Knjiga je prozor u svet – rekli su brojni
mislioci, a uglas potvrdili čitaoci. Slučaj Arnolfini Žana-Filipa Postela
prozor je ka detaljima zagonetne slike koja je od 1434.[1]
do danas gledaoce inspirisala na bezbroj odgovora koji su te, kako svedoči ova
knjiga, dotakli tek površine mutne vode slike „Bračnog para Arnolfinijevih/Ernula-le-Fena
sa ženom“ (ili, rečima autora predgovora Postelovog ogleda o Van Ajkovoj slici[2],
ti odgovori samo su „sećanje na sliku“). „Gledati, gledati ponovo, gledati
stalno, samo tako možemo i videti“, zaključio je Žan-Marten Šarko, a u praksi,
tibulovski, potvrdio/primenio Postel. Ovaj pažljivi posmatrač Van Ajkove slike
i ronilac u njenim dubinama, svoje istraživanje počinje popisom „inventara“
Arnolfinijevih izobraženih na slici. Njegov pogled zadržava se na krevetu
pokrivenim crvenim čaršavom, sanduku na kojem se nalaze tri narandže, na
raskošnom bakarnom lusteru okačenom o dasku na plafonu (gde se na jednoj sveći
u sred dana diže svetao plamen), na brojanicu okačenu levo od ogledala, na
njegov ram ukrašen sa deset malih medaljona…
[1] Postel napominje da se prizor sa Van Ajkove slike zbio 1434, a ne da je slika nastala te godine.
[2] Tekst se odnosi na ogled Slučaj Arnolfini: tajne Van Ajkove slike Žana-Filipa Postela (Beograd: Službeni glasnik, 2018).
Sa ogledala i ranih teorija inspirisanih ovom Van Ajkovom slikom, među kojima po zastupljenosti u novijim metodološkim studijama prednjači naratološka teorija o mise-en-abyme, Postelova pažnja usmerena je ka susretu/ukrštaju odraza ogledala i stvarnosti i ka polemici sa određenjem ogledala kao „kopije slike“. Ogledalo je „kapija“ slike.
Teze iz kojih se razvija Postelovo tumačenje Van Ajkove slike tiču se dve odlike stvaralačkog postupka ovog slikara:
- Van Ajk je majstor zamke, „postavljene s neprikosnovenom veštinom“ tako da „odvlače pogled i duh, te se tako ne opaža ono što je naslikano“ (12)
- Van Ajk je više od slikara; on je slikar – mađioničar. (Možda bi drugačiji redosled članova ove sintagme bio adekvatniji?) Optička iluzija koju je Van Ajk umeo da ostvari na svojoj slici dugo je bila bez premca.
Slike ovog čuvenog flandrijskog slikara Postel poredi sa odličnim detektivskim romanom kome nedostaje poslednje poglavlje. „Slika privlači kao magnet, gotovo da bi se moglo reći da poziva, ali iako gledamo, na njoj ne vidimo ništa – ili, još bolje, vidimo da nešto treba videti, ali ne vidimo šta. Izmiče smisao. Snađite se, govore nam muškarac i žena koje već više od sto pedeset godina zovemo bračni par Arnolfini.“ (12). Tumači ove slike dugo su tragali za odgovorom ko su muškarac i žena na Van Ajkovoj slici. Postel polazi od drugačijeg, a kako smatra, jedinog pravog pitanja nad ovom slikom: šta to oni zapravo rade?
Ono što Postel primećuje na ovoj Van Ajkovoj slici, a ne zamećuje u prethodnim studijama o pomenutom delu, jeste „neodređen pogled“ muškarca sa slike, „ne baš prirodan, čudan način na koji se drže za ruke“, slovo „M“ koje obrazuju njihove siluete oko kog se organizuje cela slika, briselski grifon duge riđe dlake koji stoji ispred „para“ i gleda „dve prilike na vratima“. „U stvari, on nas gleda. Jedino njegov pogled možemo da uhvatimo.“ (50) – uočava Postel. Međutim, odraz psa ne postoji u ogledalu. Ako ogledalo simbolizuje Istinu, pas je van opipljive stvarnosti; on je iluzija, varka. Isto tako varka su spojene ruke para – njih nema na ogledalu. Već ova dva detalja u potpunosti menjaju percepciju Van Ajkove slike: „Kao da nam Van Ajk, dok nam pokazuje muškarca, ženu i psetance, u isto vreme na uvo šapuće da ono što je naslikao nema nikakve veze sa onim što mislimo da vidimo.“ (57) Istina ove slike (ili, bolje reći, deo istine) skriven je u ogledalu. Psetance je rešenje rebusa o prirodi žene na ovoj slici: ona je avet, duh, senka koja se, odevena poput vitezova iz davnina koji su na svojim borbenim konjima, s oružjem i opremom, pohađali žive – u plavo-zelenoj odori, sa belom maramom (čija belina značenjski seže mnogo dalje od veze sa nevestinim velom). Margaret Koster je u ogledu „The Arnolfini Double Portrait: A Simple Solution“ prva izdvojila detalje koji „naslućuju“ da ova slika govori o smrti. To su sveća (upaljena i ugašena) i medaljoni koji ukrašavaju ram ogledala, a na kojima su prikazani Hristovo stradanje i vaskrsnuće. „Medaljoni, kao i sveće, jedan za drugim daju istu poruku: na strani na kojoj je muškarac, Hrist je živ. Na strani na kojoj je žena – mrtav. Ista je poruka, s tim što se kod poslednjeg medaljona, na kom je Hrist vaskrsao, naslućuje da je za ženu spas još moguć: medaljon stoji s njene strane.“ (73) Na ovaj način, muškarac i žena na Van Ajkovoj slici izrastaju u simbole života i smrti. Postelovom tumačenju možemo dodati jedno zapažanje: žena na ovoj slici samo prividno simbolizuje smrt. Vaskrsenje, spasenje i život večni njena su prava konotacija. Iz ove perspektive, Van Ajkova slika govori ne o životu i smrti, već o dva pola života: ovozemaljskom, prolaznom (kojeg simboluzuje muškarac) i večnom, nebeskom (kojeg simbolizuje žena čisto, jarko bele marame koja svojim sjajem podseća na scenu Hristovog preobraženja na Gori, u molitvi pred svojim učenicima; na scenu kada je Hrist sam postao molitva). Žena sa Van Ajkove slike stoga može simbolizovati put spasenja, a njega istinski vernik nalazi u molitvu. Tako „liturgija“ (oličena u medaljonima) koja opeva Hristovo stradanje uzrasta u molitvu (ženu) za spas čovekove duše. Ujedno, ona sobom svedoči spas.
Drvene papuče još jedan su „naizgled detalj“ na Van Ajkovoj slici. Postel čitaoce svog ogleda o Arnolfinijevim podseća na Božje reči iz Knjige izlaska (3, 5), upućene Mojsiju: „ Izuj sandale jer je mesto na kome stojiš sveto.“ Izuvene papuče još jednom šaouću svetost mesta na kojem su prikazani „muškarac“ i „žena“ (život i smrt, odnosno polovi života), odnosno „sveštenost“ detalja izobraženih uz, oko njih u „u njima“. Postel nalazi da papuče „šapuću“ priču o ovozemaljskim, prolaznim stvarima: „Nema simbola u ovozemaljskom svetu, samo stvarnih elemenata: drveni sanduk, na njemu tri narandže, na zidu brojanica, stari par iznošenih papuča umrljanih blatom i čovek obuzet tajanstvenim strahom od košmara.“ (93) Iznošene cipele simbolizuju prolazan, trošan život. Brojanica na zidu svojim kružnim oblikom upućuje na krug snopa svetlosti koji formira sveća, na krug – ciklus Hristovog života i stradanja, na molitvu i večnost.
Jedno od opštih zagonetnih mesta Van Ajkove slike na kojoj je zasnovan ogled Žana Filipa Postela jeste materinstvo. Postel daje tumačenje da, prema tradiciji 15. veka, gde je sveća bila deo obreda kojim se umilostivljuje Bog tokom porođaja žene, sveća koja je već gorela kada je „muškarac“ ušao u sobu svedoči o skorom porođaju „žene“. Treća sveća je majušna; nalazi se sa ženine strane i fitilj joj se gotovo ne vidi. Ona, prema Postelu, simbolizuje dete koje je umrlo pre nego što se rodilo. Detalj crvenih papuča od kojih jedna pokazuje ka čistilištu, druga ka raju, daju potporu tumačenju da Van Ajkova slika prikazuje duha žene koji tek što je napustio telo porodilje i koji se nalazi u međuprostoru ovozemaljskog i nebeskog. „Dakle, dva su puta. Dva različita smera. […] onda još jednom gledam dve malene crvene papuče koje prave slovo V i mašta me navodi da tu vidim V od Vita.“ (112, 113) Dva smera majstorstvo su Van Ajkove slike. Intimna ili opšta istina? Žena ili avet? Jedna ili dve žene? Pas ili Kerber? Život ili smrt? Ili i život i smrt? Dodali smo i treći izbor. Potvrdili smo da je put tumačenja Van Ajkove slike – lavirint.
Autorka teksta: Mirjana Bojanić Ćirković