што сам се дотакао универзалних тема, из перспективе XXI века, очекивано су реакције млађих људе биле интензивније.
Када сте се последњи пут отуснули на књижевно ходочашће у Херцег Нови?
Херцег Нови је град у ком сам провео најраније детињство, а који је потом заменио Ниш. Мислим да ћу због тога читавог живота имати усуд да волим оба града, а да ћу увек чезнути за једним од њих. Премда су у питању градови које није тешко заволети.
Пошто живим у Нишу, користим свако слободно време да, макар на неколико дана, одем до Новог, а у последње време то чешће радим зими. Тај град је изродио толико уметника и васколиким писцима, сликарима, новинарима био уточиште, да је морао да поприми неку посебну ауру.
Последњи пут сам тамо био за Нову Годину, а план ми је био да отпутујем крајем априла. Нажалост, чини ми се да због ове пандемије која нас је бацила у колективну анксиозност, то неће бити изводљиво.
И не мора.
Само нека се свет опорави.
Да ли је море променило боју након свих ових година, или још увек има ону исту боју очију девојке са Звездаре, недостижних попут Бескарајно плавог круга и у њему звезде?
Када сам се већ дотакао ове пошасти, што нас је све нагурала у куће и натерала да се индивидуално и групно преиспитујемо, шта смо то и колико згрешили, све сам више мишљења да море никада не мења боју.
Оно је увек те боје коју ми видимо као боју очију неке девојке са Звездаре, даме из Токија или намигуше са Шпанског трга.
Остаће те боје, чак и ако нас као диносауруса више не буде.
Ипак, док смо ту, наше ће очи бити сензори за сваку трепераву промену која не зависи од мора, већ од боје наше душе у којој некад расте коров, а каткад љубичице.
Једном приликом сте истакли да пишете како бисте проверили да ли је сва уметност од Гилгамеша на овамо заблуда или истина? Да ли сте открили тајну уметности?
Да приведемо крају причу, опет уз једну актуелност. Посматрам како се људи у Италији, али већ и широм света боре против усамљености и изолације. Изађу на терасу, свирају, певају. Други пишу. Трећи сликају. Како год, изгледа да се ништа није променило. Уметност је увек била ту да одагна проблеме, оплемени нас, лиши страха и на неки помало магијски начин отера мрак. Осим што је оплемењујућа, уметност је и колективна.
На крају, уметност је баш то – највећа тајна коју човек неуморно анализира и промишља, трагајући за сопственом истином, која очито није само његова.
Јер, вратимо ли се на Ујевића: Ја живим и умирем у свјема, ја безимено устрајем у браћи.
Разговарала: Јелена Јоцић
