СЛОБОДИШТЕ Видиш ли синко ове хумке чудне чујеш ли кости што су у смрти пиште душе предака наших увек су будне само их скрива вечно Слободиште У трену једном Усуд им животе узе знајућ зашто гину смрт им беше лака ваздигнути вером без иједне сузе беху диви са лицима јунака Предака твојих овде леже рахле кости сваку хумку грли небо плавом маштом сада стрељач размишља о несретном себи шапатом понавља узалуд зашто зашто Слободиште стоји као спомен－знамен где се збива наша стална — митска драма сећањем говори исписани живи камен сви су живи док их има у вама и нама 25. 6. 2006.
ХИЛАНДАР Докучио си тајну небеског свода Православље у души носиш смерној твоје су молитве ко света вода волим те волим волим неизмерно Господ те смести на Атоској Гори пошкропи мирисом Егеја плава на врху литице нова се луча створи нови жижак што под небом спава Стрма литица ко у море да се слива на врху Горе Хиландар блиста вековима стојиш као слика жива вером подигнут у славу Христа С друге стране пут до капије води твојим кулама сија слава и хвала твоје су цркве камен слободе што је озидао још Свети Сава Вековима молитве монаха роморе тихују иконе ко свети камен ту су подвижници успели да створе извориште — наше вере пламен Био си и бићеш Православља жар Србију спајаш са небом и водом молим се за овај небески дар сачуван Трећем руком и Господом
РАСИНА Кривудавим током с планинских масива силазиш журно у плодне равнице жубором казујеш колико си жива сама себи умивајући бистро лице Издала нас ниси ни за време суша од некуд увек по која суза кане твојим благим током плови моја душа и по тамној ноћи и кад сунце гране У мени се слива сва твоја доброта окосница ти си мога родног гнезда кријеш извор вечитог живота и путеве спајаш од земље до звезда Вечност ево прође у твом нежном ходу од планине дивне до реке Мораве срећан сам што носим у себи ову воду њеним током грабим пут своје славе Нек жубор твој ову песму спаси она у себи скрива исповест твог сина и Крушевац нека вечна река краси мила и драга — плаха Расина
САН Сањао сам ноћас стару дрвену капију два стара лика крај оронуле куће како узалуд за нечим вапију у нади да неко њихов глас чуће Сањао сам два пара плавих очију два пара руку што помоћ немају прежу коња у стару кочију да иду на вашар они се спремају Два стара лика кочијом језде не причају ништа — као да дремају а у себи проклињу и небо и звезде зашто они никог на свету немају На вашару галама цика и граја са свих страна младост сјатила ту су два стара лика били до краја али се никад кући нису вратила
МОЈИМ ГОРШТАЦИМА Обриши очи горштаче врли мутне од студи и сањарског сјаја рукама својим и мене пригрли држи ме чврсто до самога краја Страдали јесмо препуни јада стадо на испашу терали травну скупа некада скупа и сада скупљали речи за причу славну Без мене ил тебе приче је пола ненаписан роман још не да се зато желим бити део твог бола и у новој смрти са тобом зна се Прича о нама писала се сама слутња постоји не знам дал радо боси у изношеним кошуљама по киши и снегу чували смо стадо Погледи сањара што су душу криле очи упрте у звезде далеке ал наше воденице уклете у њима добре виле текао је разговор као из чаше Многе су ватре за нама згасле и зоре небројане дочекасмо будни често нам ране уз мелеме срасле сваки час беше час усудњи Данас кажеш да ћеш нама мрети, за тобом ћу и ја кораком без плача схватио сам давно време брзо лети пођимо путем којим се не корача Горе негде постоје небеска стада за нама на земљи остаће приче док осмехнута душа у небеско пада У сусрет горштацима — на нас што личе.
НЕВИДЉИВЕ РАНЕ Растурене хумке на пропланку сени и уморне реке равнице што плаве узалуд јој сузе и јецаји њени кренуо сам смело путем своје славе Себичан нисам — ја не мислим тако немам шта да понудим жени нити бих знао ни зашто ни како ни који су пути намењени мени Срушио бих снове невинога бића о себи као човеку без мане издаја никад не би имала покрића највише крваре невидљиве ране Овако сам морам наћи своје путе да једно другом не будемо бреме а моје усне болно нека ћуте када у њој буде никло туђе семе
УМРО ЈЕ ГЛУМАЦ СТАРИ Умро је глумац стари сахрана тече без иједног шума ова тужна свита као да не мари и као да мисли — и ово је глума Остарело тело али душа млада тешим своје срце — ћути не плачи и сам се питам ко ли је он сада и који лик у овом тренутку тумачи Његове су представе од вајкада знале таквом лепотом да зраче па зашто би се он баш сада одвојио од дасака које живот значе Можда је ово само улога нова а он својом глумом занет данас глуми испод небеског крова последњу представу нама у аманет И свако од нас максимално напет ознојене дланове за аплауз спрема Исус нас гледа на крсту разапет а с његовог пута повратка нема
Песме су преузете из збирке
Сећањем говорим (2008) Трстеник: Љубостиња.
Биографија аутора:
Саша Јочић рођен је 9. октобра 1969. године у селу Дедина крај царског Крушевца, престоног града Светог кнеза Лазара. Пише од ране младости. Издао је збирку песама Сећањем говорим 2008. године.
