Nizar Kabani je sirijski diplomata, pesnik i izdavač. Toliko je lepote u njegovom pevanju o ljubavi da bi se neko mogao zaljubiti samo čitajući ga. Toliko je ljubavi prema domovini u njegovom pisanju da se čovek oseti kao da je i njemu deo srca istrgnut. Kažu da je bio omražen. Valjda je svu ljubav iz sveta pa i onu prema sebi iscedio i stavio u pesmu. Nažalost, nije dosad prevođen na naš jezik.
Izabrane pesme iz zbirke Arabic love songs (Kabanni, Nizar. Arabic love songs, Translated by Bassam K. Frangieh and Clementina R. Brown, Published by Lynne Reinner, 1999) sa engleskog prevodi Ana Ubavić. Recenziju prevoda na srpski uradila Kristina Ivaljanin.
Jerusalim Plakao sam dok suze ne presušiše Molio sam se dok se sveće ne ugasiše. Klečao dok pod nije pukao. Pitao sam o Muhamedu i Hristu. O, Jerusalime, esencijo proroka, Najkraći pute između zemlje i neba O Jerusalime, tvrđavo zakona Prelepo dete izgorelih prstiju i oborenog pogleda Ti si stenovita oaza kraj koje je Prorok prošao Tvoje ulice su melanholija Tvoji minareti jadikuju Ti, mlada deva obučena u crno Ko će pozvoniti zvonima za Božić u subotnje jutro? Ko će doneti igračke deci na Badnje veče? O Jerusalime, grade tuge, Velika suzo što luta u oku Ko će zaustaviti agresiju na tebe, biseru religija? Ko će oprati tvoje krvave zidove? Ko će sačuvati Bibliju? Ko će spasiti Kur'an? Ko će spasiti Hrista? Ko će spasiti čoveka? O, Jerusalime, moj grade, O, Jerusalime, moja ljubavi, Sutra će ocvetati drveće limuna I drveće maslina će se obradovati Tvoje oči će plesati Odbegli golubovi će se vratiti na tvoje svete krovove I tvoja će se deca opet igrati Očevi i sinovi će se sresti Na tvojim ružičastim brdima Moj grade Moj grade mira i maslina
Kada te volim Kada te volim Novi jezik procveta. Novi se gradovi i zemlje otkriju. Časovi dišu štencima nalik. Žito raste među stranicama knjiga. Sa slatkim vestima ptice lete iz tvojih očiju. Karavani jašu iz tvojih grudi, Noseći indijsko bilje. Mango opada svuda okolo I šume zahvata požar I ritam Nubije. Kada te volim Tvoje grudi stresu svoj sram Pretvorivši se u munju i grom, U mač, u peščanu oluju. Kada te volim Arapski gradovi ustanu i pobune se, Protiv vekova ugnjetavanja I vekova osvete zakona plemena. I ja, kada te volim Marširam protiv ružnoće, Protiv kraljeva soli, Protiv podjarmljivanja pustinje. I ja ću nastaviti da te volim dok svetske poplave ne naiđu. I ja ću nastaviti da te volim dok svetske poplave ne naiđu. Svetlo je mnogo bitnije od svetiljke Svetlo je mnogo bitnije od svetiljke, Pesma mnogo važnija od beležnice, A poljubac od usana. Moja pisma tebi su mnogo bitnija od nas oboje. Ona su jedini pisani dokazi, Gde će ljudi otkriti svu tvoju lepotu i moje ludilo. Osvajam svet rečima Osvajam svet rečima. Osvajam maternji jezik, glagole, imenice, sintaksu. Izbrišem potpuno početak stvari i novim jezikom, koji ima muziku vode, poruku vatre, zapalim nadolazeće doba i zaustavim vreme u tvojim očima, obrišem liniju, koja od ovog momenta sada odvaja vreme.
Čas crtanja Moj sin stavi svoje vodene bojice ispred mene I zatraži mi da nacrtam pticu za njega. U sivu boju umočio sam četkicu I nacrtao kocku sa katancem i rešetkama. Zaprepašćenje ispuni njegove oči: „Ali ovo je zatvor, Oče, Zar ne znaš da nacrtaš pticu?” I ja mu rekoh: „Sine, oprosti mi. Zaboravio sam oblike ptica.” Moj sin stavi svoj blok za crtanje ispred mene I zatraži mi da nacrtam stabljiku žita. Držao sam olovku I nacrtao pušku. Moj sin ismeja moje neznanje, Zahtevajući, „Zar ne znaš, Oče, Razliku između stabljike žita i puške?” Rekoh mu: „Sine, nekad sam znao oblike stabljika žita, Oblik vekne, Oblik ruže. Ali u ovim otvrdlim vremenima, Lišće u šumi pridružilo se miliciji I ruža je nosila glupu uniformu u ovo vreme naoružanih stabljika žita, naoružanih ptica, naoružane kulture i naoružane religije. Ne možeš kupiti veknu a da u njoj ne nađeš pušku. Ne možeš ubrati ružu u polju, da ne podigne svoje trnje u tvoje lice. Ne možeš kupiti knjigu A da ti ne eksplodira među prstima.” Moj sin sede na ivicu mog kreveta i zatraži mi da mu odrecitujem pesmu. Suza pade iz mog oka na jastuk. Moj sin je oliza, zaprepašćen, reče: „Ali, ovo je suza, Oče, ne pesma.” Rekoh mu: „Kad odrasteš, Sine moj, I pročitaš Diwan Arapske poezije, Otkrićeš da su reč i suza blizanci, I da je Arapska pesma ništa više no suza isplakana prstima što pišu.” Moj sin spusti svoje bojice ispred mene i zatraži mi da mu nacrtam domovinu. Četkica zadrhta u mojim rukama i potonuh, plačući.
