Феминистичка ликовна колонија у Сићеву, коју традиционално организује Центар за девојке, прославила је свој 5. рођендан. У славу уметности, корацима лауреаткиње југословенске ликовне сцене, Надежде Петровић, кренуло је дванаест уметница из Србије и Босне. Овогодишња ликовна колонија трајала је од 22. до 29. јула.
Бојана Торлак, Јелена Цветковић, Ивана Пушкаш, Емилија Васић, Соња Цветковић, Сања Солунац, Емина Хаџић, Милена Крстић, Марија Јевтић, Ирена Димитријевић-Рабовјановић, Јана Митровска и Смиљка Јовановић дале су свој допринос колонији и оплемениле уметничку сцену. За наш часопис говориле су четири уметнице које делују и изражавају се кроз различите медије. Све заједно чине калеидоскоп најразличитијих боја и облика који се стапају и чине јединствену ликовну композицију.
Фотографије из овог прилога настале су на 5. Феминистичкој ликовној колонији у Сићеву.
Сања Солунац: Уметнице живе паралелне животе
Сања Солунац је визуелна уметница која инспирацију налази у свом окружењу. Кроз своја дела комуницира са светом у потрази за одговорима на питање: Може ли уметност данас бити одвојена од класних друштвених односа?
Како се осећаш као уметница којој је припала част да ствара на месту снажне историјске симболике, на коме је Надежда Петровић стварала век раније?
Сања: Мислим да ја то заслужујем! (смех) Јако ми је драго због овог пројекта који је јединствен, другачији јер пружа неке облике едукације који нису свакидашњи у нашем традиционалном образовању, које је доста конзервативно код нас. Првенствено мислим на примењене и ликовне академије. Сви који дођу овде, поред класичног сликарског рада имају могућност да се едукују и да се умрежавају, што је такође јако битно за даљи раст и развој, како професионални тако и лични.
Какве утиске ћеш понети са ликовне колоније?
Сања: Супер. Ја сам већ 5 година на овој ликовној колонији. Дуго сарађујем са Центром за девојке. Иако сам визуелна уметница, бавим се и интердисциплинарним уметничким радом. Када сам кренула да радим као визуелна уметница почела сам да истражујем у том итнердисциплинарном смислу (спој теорије и праксе) хтела сам да се бавим темом Феминизам као тема у визуелној уметности и Однос феминистичке и женске ликовне уметности. Када се десио овај пројекат Феминистичка ликовна колонија, центрић ме је позвао да сарађујемо и онда сам ја ову колонију почела да обрађујем као студију случаја за тему којом хоћу да се бавим и по завршетку ове јубиларне колоније, направићу теоријску студију која се бави конкретно овим пројектом.
Које разлике си запазила из године у годину?
Сања: Сваке године је различит састав и исто тако јединствен. Све девојке су различитог карактера, темперамента и ликовног рукописа, а опет и поред тих разлика, све смо сличне и управо то је оно што обогаћује заједнички рад и сваку уметницу понаособ. Интересантно ми је да чујем искуства других девојака које су раније биле део ликовне колоније.
Свака ликовна колинија је јединствена и свака са собом носи другачије обележје. Ово је најемотивнија колонија до сада због избора тема и контекста у коме су приказане. Приметила сам да девојке доста напредују и раде. После сваке колоније ми имао и online i offline окупљања кроз кустоске пројекте, фестивале, формална и неформална дружења итд. Оно што ми се допада је умрежавање — неке колегинице настављају да се друже након колоније, неке раде заједничке пројекте. Код сваке колегинице сам приметила развој у професионалном и личном смислу, што је и један од најбитнијих циљева центрића.
Шта си научила за ових пет година од када учествујеш на ликовној колонији? На који начин и у којој мери су те та искутва променила?
Сања: Научила сам да нисам сама у смислу своје усамљености и емотивне борбе. Кроз дељење искустава са другима, схватам да нисам сама, да нисам усамљена, да нисам ја ништа погрешила. Учим и развијам се као личност. Примећујем да имам све више самопоуздања у раду и на личном плану, имам све више поверења у себе и свест да нисам сама. Увек могу да очекујем подршку од других жена као другарица и колегиница.
Одакле црпиш инспирацију за своја дела?
Сања: Из живота. Теме које обрађујем су свакодневне. Кроз своја дела испитујем однос између родног и класног, то је оно што се свакодневно прожима и утка се у мој емотивни, приватни живот и мој рад. Свака од нас нажалост живи паралалне животе. Не живимо од своје професије, тј. од визуелне уметности, све радимо нешто друго да бисмо преживеле, од дизајнерских комерцијалних послова до бебиситовања, рада у фабрици или у кафићу. То нас исцрпљује и умара, немогућност да се бавимо својом професијом. То проистиче из односа државе према визуелној уметности, имамо доста проблема који се тичу радног права и са тим се свакодневно боримо.
Да ли уметност можемо искористити у служби активизма и активизам у служби уметности?
Сања: Можемо. Мислим да су сродни. Активизам као друштвени подухват настао половимом прошлог века, увек је ишао у корак са уметношћу. Сви облици ангажоване уметности су вековима иза нас, нисмо ми ту освојили ништа ново, али радимо нове ствари које се тичу наше средине, делујемо локално. Из моје перспективе то је неодвојиво, ја и када не радим неки пројекат који има везе са ангажованом темом, ја мислим да и даље долазим из ангажованог, активистичког контекста, јер ја сам 24 часа активисткиња, било да је то истраживање, подршка некоме или нечему или ангажовање кроз рад.
Каква је уметничка сцена данас?
Сања: Сиромашна, али не због колега и колегиница, него због неподршке институција и околине. Код нас има пуно уметница и уметника који су јако талентовани, али не стижу да се баве уметношћу јер раде у кафићу, на пример. То је тужна слика друштва која може да се промени променом политичког система.
Након доста година искуства у својој професији и активизму, сазнала сам да нисмо сиромашна земља, али имамо проблем са расподелом средстава и корупцијом. Ја сам била шокирана сазнањем да годишњи буџет неке културне установе зависи од управног одбора који није сачињен од стручњака већ припадника неке политичке партије, који су или необразовани или нису из те бранше, моји примери се конкрено односе на ликовну уметност, али са истим проблемом се суочавају и колеге које се изражавају у другим уметничким видовима. То нам онемогућава да стварамо.
Што се тиче центрића, они конкретно на овој колонији оснажују девојке да буду самопоузданије што се тиче визуелне уметности и да им дају сигуран простор да излажу своја дела. Приметила сам да по галеријама, разним изложбама има пуно заступљених уметница и немамо проблем са тим. Данас су на сцени заступљене уметнице, али нису феминистичке теме и то је проблематично. Ако се уметница бави темама које нису субверзивне, онда је то супер уметница, ако се бави таквим темама онда је феминисткиња, лоша уметница итд.
Уметност је јако моћна, има снагу да покрене друштво. Публика је спремна и жели неку озбиљну причу. Уметница на пример може да говори о породичном насиљу, у име жене која не може или нема снаге да говори о томе, зато што има простор да својим радом изађе у јавност и пошаље поруку. Иста уметница се може сусрести са цензуром, ако на пример неко из галерије ко је одговоран за уметнички програм не воли такве теме. Уметнице које гласно говоре о феминитичким темама се често сусрећу са неодобравањем на савременој сцени. Колегинице из других земаља се сусрећу са сличним проблемима, али су за разлику од наших уметника и уметница економски оснажене и могу да се баве својом професијом. Све уметнице и уметници живе паралелне животе и због тога трпе и уметност и личност.
Ивана Пушкаш: Желим да користим уметност
на наузвишенији начин, да промовишем мир!
Ивана Пушкаш је плодна уметница и научница. Испирацију за своја дела проналази у женским темама и херојској прошлости нашег народа. Њена дела носе слажну по(р)уку и промовишу мир.
Како се осећаш као уметница којој је припала част да ствара на месту снажне историјске симболике, на коме је Надежда Петровић стварала век раније?
Ивана: Желим да истакнем да сам други пут учесница колоније. Први пут сам била пресрећна што сам ушла у ужи избор. Јако волим да дођем на ову колонију јер волим да проводим време са другим уметницама, уживам у представама које нам организаторке припремају и срећна сам због тога што имамо могућност да се заједно дружимо и стварамо, већ и шансу да излажемо своја дела, јер није лако пронаћи галеријски простор.
У чему се огледа значај феминистичке ликовне колоније?
Ивана: Веома је битно што ова колонија постоји јер промовише неке вредности, ради на томе да се уметнице упознају са феминистичким идејама и да њих унесу у свој рад.
Да ли уметност може да делује у служби активизма?
Ивана: Ова колонија је прави доказ за то, јер ми смо овде упознате са тим феминистичким вредностима, са активизмом уопште кроз представе, радионице, кроз наш заједнички рад и сарадњу, јер ми много времена проводимо дружећи се, кроз наше разговоре који су много отворенији јер ми овде ипак проведемо седам дана заједно и усмерене смо једна ка другој и сам тим та наша пријатељства која се овде рађају оставе дубљи траг и на нашу уметност и верујем на ову феминистичку колонију. Надам се барем да наши радови доприносе и њиховом активизму.
Шта си научила на овој ликовној колонији?
Ивана: Научила сам да активно слушам, мислим да је то јако битно, да је то нешто што већини људи није једноставно. Научила сам да саслушам туђе проблеме, да стварам заједнички са другим уметницама.
Како је било радити у женском окружењу?
Ивана: Мислим да је то јединстена прилика да се ми повежемо. То је оно што је најзначајније, а везано је за ову колонију и не само што можемо да се повежемо ми заиста можемо да будемо слободне, да будемо оно што јесмо.
Какве емоције је у теби пробудила ликовна колонија?
Ивана: Ја мислим да смо ми све прошле читав један круг емоција (смех) пошто представе буду дирљиве, било је ту и суза и смеха, свако вече се дружимо и смејемо од срца, ја бих волела да то неко може да чује, а можда и не (смех). Било је свега од суза до смеха.
Где проналазиш инспирацују за своја дела?
Ивана: Обзиром на то да тренутно пишем докторат на тему женског гласа у уметности, мени је ова колонија много помогла у том смислу што сам управо овде добила идеје за докторат којим желим да се бавим. Тема је Женски глас у уметности против рата и радови које сам овде створила, на овој колонији имају везе са мојим докторатом. То су углавном представе жена у рату, односно неког личног женског доживљаја страдања, осећања припадности, осећања губитка.
Коју поруку си кроз своја дела желела да пошаљеш?
Ивана: Желим да користим уметност на наузвишенији начин, да промовишем мир!
Где ће радови бити изложени?
Ивана: Ови радови ће бити иложени у галерији Арт 55, као и пре две године када сам учестовала на колонији и та изложба буде баш дивна. То нам је прилика да се поново сретнемо и да се још мало дружимо.
Бојана Торлак: Моји радови су моје емоције
Бојана Торлак је млада уметница из Београда, која уметност доживљава као креативну игру. Она слика свој унутрашњи свет саткан од безброј испреплетаних емоција. Ако се пажљивије загледате у слику, упознаћете најтананије делове њеног бића.
Како се осећаш као уметница којој је припала част да ствара на месту снажне историјске симболике, на коме је Надежда Петровић стварала век раније?
Бојана: Осећам се прелепо и пресрећно, првенствено због девојака које сам упознала овде, због самог места и често гледам у Надежду Петровић док радим и помислим која је част радити на месту где је радила она. Културни програм је био сјајан, ја сам преплакала седам дана, врло емотивно сам то доживела, добила пуно нове инспирације и стекла пријатеље.
Да ли су те боравак у овом окружењу испирисао твоја дела на другачији начин?
Бојана: Да. Почела сам да радим неке ствари које нисам годинама радила. Почела сам да користим материјал који годинама раније нисам користила, акрил такође, не умем да објасним због чега сам то урадила. Можда је то пристисак са којим се суочавам јер знам да морам да избацим нешто квалитетно, али ево враћам се себи.
Колики је притисак од стране друштва за уметницу, у којој постоји свест да мора створити квалитетно дело да би била у рангу са уметником мушкарацем?
Бојана: Ја се не осећам у нижој позицији од мушкарца. До сада нисам осетила на својој кожи да су мушкарци цењенији у неком рангирању у којем сам се ја нашла. Али генерално свакако да у друштву постоји тај моменат жена нижа од мушкарца.
Какве утиске ћеш понети са колоније?
Бојана: Баш ме је малопре мајка позвала да пита како сам. Пресрећна сам. Због девојака које су овде и због девојака из Центра. Шире ми се видици. Друштво је сачињено од копија, сви су неприродни. Овде није тако, овде су све девојке девојке, све су природне, ни једна не завиди другој, све су пријатне, јако сам срећна, емпатичне су, све се труде да помогну, не гледају корист. Ово је за мене непроценљиво искуство.
Шта си научила на овој ликовној колонији?
Бојана: Да плачем и да је то у реду!
Какву поруку шаљу твоји радови?
Бојана: Моји радови су заправо моје емоције. Не трудим се да пошаљем поруку, већ да пренесем емоције на папир. Не бих могла да ради нешто друго, не постоји избор то је део мене. Папир испуњавам оним што долази из моје главе и из душе.
Да ли се слажеш са изреком да ћеш уметника најбоље упознати кроз дела?
Бојана: Да. Пуно ствари се нађе у уметнику, а и самом себи. До тебе је шта ћеш видети у раду, а видим се и ја наравно!
Где ће твоја дела наћи дом након званичне изложбе феминистичке ликовне колоније?
Бојана: У мом дому, а ако неко буде желео рад поклонићу га или продати. Мада би било лепо уколико се заправо прода неки рад да се уложи у даљи рад Центра за девојке.
Какав је твој став о уметницима који стварају дела зарад материјалне добити?
Бојана: Сликарство јесте занат и све те ствари као што су анатомија, мртва природа итд. могу да се науче, али ја то више не могу да радим. Поруџбине не примам, ако ја мислим да то нема смисла. Док смо били млађи било је у реду, да бисмо могли да живимо од нечега, али сада када сам зрелија, декорацију без емоција не прихватам. У фокусу ми је емоција.
Ирена Димитријевић-Рабовјановић:
Ова колонија је мој повратак себи
Ирена Димитријевић-Рабовјановић је мајка троје деце, уметница и жена која кроз стваралаштво потврђује себе. Чест мотив њених дела је жена ослобођена друштвених стега: просвећана, освешћена и будна, Венера која најављује ново доба.
Како се осећаш као уметница којој је припала част да ствара на месту снажне историјске симболике, на коме је Надежда Петровић стварала век раније?
Ирена: Мени је била велика част што су ме позвале на 5. феминистичку ликовну колонију из Центра за девојке, само да будем одабрана од 12 уметница које ће стварати, је мој велики лични успех и хвала им што су се одлучиле баш за мене. Мени је ово с друге стране значајно због тога што сам ја мама троје деце и некако сам ја запоставила своју уметничку каријеру због тога. Ова колонија је мој повратак себи и нечему што ја јесам.
У чему се огледа значај феминистичке ликовне колоније?
Ирена: Највећи значај ове колоније за мене је упознати ове жене овде, бити са њима, разменити искуства, чути њихове приче, повезати се пре свега, јер заиста смо се јако зближиле за ових недељу дана и размениле идеје. Оне су супер као подршка и заједно делујемо, што је сјајно.
Шта си научила на ликовној колонији?
Ирена: Да будем слободна, и да се изразим кад ја хоћу и како ја хоћу.
Коју поруку си кроз своје радове желела да пошаљеш другим женама, а онда и друштву уопште?
Ирена: Порука мојих радова је да не морамо бити савршене, да смо себи савршене, а друштву нисмо и не морамо бити. Ја сам сликала фаталну жену онако како је ја видим, она је као Венера, као мајка, као снажна самостална жена која може све и то сам покушала да прикажем својим сликама, да је у реду бити различит, да је у реду бити другачији и јединствен
Да ли је за тебе фатална жена само мит или стварно постоји и често страда од своје фаталности?
Ирена: Постоји, наравно да постоји, али је потребно поставити границе. Неке страдају, али у суштини не. Ако се успостави равнотежа и схватиш колико си моћна као особа, онда ти то долази и мислим да је то нека граница.
По твом мишљењу да ли уметност може да делује у служби активизма?
Ирена: Може, зато што преноси поруку Неки су радикални, неки нису, битно је да се та порука пренесе, па како ко схвати, то је лично.
Шта те инспирише на стварање?
Ирена: Инспирацију црпим из личног искуства, из природе и генерално из емоција. У мом раду су мени најбитније емоције и трудим се да се то осети.
Кажеш да црпиш инспирацију из емоције. Које боје доминирају твојим сликама?
Ирена: То су јаке боје, црвена, наранџаста, зелена, али у комбинацији, зато што ја на оним сликама које сам овде стварала хтела да нагласим монохроматским и сивим варијантама ту неку укалупљеност и једноличност данашње жене. Данас се све трудимо да будемо исте, да будемо мршаве, да немамо ни килограм вишка, а ја сам као контраст њима приказала моју садашњу жену која изгледа како она хоће и једноставно је задовољна.
Ауторке: Јелена Јоцић и Даница Стаменовић
