CIPELE
Volim cipele, rekli biste kao i većina žena, ali ja ih volim kao neka mala stvorenja koja pričaju svoju priču. Poseban je osećaj kad kupujem nove, za to vreme već zamišljam uz šta ću sve moći da ih nosim, ali i šta će neko reći kad ih vidi. Svaka od njih podseća na neku osobu za koju verujem da će joj se svideti, bilo da je to moja sestra, prijateljica ili osoba do čijeg mi je mišljenja naročito stalo. Posle nošenja vezujem ih za određene ljude i određene situacije – neke volim da nosim kad želim da izgledam zavodljivo, neke kada sam tužna, neke kada sam, jednostavno, opuštena, neke kada sam srećna…
Ponekad imam ritual da ih nosim subotom ili nedeljom po kući, crpeći energiju iz njih.
Onaj par plavih sam nosila kada sam promenila posao, osećala sam se samouvereno i snažno i svakog puta kad mi nedostaje taj osećaj, tražim njih. One crne, visoke, nosila sam kad sam išla u Skupštinu grada. One mi služe da me pridignu kad god pomislim da sam pala i da ne vredim ništa. Bež nosim kad želim Njemu da izgledam lepo. Kada sam ih kupila, rekao je da su lepe i svakog puta kad poželim da se setim njegovog osmeha i nežnih očiju i kada pomislim da mu ipak nešto značim – obujem njih. Kada sam tužna, nosim one sa zmijskim dezenom da me podsete da sam jaka žena, sposobna i borbena i da mi sve te zmijetine oko mene ne mogu ništa, da ću ih pregaziti.
Svaki par ima svoju priču i svaki par zna moje najdublje tajne: kada sam uplašena i zbog čega, zašto zadrhtim kad god on priča sa onom klinkom, zašto plačem kad me nepravda povredi…
Sve one znaju da moja ljubav prema njima nije obična ljubav žene prema cipelama, već obećanje jedne devojčice. Devojčice koja je osnovnu školu završila u pozajmljenim cipelama i u patikama koje sam još tada počela da mrzim. To su bile one godine, one devedesete… Krajem avgusta bi se kupovale patike za školu, nikad lepe, uvek praktične, nikad taman, uvek za pola broja veće, da izdrže do kraja godine. Mrzela sam te kupovine za školu, i podsmevanja druge dece koja su imala više od mene i nosila za mene nedostupne stvari. Negde u aprilu moj bi neposlušni palac napravio na patikama najpre malu pukotinu, a potom i pravu rupu. Ali to nikako nije bio znak da treba kupiti nove! Najčešće bi moja majka, a kasnije u starijim razredima i ja, velikom iglom i neveštim obućarskim potezima, ušivala te patike, posle čega su obavezno izgledale još jadnije.
Sećam se tog dana i tog obećanja uplakanoj devojčici. Bile su to bele platnene „Startas” patike, poseban jugoslovenski brend. Školska godina se bližila kraju, ali one, kao ni Jugoslavija, nisu izdržale. Moj palac je pobedonosno svakog dana sve više virio iz njih.
Ona se zvala Suzana i išla je u drugo odeljenje. Posmatrala me je dok sedim na stepenicama u školskom dvorištu, prišla i rekla:
– Baš si jadna. Što ne baciš te patike, vidiš da su pocepane?
Htela sam da kažem: „Baš me briga, nemam pare za druge, ne stidim se, zato učim da bih mogla sebi nekad da kupim lepe patike”. Ali ne, ja sam bila ona jadna nesigurna tinejdžerka, samo sam pocrvenela i briznula u plač. Ona se glasno smejala i rekla:
– Baš si mučenica neka.
Mnogo sam plakala tog dana, sva moja dotadašnja uverenja bila su poljuljana. Roditelji su me vaspitavali i učili da mi, ako sam dobar đak i dobar drug, to garantuje nešto, neki dobar život. Filozofija koju su moji roditelji propagirali pošteno me je išamarala sigurno stotinu puta u životu. Tog dana, te srede u maju 1994. godine, zamrzela sam patike i sve Suzane na svetu. Obećala sam sebi da ću jednom biti žena koja ima puno, puno cipela. Cipele su tu, moje saveznice i moje prijateljice u borbi protiv nedostatka samopouzdanja. I sada ima mnogo Suzana u mom životu, ali se borim, cipelama, ali i mozgom. Mora da ipak nešto vredim kad sam od tog prašnjavog školskog dvorišta i pocepanih „Startas” patika dogurala do žene s puno cipela. Mogla bih da pomenem i diplome i još poneki uspeh, ali ne – sve je to samo sredstvo da se dođe do novih cipela.
MOLITVA
Nikada nisam bila lepa, ili bar ja sebe nisam tako videla. Kroz školu sam prošla neupadljivo, onako osrednje: bila sam dobar đak ali potpuno nezanimljiva – dečaci se nisu za mnom okretali, devojčice nisu imale neku želju da se druže sa mnom, sve u svemu, jedan jadan prosek. I fakultet je prošao na isti način. Nisam imala novca, pa nisam imala puno uzbudljivih priča, nisam izlazila, nisam putovala i o svemu sam mogla samo da slušam, ali ne i da pričam i učestvujem. Bila sam u toku, ali izvan svih tokova, i već sam bila navikla na tu svoju prosečnost i nezanimljivost i sasvim lagano koračala po ivici depresije. Jutra bih započinjala nekom idejom kako ću ovo ili ono da promenim, a dan bi se završavao u krevetu uz daljinski i još jedan romantični film u kome ružno pače postaje labud. Stepen samosažaljenja se približavao kritičnoj tački.
U tom periodu volela sam da idem u crkvu, i tamo da sedim. Vrlo često povod nije bila molitva, već jedno uzaludno sedenje i razmišljanje uz miris sveća i tamjana. Počeo je da mi prija taj vid svojevrsne meditacije i počela sam da idem svakog dana. Otuđena od sveta i od ljudi, nikada nisam ni primećivala da li još nekog ima tu. Izgleda, međutim, da to što ja sebe nisam videla, nije značilo da me i drugi ne vide. Usred mog promatranja freski i razmišljanja o životu Jovana Krstitelja, ispred mene se pojavio sveštenik.
– Pomaže Bog, kćeri.
Panika, rumen u obrazima, da li se zaista meni obraća, zbunjeno počnem da ustajem s klupe i odgovaram:
– Bog vam pomogao – ne znajući da li da se poklonim ili poljubim ruku.
– Sedi, dete moje – reče tiho, mada se meni činilo da čitav Hram Svetog Đorđa odjekuje.
Sela sam, misleći da prolazi samo, ali on je seo pored mene. Mirisao je na vosak i tamjan, u ruci je držao brojanicu, proseda brada je dosezala do kragne savršeno ispeglane mantije.
– Kako si, kćeri? – upitao je.
Poželela sam da pobegnem, ali su mi se noge oduzele od sasvim neobjašnjivog straha.
– Dobro sam, hvala – odgovorim, ne gledajući u njega, i ne znam da li se pop sme gledati u oči.
Ćutao je jedan minut prebirajući po brojanici.
– Viđam te već duže vreme, ali te nema na službama.
„Da li će da me kritikuje kako nisam pravi vernik, šta li želi da mi kaže”, pomislila sam.
– Pa, ovaj – zamuckujući progovorim – prija mi ovaj mir i tišina kad nema nikoga.
– Da – reče otežući – možda kod tebe ima previše mira i tišine. Čime se baviš, kćeri?
– Studiram… studiram pravo.
– Lepo, baš lepo, i kako ide?
– Pa dobro, eto, apsolvent sam.
– Aha. I šta ćeš posle? – pita znatiželjno.
– Pa, ovaj, naći ću valjda neki posao.
– Aha, bilo koji posao?
– Pa, za početak, verovatno bilo koji.
– A posle?
– Pa, ne znam, videćemo kako će sve ići.
Ćutao je i podigao pogled prema Jovanu Krstitelju.
– Skromnost je vrlina, kćeri, ali vrlo često uguši veru.
– Kako to mislite? – počeo je da mi se dopada ovaj razgovor.
– Ja sam sveštenik, ali sam i čovek; mnogo devojaka uđe u crkvu, različitih, ali većina ima neku želju, neki cilj, za koji se moli. Nije važno da li je lepa ili ružna, premalo ili previše našminkana, svaka dolazi da se obrati Bogu zbog nečega i da mu se zahvali zbog nečega. Za šta se ti moliš, kćeri, i za šta zahvaljuješ Bogu?
Nisam imala šta da mu odgovorim, praznina u meni bila je već dosta duboka, nisam se molila ni za šta.
– Kćeri moja, postoje ljudi koji se mole za sebe i svoje bližnje i postoje ljudi koji se mole Bogu zato što je Bog, ali ti, kćeri, nisi ni tamo ni tamo.
Pomislila sam da će me na kraju izbaciti, jer je utvrdio da sam nevernik.
– Šta tebe, tako lepo i mlado jagnje božje, čini tako tužnom i ozbiljnom?
Nisam umela da mu odgovorim, a htela sam, Bog mi je svedok da jesam, ali sam samo sedela ćutke.
– Da ti ispričam jednu priču?
Klimnula sam glavom u znak odobravanja i borila se sa bujicom suza koje su navirale.
– Živela jednom jedna starica, mrzovoljna i nikad zadovoljna, malo je govorila, a i sve što bi rekla bilo bi nekako gorko i ljuto. Svi su se u selu sklanjali od nje i deci branili da idu kod nje. Deca su je zvala „zla veštica”. I tako je živela, otuđena, negde zadovoljna svojom samoćom, hraneći svoju samoću očajem što niko kod nje ne dolazi, sve dok jednog dana u njeno dvorište nije zalutala jedna devojčica plavih očiju i zlatne kose. Starica je bila zbunjena, ali nikako nije mogla da bude gruba prema tako nežnom biću. Pričala je sa devojčicom i ispitivala je, da bi znala koga od roditelja treba da pozove. A devojčica se smejala veselim i glasnim smehom, koji je naterao staricu da i ona uzvrati osmehom. Devojčica je bila tako umiljata da je na kraju sela starici u krilo, zagrlila je i zaspala u njenom naručju. Starica je posmatrala to lepo lice i zlatnu kosicu i najednom počela da plače – srušile su se njene tvrđave, shvatila je da je ljudi nisu mrzeli, već da im ona nije dala da joj priđu.
Slušala sam i u sebi zamišljala sebe kao tu staricu. Počela sam da plačem, više ne skrivajući suze od njega.
„De-de, kćeri moja, otvori dušu, niko ne kuca ako vidi da je na vratima katanac. Gospod će uslišiti molitve ako se moliš, a osmeh ćeš dobiti tek kad osmeh daš. Pomilovao me po kosi i izgubio se u oltaru.
Natalija Vučićević je rođena 1980. godine u Valjevu. Završila je gimnaziju u Valjevu, a potom i Pravni fakultet Univeziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi iz hobija još od gimnazijskih dana i učesnik je brojnih književnih konkursa na kojima je prošla nezapaženo. Nakon učešća na literarnim konkursima u organizaciji www.kreativnopisanje.org odlučila se da samostalno objavi zbirku kratkih priča pod naslovom „Tramvaj 12”.
Sve pohvale,svaka čast..