Уколико неко пише без икаквих проблема и гриже савести, нека прочита тај текст још једном. Такав осећај имају само они који у свом тексту не лажу. Ако лажемо у писању, онда лажемо сами себе. То је ефекат који папир и оловка имају на све људе. Наша интима и однос са папиром нам не дозвољавају да лажемо када смо сами са собом. Ко у тим тренуцима успе да лаже папир, па самим тим и себе, онда нека буде сигуран у то да ће у једном моменту он постати и председник, небитно је чега.
Милан Ружић ,,Наше су само речи”
БУДИМО ЉУДИ
У овом тренутку, неко чује,
Задње откуцаје дјечијег срца.
И више не зна, у шта да вјерује,
Тихо плаче и брише сузе са лица.
Сузне очи крије од свог чеда
И говори, шапуће, да има наде.
А зна, да посљедњи пут гледа
Очи невине. Зна, да смрт га краде.
И моли и клечи и тражи од нас,
Да помогнемо, ако смо људи.
Јер новац, само проклети новац донијеће спас!
Хипократова заклетва, више не вриједи!
Будимо људи! Ми то можемо!
Донирајмо, оно што се тражи!
Сви ми, на свој начин живот волимо,
А сваки осмијех дјечији, од новца ми је дражи!
(аутор: Јелена Илић, часопис „Сазнање” број 2, стр. 11)
КАМЕНИ
На обали непотребности
Осољен камен
Ужарен од сунца
И сопственог немира.
Ми камени.
Смирењем би нас сунце само грејало
Без ризика од опеткотина.
И у подне би се све чежње оствариле
Свака жeља испунила
Свака ћелија регенерисала до целомудрености.
А то подне би требало да се деси
Док смо још увек у кораку са земљом.
(аутор: Душица Мрђеновић, часопис „Сазнање” број 2, стр. 14)
27. ЈАНУАР
Ако напишем да је 27. јануара Свети Сава, нећу погрешити, као ни када бих рекла да се тог дана прославља Света Нина грузијска. Један је ишао босоног по трњу, снегу и песку да би нама мир подарио и отворио очи које смо незнањем затворили пред Њим. Ишао да се одрекне свега што му не припада, да би припадао народу који је Његов, а сад се моли пред Лицем Божјим да Га се рођени народ не одркене. Друга је благодаћу Пресвете Богородице с’ љубављу, крстила све који ни љубав ни Бога нису познавали. После смрти живи да нас крсти својим животом док не буде касно.
Верујем да сваки искушеник који уђе на капију манастира, већ ,,добија” светитеља/ку, која га носи, радује се и плаче заједно са њим, чије име касније и сам добије. И увек сам мислила да особине, дела, која носи светитељ описују и монаха.
О томе могу сведочити помињући један пример, јер заиста мислим, осећам, видим, да Ваша љубав не може ништа друго но да крсти сваког ко за љубав није чуо. Не може Ваша љубав да га не научи искрености, па да се с њом никада није дружио. Не бих ни ја знала колико љубав опрашта, колико не разликује, да ме нисте ,,крстили” оним ко сте.
Ако постоје речи да се о њих ограђујемо, то нисте Ви. А ако постоје да открију универзум, забележе мисао, потврде Библију, дошапну радост, загрле пад, отргну грех онда ја реч(и) описујем Вашим именом.
Ако постоје они који су за небо везани, чврсто на земљи; саветом допиру до свемира, до сваког уха које је спремно да се отвори како би послушало реч налик Јеванђељској; ако постоје они који су храбри да постоје за друге, док у исто време постојање других претварају у своје, грлећи и најгрешнијег праведника и најправеднијег грешника – мени оваквој онда не преостаје ништа друго но да захвалим Богу што ми је послао једну такву.
У времену када смо се звона одрекли, Ваше речи одзвањају; када се одупиремо ветру, Ваше речи се најтананије разносе до сваког срца које није излапело од промаје данашње (не)културе; када Цркву не познајемо, Ваша молитва се пење на пиједестал сваког човека који је макар једном крочио на праг Ваших мисли.
Не могу Вам подарити ништа што немате, јер љубав коју имате већа је од свега, могу Вам само ,,поклонити” молбу за коју реч више, за који загрљај више, чак и да ja имам реч, поклонила бих је Вама јер шта ће мени кад ми је Бог подарио Вас. Хвала што сте Ви ви. Јер да је било ко други, не знам колико бих га слушала.
На радост, здравље, спасење уз снагу, храброст и борбу желим Вам да носите сладосно бреме Њеног имена – док се универзум не умори!
(у знак захвалности, Игуманији м. Нини Неранџић)
(аутор: Марија Веселиновић, часопис „Сазнање” број 2, стр. 15–16)
КЛАДИО БИХ СЕ
Знао бих, и све дао, и сигуран био, да би прољеће било једино доба у коме би скинула чарапе и босом бјелином запањила дан.
ОСЛОБОЂЕЊЕ
Једним потезом ослободио ме је свега онога што се читавог дана упетљавало у мени. Сва моја замршеност сад је на другој страни собе.
ПОСЛИЈЕ ФРАНКФУРТА
Примијетих да се сукња рашива док ми скакавац иде уз ногу. На опрезу, сам ако покуша да ускочи у врућу кафу.
М. М.
Једну су украли или је залутала. Друга се са мном опорављала, а он, веселник, каже ми: „Читај Милену”. (посвета Милени Марковић)
(аутор: Сања Цвијовић, „СИНКОПЕ”, часопис „Сазнање” број 2, стр. 17)
САЖЕТАК
Изградили смо нове тунеле
Али не и светлост на крају њих
Чему сад да се надамо?
Изградили смо нове жеље
Али не и нове речи за патњу
Зар сад можемо да их искажемо?
Изградили смо нове хемикалије
Али ниједну као кисеоник
Шта више убија жељу за животом?
Доградили смо исто оно дно
И сада га представљамо као врх.
Зар је сад то светло на крају тунела?
(аутор: Милош Милосављевић, часопис „Сазнање” број 2, стр. 27)
ОСТАВИ МЕ
Остави ме овде, ја ти даље нећу
ту сам на свом прагу, у гуњу сирома.
Остави кад кажем моју славску свећу
не терај ми тамјан с врата Божјег дома.
Не учи ми децу д’ исмевају Христа
не залуђуј њине главе пуне пчела.
Моја душа неће то што твоја иска
и већ свега пуна, што би твоје ‘тела.
Сита су нам уста кајмака и ‘леба
немој џабе твоје ђаконије слати
ми гладни смо само хлеба небескога
а све друго носи, мајка српска прати.
А и немој залуд тол’ки пут да бијеш
ако нећ да седнеш з’ овим нашим столом
да са нама плачеш, смејеш се и пијеш
док не оде кући свак’ са својим болом.
(аутор: Марија Петровић, часопис „Сазнање” број 2, стр. 28)
МЕЛАНОМ
Ивер не пада далеко од кладе.
Bреме је такво да пада у измет.
Може ли онда бити кô дрво
ил’ ће га амонијак полако изјест’?
Рађају се кратковида деца.
Не виде даље од малог екрана.
Тако је кад им је дадиља ТВ,
а није мајка, нити је нана.
Браће, сестара никако немају,
мада због тога баш и не хају,
кућни љубимци их уредно мењају.
Пре но проговоре, почну да лају.
Када проговоре чувај се добро,
ум им је туп ал’ језик бритва.
Ил’ ће те тупим звизнут’ по глави
или ћеш оштрог постати жртва.
Родитељи станују на послу,
дођу да једу и преспавају у стану.
Бабе и деде живе ријалити,
адолесценти на инстаграму.
Ипак је битно где пада ивер,
не само то одакле пада
јер ако сваки падне у измет
дрво ће врло брзо да страда.
( аутор: Марко Пајић, часопис „Сазнање” број 2, стр. 29)
ЦРТИЦЕ О КОСОВУ
Не можемо сами одредити време и место када ћемо се родити. Сваки човек је на свој начин посебан, са својим врлинама и манама. Како нема човека без мана и греха, тако не постоји ни човек без својих врлина; само их треба пронаћи у себи и правилно их користити. Једино је Господ савршен у својим делима, који нас, уосталом, упућује на следеће речи: Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Свако од нас има две животне стазе: стазу светлости и љубави, и стазу таме и очаја. Циљ сваког човека јесте да прати пут истине, правде и љубави. Када је у питању српски народ на Косову и Мeтохији, блаженопочивши Патријарх српски Павле, у интервјуу за Православље, 1990. године рекао је да ће будућност српског народа — не само на Косову и Метохији, него и свуда где се налази — зависити од тога да ли ће се он одрећи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божјег, који је, уједно, прави Син човечји. Из његових речи можемо извући поуку, да се, најпре, морамо ујединити са Богом, који нас је све створио, и који управља нашим животом и свакоме од нас даје свој крст и терет, али и да наш народ мора бити са Христом, преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији; уколико одбаци Христа, нестаће из Књиге живих на небу и на земљи. Морамо бити поносни на своје порекло, историју и хероје који су своје животе оставили на Кошарама, Солунском фронту, Дрини и још многе делова земље натопили својом крвљу, зарад свога рода и порекла. Патријарх је, наводно, упозорио да ће у последњим временима Српска православна црква бити у великој кризи, јер ће изгубити поштовање и утицај на људе, што ће довести до ширења атеизма и модерног стила живота. Павле је, такође, напоменуо, више пута, да ће Косово бити враћено Србији, јер га, из неког разлога, Албанци више неће хтети.
(аутор: Милан Дајић, часопис „Сазнање” број 2, стр. 45)
Љубивоје Ршумовић је рекао: ,,Домовина се брани лепотом, а дух Сазнањем”.
Ова мисао најбоље описује мисију нашег младог часописа са зрелим темама.
