Одувек сам прошлост замишљала као стару даму коју одаје одећа, она која подсећа на прохујале епохе, можда двадесете године прошлог века, кад се играо чарлстон и пио шампањац у неограниченим количинама, на дугим забавама које се протежу унедоглед. Око врата јој ниска бисера и упарене наушнице, можда породично наслеђе, и рукавице ‒ у мојој машти … Настави са читањем Уточиште (Јелена Јоцић)