Сваки је човек цитат својих предака, рекао је Ралф Валдо Емерсон. Тумачећи поетски рукопис Зорице Живановић, пажљивом читаоцу су се може учинити да чује грлени глас из прохујалих векова; глас својих предака који проговарају кроз њена дела. Отуда збирка песама Крилата земља твори дихотомију значења: с једне стране се збирка може посматрати као одраз вековима сакупљаних бисера мудрости, али и колаж ауторкиног живота. Земља је мајка свих живих бића, несебично нас дарује свим лепотама. Сами себе смо оробили, слепи за величанствености слободе. Сада нам требају крила како би се опет уздигли из пепела ка сунцу. Сваки део тог разнобојног колажа, дочараног песничким сликама, сећање је на оне који су обележили њен животни пут.
Најлепши стихови потичу из највећег бола и отуда се могу тумачити као уздах душе. Још на почетку, после коначне дијагнозе неизлечиве болести схватила сам да је надање улудно губљење времена. Вера у себе је једино што може уз пуно стрпљења и уложеног труда да вас одржи на површини. Песма Ђавоља варка, која се издвојила из збирке нагони читаоца да о њој размишља још дуго након што окрене и последљи лист. Нада је ђавоља варка, а ти јој слуга буди, упозорава песник. Загонетна као и сама песма, нада има двојако значење: последњи ослобођени заробљеник митске, Пандорине кутије, вечити усуд човечанства свесног пролазности, или пратилац вере и љубави, у зависности од тога да ли је читалац по природи сумљичав или јој приступа отвореног ума и срца. Песма је симбол истрајности, дубоке ауторкине вере, прожете беграничном љубављу која превазилази сва (овоземаљска) ограничења и препреке.
Она је одраз унутрашње борбе која се води на пољу уметности, оном најближем поети, кад-кад четкицом и бојама, кад-кад пером и стихом. На насловној страници моје збирке налази се и моје прво велико сликарско остварење. Сви стихови се крију иза тананог стабла које се само на кратко савило и прави предах. Око њега је живот, онај који извире из сваког осмеха, из љубави и увек борба за још трачак светла. Било да се изражава у форми стиха или боје наноси на платно, резултат је дело које у себи садржи део душе поете и уметника. Не постоји линија којом одвајам сликање од писања, све је само питање тренутка и емоција. Сликам онда када за неку емоцију или мисао понестане речи. Бојама умем лакше да се ослободим. Пишем ноћу, пишем када завлада тишина. Папир упије сву муку целодневне борбе за још само мало времена достојанственог битисања, без обзира на околности.
Породица јој је највећа подршка, а старија ћерка, такође уметница, строги критичар. Тек довршено дело мокро од боје или неосушеног мастила, прво подели са животним сапутником. Први види моје слике мој муж, песме такође он први чита. Моја је подршка у свему што радим и након 23 године. Најчешће верујем само у његов суд, јер свет видимо и осећамо идентично. Касније све то прође кроз решето моје ћерке.
Тринаести март, истиче, остаће заувек урезан у њеном сећању као симбол новог почетка и ступања у свет афирмисаних песника. Промоција ће бити крајем лета. Волела бих да тај тренутак поделим са мојим добрим пријатељима, људима који су ми бескрајно пуно помогли да збирка угледа светлост дана. Велику захвалност дугујем својој првеници и свом издавачу Илији Шаули, који су ми приредили невероватно изненађење.
Посебно место у збрици, али и у срцима читалаца заузима песма За оне који долазе. Она носи снажну по(у)руку и подсећа нас на оно је што је заиста вредно. Децо, све је пролазно као и ми сами. Дела остају као сведочанство да смо постојали. Време које нам је дато треба трошити у миру са собом и својим ближњима. Читаоцима поручује:
Остављам парче душе на папиру, на платну.
Сутра, када са сенкама одем у неповрат,
кроз линије да се препознају,
осете страст и страдање.
.
Разговарала: Јелена Јоцић
