Једна мистична слика одредила је судбину и стваралаштво књижевнице Марије Маје Д. Недељковић. Тај судбоносни моменат, дубоко урезан у сећање и срце девојчице, условиће, годинама касније, рођење Маријиног књижевног чеда: Надежда Петровић – Анђео Мачковог камена.
Са светлим пољупцем на уснама представила нам је своју нову књигу, која ће ускоро изаћи из штампе у издању Гласа цркве и омогућила нам ново читање историје и историје уметности.
Како се родила идеја за књигу која ће осветлити лик и дело Надежде Петровић?
Она се родила, чини ми се, са првом сликом коју сам икада угледала. Прва Надеждина слика коју сам икада угледала у мени изазвала је буру осећања. Био је то сусрет са лепотом и за мене је то био сусрет у коме сам осећала огромну љубав према њеном стваралаштву, још као дете када сам први пут видела њену слику Грачаница. Она има више верзија те слике. Већ тада, када ја о сликарству нисам знала много, када сам слике гледала душом детета, уосталом, тако би и требало доживети уметничка дела, тако како сам је тада доживела са неким усхитом, љубављу, одушевљењем, то се није променило током времена и свега онога што се мени дешавало у животу. Ја сам на неки начин направила свој лични завет, да ћу писати о њој, јер нас се она тицала. И сусрет са Надеждом Петровић био је један од важнијих сусрета у мом животу.
Она није, нико није, обична личност, али она заиста није, она је историјска личност. Она је толико велика и узвишена личност српске историје да ми без икаквих проблема можемо да набрајамо неке од најзначајнијих личности у нашој не само уметности него опште и историји и онда поменемо име Надежде Петровић и да то не буде ништа нелогично. То је след значајнијих личности и међу њима је увек Надежда Петровић. Морам да напоменем да сам била врло незадовољна начином на који је она иначе представљена, јер ништа од онога што сам још као дете, а нарочито доцније, ја доживела у сусрету са њеним стваралаштвом, па и са неким подацима, писмима, документима до којих сам дошла, није се једноставно слагало са оном сликом која се иначе пласира и коју имамо о Надежди Петровић.
То није било компатибилно, као да се радило о различитим личностима и то је највише утицало на мене. Сматрала сам да проучавању њеног живота, нарочито њене епохе, која је толико значајна за нашу историју, то је неко време које је минуло малтене јуче, пре сто година; које је нама значајно, које је нас одредило, које нама и дан-данас може да даје своје путоказе, да ми у суштини ових последњих сто година треба да ресетујемо и да се вратимо на све те вредности, узвишене, које су имали наши преци, савременици Надежде Петровић.
Све то ме је покренуло да почнем стварно истраживање везано за њу. Користила сам мноштво података, прочитала мноштво књига, људи су много писали о Надежди Петровић, али углавном кажем да је то била нека слика која није имала додирних тачака са мојим доживљајем ње као личности. Кроз истраживање десило ми се нешто што ме је усхитило и радовало, а то је да та нека моја интуиција и оно што сам осетила у том првом сусрету, још као дете, може да буде потврђено документима на које сам ја наилазила. Ја нисам тражила документа која ће бити компатибилна са мојим доживљајем Надежде Петровић, али ја сам их нашла и тако су сва та моја осећања и читав мој доживљај се узглобио у та документа, они су се стопили, једно друго подржали и из свега тога настала је књига.

Лик и дело Надежде Петровић се у литератури често приказују једнозначно. О њој читамо као о најзначајнијој уметници југословенске ликовне сцене, ратној болничарки, сестри нашег великог књижевника Растка Петровића. Које од ових читања је право?
Када говоримо о било којој личности, колико год она била значајна, позната, непозната, а посебно о једној тако сложеној личности каква је била њена, богата, раскошна, слојевита, наравно да не можемо у том једном раскошном, па у крајњој линији бесконачном мозаику да изаберемо само један каменчић као угао из кога ћемо показати некоме ко хоће да добије одговор на неко питање о њој, а то се управо ради. Ми не можемо имати једнозначно тумачење било које личности. Да ли онда уопште можемо говорити о томе да се она може описати кроз то да је била само сликарка или само болничарка, или само сестра Растка Петровића? Наравно да не. Она је била све то, али и много тога, и све то је прожето и све то иде једно са другим.
Као што када имате дрво, Ви на њему имате плодове, цвет, коренов систем, све, и Ви само узмете јабуку; јесте, то је јабука, али јабука је и све то друго. Тако је то и са Надеждом Петровић, не може се прво тај списак свега тога ко је она била, јер је и дугачак и тешко да би га ико могао дописати и написати, тако сажети. То, уосталом, важи за све нас као личности, али ако говоримо о њој која је једна од стубова српске историје двадесетог века, па можда уопште, она може да се сврста у оне личности које говоре нешто о српском народу. Не можемо тако да радимо. Или ћемо говорити о свему до чега можемо да дођемо и схватимо то управо онако како је Надежда Петровић живела, све то носећи на својим плећима, у своме срцу, или боље да не пишемо о њој. Ако ћемо да пишемо тако, онда је то нека врста увреде.

Поменули смо у разговору раније да се на пољу културе данас одвија судбоносна битка – Армагедон; узвишене врлине, истина, добро и лепо наспрам неукуса, кича и масовне културе. Како извојевати победу?
Некултура је увек била то армагедонско поље. Армагедон на коме се одлучује да ли ће уопште бити опстајања у овом времену и какво ће оно бити, али много дубље од тога, много више од тога, опстајање у вечности. Говорим помало у богословским терминима, али како другачије? Не постоји само једна раван овог живота, постоји нешто што је изван њега и све велике личности својим животом, својим радом, својим стваралаштвом, својим жртвовањем су то потврдиле, па тако и Надежда Петровић.
Када сам размишљала о њеном животу, упознавши се са многим чињеницама, доста сам истраживала, доста и читала о њој. Ако се уопште може рећи о свим великим личностима, говорим сада о нашој историји, оне су заиста описне и описују се само једном речју, коју сви волимо и која је најлепша реч која може да се изговори, а то је реч љубав. Шта све љубав обухвата, то је недогледно, па тако и код Надежде Петровић. Сва она била је љубав и све што је дотакла претворила је у љубав.
Када се говори о њеном стваралаштву као сликарке, истиче се да је она била модерна сликарка, да је била жена, говори се много тога. Међутим, не говори се о једној димензији њеног сликарства које њу чини заиста великом, а то је да је она мистична сликарка. Свака њена слика је мистична, дубоко мистична слика и дубоко задире у мистериозност српске историје. То је оно што нико до сада није довољно истицао, није истицао што Надежду хоће да исече из свега тога у чему је она била. Она је била у љубави и сад ако се исече, шта ће да остане? Остаће нешто мртво од свега.
Она је изнад свега као личност љубила свој род, она је познавала добро свој народ и рођена је у народу, то је Божја промисао, у коме је требало да се роди. Нимало није била незадовољна што је била рођена у Србији, напротив, била је пресрећна. Имате доста тога у литератури о томе да наводно Србија није разумевала Надежду. То је смешно. Не можете ви узети једно свето име какво је Србија и рећи да није разумевала своју мистичну сликарку. Напротив. Надежда и Србија су једно и ако неко хоће да разумева стваралаштво Надежде Петровић, њен живот, све што је она била, јер она је била, то се мање зна, и драмска списатељка, и била је врло књижевно талентована, и у крајњој линији њено сликарство је потпуно поетично.
Њено сликарство има поетско-историјску причу, чак и богословску и мистичну причу. Она је, све то бивајући, била дубоко укорењена у култури, у богатој култури свога народа, свесна да су ти корени дубоки, да смо ми један древан народ, стваралачки, да смо ми народ са много историјског искуства. Она је то све осећала и кроз њу су све те струје пролазиле и онда их је она после тога изобилно давала. Зато су њене слике такве какве јесу. Зато оне дирају свакога ко иоле има потребе за лепотом; он ће стати пред неком њеном сликом и сигурно ће осетити љубав. Оно што Надежда шири око себе – и то је љубав. Када би мене неко питао ко је Надежда Петровић, ја бих му рекла: Надежда Петровић је оно што ћете наћи у посланици апостола Павла, а сада остају вера, нада и љубав, али љубав највећа од свих. Ту је наша Надежда. У том опису је она.
Врло мало се говорило о томе да је она била православне вере и то је врло, врло одређивало у њеном животу, у њеном стваралаштву. Она је била родољубна личност, а то се не може без праве вере, и то се не може без дубоке повезаности са прецима, без огромне љубави према савременицима и без те бескрајне љубави према оним нараштајима који ће тек доћи, а то смо ми и они који ће тек доћи после нас. Надежда је имала једно велико стваралачко срце, да ствара за један тако древан народ и за народ за који верујемо да ће трајати и трајати у историји.
Надежда је била изданак онога о чему би ми требало доста да причамо када причамо о култури, а то је висока Србија. Високу Србију може да чини оно што ми данас модерно зовемо елита, а она може бити само духовна и само таква да је можемо описати да се она уподобљава образу Божјем и када се њему уподобљава, онда је такозвана елита и онда је то та висока Србија. То се види на свакој њеној слици и јесте то модерно сликарство, али у исто време, оно је дубоко древно, а у исто време, оно је врло будуће и све то постоји у њеним сликама. Зато су њене слике усхићујуће, она је велики стваралац. Модерна, а вечна. Модерна, а древна. Модерна, а над надмодерна. Једна велеумна сликарка.
Ми данас често користимо израз генијално, то је страна реч и не значи ништа. Имамо лепу српску реч која каже велеумно, а када се ради о стваралаштву Надежде Петровић, ми можемо да кажемо да је оно надвелеумно. То је оно што сам ја покушала да покажем у овој књизи. Наравно, причајући о Надежди Петровић, као и о свакој личности, ми би требало да знамо које су то личности које су њу одређивале, а које су то личности које је она одређивала, у каквом је саодношењу она била са њима. Јер свака личност је заједница, не постоје оне монаде, ако сте учили филозофију, па сте учили Лајбница, па монаде немају прозоре. Не. Не постоје индивидуе, постоји личност као заједница. То значи: ми смо у неком сабору и када видимо тај мали сабор наших личности где се ја одређујем у односу на тебе, ти у односу на мене и онда ми видимо ко је ко.
Тако сам и приступила тој огромној грађи која се распрострела преда мном и говорила о многим личностима које су изузетно значајне за наш двадесети век, и у стваралачком смислу и у сваком другом, а Надежда је са свима њима у неком саодношењу, у добрим односима, у присним односима, и она је читавим својим бићем учестовала у историјским догађајима толико значајним, преломним, који су се одвијали пре сто година. Нажалост, после Великог рата, у коме смо ми однели војну победу, десило се нешто необјашњиво: Србија више није постојала, њено име је угашено, настала је нова држава, то је једна сасвим друга прича. Надежда Петровић и бесмртни нараштаји међу којима је она била, борећи се и живећи са њима, нама су показали неки сасвим други пут и зато кажем, велико ресетовање и повратак на те високе вредности може да нас спасе. Не само човек нашег поднебља него човек уопште, да би опстао у овом свету, који је пали свет и коме треба лека, он може да се спасава само најузвишенијим, а не оним што је у равни.

Ви на једном месту у књизи кажете: Исто је сликати и васкрсавати. Објасните нам ближе значење.
Да, имати један овакав верујући став какав има Надежда. Моја књига пуна је докумената који показују колико је она била верник, да је она била верница, православна верница. То су документи. Види се како је она интимно дисала: у молитви, са Богом, и уопште то њено модерно сликарство било је један јуродиви израз иконописачког дубоког порива, који је имала у себи и због тога је она нама оставила слике које имају антологијску вредност и висину.
Зашто је исто сликати и васкрсавати? Због тога што, ако узмеш нешто да радиш, нешто што је вредно, или да ствараш, имаш велику одговорност, а то значи да си истинољубив и да говориш о ономе што јесте, да људе не враћаш у неки кал ове равни у којој ми живимо. Живот је тежак, али не треба га отежавати бавећи се ситницама и пропадљивим стварима овога света. Инсистирам на томе да треба сликати оно најузвишеније, а то не значи да ми нећемо сликати истину, муку, јад и чемер, и она је то радила, али је радила на начин који је потпуно преображавајући. Свака њена слика, чак и најстрашнијих догађаја, а то је, рецимо, чувена слика српског сликарства, једно, у суштини, ремек-дело светског сликарства, а то је такозвана Ваљевска болница, није је Надежда тако назвала, него је настала у том периоду када је пегави тифус 1915. године буквално прождирао Србију.
У том страшном стању у коме се нашла наша земља, Надежда васкрсним бојама, бојама лимуна, бојама наранџе, бојама сунца, најлепшим бојама живота, слика шаторе, болнице и слика јад, чемер и муку, тако да у томе можемо видети само да је она једноставно преобразила оно што је страшно овде, видевши будући век. Надежда је сликала за будући век и зато је то једна од најрадоснијих слика о најстрашнијем периоду, геноциду који се десио у Првом светком рату над нашим народом. Свако ко види ту слику, види радост, али види и тугу. То је помешано. Није туга устукла пред радошћу, нити је радост устукла пред тугом, оне иду заједно, у овом свету је то тако. Али никако не смемо да заборавимо радост, а то значи наду, веру и љубав, а она је сликала наду, веру и љубав и зато је исто сликати и васкрсавати.
Можемо то да упоредимо са, рецимо, сви знамо тога песника, Бранком Миљковићем. Он је живео у једном периоду, у држави која се звала Југославија, у једној атеистичкој атмосфери, талентован човек, али притиснут невредностима и тако је и певао. Он каже: Уби ме прејака реч, а Надежда каже: Љуби нас прелепа и прејака боја. Реч љуби нас, ништа нас није убило. Он каже: певати и умирати, а код ње је исто певати и васкрсавати, ако хоћеш праву песму.
Како је, рецимо, испевао Надеждин брат Растко Петровић, који своју чувену песму зове Са светлим пољупцем на уснама: Тонути, утонути за вечност са светлим пољупцем на уснама, тако треба стварати, певати и сликати, да бисмо васкрсли, иначе нема смисла. Ако верујемо у то да се наш живот завршава тако што ће се у једном тренутку као угасити неки монитор и после тога неће бити ништа, онда смо доста промашили, а ако будемо стварали, радили, живели, љубили, дружили се, обављали најобичније послове са том радошћу и са том потребом за том љубављу, можемо и најмањи послић да обавимо тако васкрсавајући. То је та дубока порука стваралаштва Надежде Петровић, надам се да је обасјана тиме.
Да ли Вас је естетско искуство које сте доживели у раном детињству пред сликом Грачаница Надежде Петровић одредило као уметницу, иконописца, песникињу и ствараоца?
Сигурно да да. Како другачије то објаснити, Божја воља. Ја сам се, рецимо, сусрела и одмах се заљубила, ја сам стално заљубљена у њено стваралаштво и та љубав неће проћи, никада. Наравно да ме је одредила. Свако од нас требало би да узима узоре који су од њега виши, бољи и на њих да гледа, никад да не гледа на оно што је испод њега, само много високо, јер ће се само тако и спасити. Каже: гледај испред себе да не паднеш, али ако само будеш гледао испред себе, упашћеш кад-тад у неку рупу и блато. Гледај горе, гледај широко, гледај високо, гледај љубавно, читав живот буди заљубљен у лепоту, пре свега у истину и не плаши се страдања, јер Бог све види и све ће исцелити и ко верује у то, тај је спашен.

Ауторка: Јелена Јоцић