Мирис бисера
У тренутку када смо разменили прве речи
Мало твог гласа почело је да ми звони у уху.
Наш први сусрет, обичан и земаљски,
згрудвао се у честицу прашине
и шетао унутар главе, од уха до уха,
као сећање, као ороз за снове.
Сада, када си нестао из мог живота,
сећања ковитлају своју прашину,
зидајући песму од бисерних слова.
Љубави умиру, а бисери вреде само на овом свету.
Тамо где је он отишао
из шкољки излазе Венере у цвећу.
Тамо где сам ја
гомиле су бисера.
Клеопатрине игле
Била сам срећна само једном у животу;
када смо ходали једне празничне вечери
насред улице, на вејавици.
Наша лица отопила су много пахуљица.
Наши дахови укрштали су се као димови после битака.
И више ништа се о тој срећи није могло рећи.
Осим што сада припада некој далекој прошлости,
као нечијем туђем животу.
Кад год те видим
у мојим очима се пахуљице претворе у сузе,
а један оседели нишан давне среће прободе срце,
сведочећи да је срећа била могућа.
Иако су између нас сметови векова,
правим и даље мале обелиске од снова
у јаругама новог животног раздобља,
пролазећи поред тебе као поред турског гробља.
Дворана две истине
Спалио си све птице на свету због мене,
јер си знао да ми је срце веће од пирамиде.
Ниједно перце није остало.
Рекао си да нису потребна,
речи могу клиновима да се клешу у камен.
Спалио си их због мог срца,
кавеза који је заробио све птице на свету
и онда га запалио.
Ниједно перце није остало.
Рекао си – осуђујем свет на бездушност.
Спалио си их јер ти немаш срце.
Спалио си их јер си Бену,
који је волео жену тешка срца,
која није умела да воли.
У часу кад су ми судили
богови подземног царства,
спаљена длака са твоје браде
платила је сва моја митарства.
Вишнуова кћи
У њима је јед, као јед змијињи, као глухе аспиде, која затискује ухо своје,
Која не чује гласа бајачу, врачару, вјшту у врачању.
(Псалам 58)
Лежала сам мртва на одру,
умотана у бели турбан.
Док си ми љубио хладно чело,
твој дах је оживео моју косу.
Свака се влас уздигла на ветру
и скинула са мене шешир смрти
у знак отпоздрава.
Са сваком длаком која се лелујала
као кобра, излазећи из кошарице,
душа ме је напуштала немилице.
На одру је и даље лежала непомична Горгона,
на којој плешу змије, уз звуке тромбона.
Кад си на дланове узео моје срце,
хотећи да по њему свираш
гудалом од живих длака,
препуна твојих јецаја
била је моја шака.
Тридесето царство
Заплачи, девојко, за твоје косе,
Што се расплићу,
Заплачи, девојко, за твоје девојство,
Што се удајеш.
Већ годинама зими не пада довољно снега
да нас покрије као пелена од седам дана.
Постоје болести које само пахуље лече.
Али, о томе се ћути.
У тридесетом царству, тражећи лек души,
била сам гост персијског шаханшаха.
У замену за једну твоју длаку
добила сам мараму ораха.
Годинама сам је била узалуд трљала
међу длановима, кад падају крпице снега.
Није било твог даха који испуњава жеље,
није било помоћи за срце.
Персијски се мудрац смеје,
уплићући твоју длаку у браду.
Свуда око мене веје,
али више немам наду.
Јелена Марићевић Балаћ – рођена је 1988. године у Кладову. Радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову школске 2013/2014. Тренутно је асистент с докторатом на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Докторирала је 2016. године са радом на тему „Барок у белетристичком опусу Милорада Павића”. Добитник је награда: Боривоје Маринковић за 2014. годину и Доситејево златно перо 2018. године. Објавила је књиге Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности (Нови Сад 2018).