СВЕТА СОФИЈА Гледам у твој жртвеник, Свети престо док блиста, сву ти лепоту гледам, Премудрости Господа, Христа. Гледам у твоје лице, које би сада да кваре, мисле да тако бришу освећене древне олтаре. Да ли се брише рођење, назначење градитеља дато, лудост је земаљска мудрост, човече, постаћеш блато. Свако време бреме своје носи, свако искушењу одговор даје, али ко правду љуби зна ЦРКВА за вечност остаје. Да мрзим и проклињем нећу, ја туђе прстом не бих тако, ми делима сведочимо Бога, зато Христов и није свако. Речитији је од речи ток суза, сад шта бих друго и ја, но сузама тихо да вичем: Аја Софија, Аја Софија...
ЈУНАЦИ СА КОШАРА Једне ноћи хладне, зима кад је била, Српкиња је мајка чекала свог сина. Чекала је сина, молила се Богу, с Кошара да дође, донесе слободу. Ал’ уместо њега, писмо јој је стигло, од сина јунака и на ноге дигло. „С овог боја, мајко, повратка ми нема, ко Кошаре чува зна да зло се спрема. Ја ти, мајко, жив се вратит кући нећу, и сад већ у цркви запали ми свећу. Да Бог мени покој с јунацима пода, скупом ценом, мајко, плаћа се слобода. А сина мог учи и ово му кажи: ’Твој је отац, сине, на небеској стражи. Тамо где је Лазар своју главу дао, на Космету светом и тата је пао. Па је сада, чедо, крај Милоша стао, а Христос му одмах Царство вечно дао.’” Ко не памти подвиг с Кошара јунака, нек га стигне клетва Косовских јунака!
ИЗВОР Како да себи опростим, мајко, кад добро памтим ја извор свој, уместо да сам бранио своје, туђи је барјак одавно мој. Христова вера најлепша, мајко, рођењем мени била је дар, али на силу, ти знаш то боље, јаничар постах тужан и сам. Сећам се добро, у кући старој, увек се крсни славио дан, колача, жита, источног зида, икона стоји, кандила плам. Ево ме, стојим на прагу куће, тамјаном мири још увек све, ја знам да таван скрива сву тајну, и да сам Србин, подсећа ме.
СЛИКА СА ПАШТРИКА Са Паштрика гром се чује, Српкињицу језа хвата, црне слутње сад се множе: ,,Где је ноћас брат мој, Боже?” Тражи сеја брата свога, дозива га гласом својим: ,,Где си, брате, где си, дико? Знаш ли да се много бојим?” Тад кроз густе шуме мрачне голуб сестри носи слику: ,,Не бој ми се, мила сејо, браним Српство на Паштрику!” Иза слике две су речи, крвљу брата исписане, морао је јунак српски на Паштрику да остане. Имала си, сејо, брата, сад крваву чуваш слику, ускоро ће кренут Срби са заставом ка Паштрику!
Биографија аутора:
Милутин Попадић рођен је у Приштини 30. октобра 1981. године. Завршио је Православни богословски факултет у Београду. Из његовог пера рођене су бројне песме које су се трајно настаниле у три збирке песама: Порекло (2017), Завештање (2018) и Знамен (2020). Био је говорник на многим трибинама и скуповима на који је величао дух српства. Лепотом својих стихова брани отаџбину. Неколико ауторских песама је и отпевао. Пажњу јавности привукла је песма „Јунаци са Кошара”, посвећена храбрим јунацима Битке на Кошарама. Отпевао је и друге своје песме: „Моја Света земљо”, „Извор”, „Мајка”.Вечита инспирација и неисцрпна тема песника родољуба су родна груда и страдање српског народа овековечено у песми „Страдање мога народа”.
Члан је Друштва књижевника Косова и Метохије и Удружења песника Уметнички хоризонт из Крагујевца. Радио је као вероучитељ у ОШ Стана Бачанин у Лешку у периоду од 2017. до 2019. године. У манастиру Св. Козме и Дамјана у Врачеву, на Косову и Метохији, 14 јула 2019. године рукоположен је у чин ђакона. Ђакон је у храму Св. Николе у Новом Пазару где живи са супругом и ћерком.
