Pozorišna predstava snažne istorijske simbolike Nadežda Petrović – autoportret u množini, izvedena je 23. jula u okviru 5. Feminističke likovne kolonije u Sićevu, u organizaciji Centra za devojke. U jednočasovnoj izvedbi pratimo poslednje dane laureatkinje jugoslovenske likovne scene i osnivača prve balkanske likovne kolonije u Sićevu. Predstava je rađena po tekstu Miljane Đorđević, a u režiji Dragane Jovanović, koja tumači vodeću ulogu.
Radnja se odvija u valjevskoj bolnici, gde je Nadežda u jeku ratnog vihora vidala rane hrabrim borcima, a zatim i sama na oltar otadžbine položila sopstvenu dušu. Zahvaljujući odličnoj glumačkoj postavci i istorijski vernoj scenografiji, gledalac stiče utisak da je zakoračio u neko drugo vreme, vratio se vek unazad, u proleće gospodnje 1915. godine. U dvorištu sićevačke kolonije vreme je stalo, odavno ne teče, čini se još od pre jednog veka. Tišinu, gotovo svečanu, prelama bat nečijih koraka, poznatih, davnih. Publika je napeta od iščekivanja.
Na scenu stupaju dve prilike: umetnica na kraju životnog puta i mlada bolničarka, koju glumi Bratislava Milić. Kroz njihov dijalog publika saznaje više o životu znamenite Srpkinje, porodici, najlepšim i najbolnijim uspomenama na voljenu sestru, o prijateljstvu i ljubavi, umetničkom i patriotskom angažovanju, snovima i nadama, razočarenjima i izdaji, o tome da su je odbacili sopstveni narod, sopstvena zemlja. Dok se sećanja nižu, pred našim očima pomalja se živa, od boja mokra, tek dovršena slika i mi jasno vidimo Nadeždu Petrović u svoj svojoj lepoti.
Upoznajemo je kroz sve njene životne uloge: kao odlučnu mladu ženu koja se suprotstavlja društvenim konvencijama, kao velikog sanjara, hrabru ratnicu i isceliteljku. Slikarka koja stvara sa iskrom u oku i žarom u srcu, avangardna umetnica ispred svog vremena. Dobrovoljna bolničarka koja je dala svoj doprinos otadžbini u ratu i heroina u čijim grudima bije srce junačko sve do poslednjeg daha. Publika ima osećaj da neposredno učestvuje u poslednjim, najintimnijim momentima poznate slikarke.
Mogli bismo se zakleti da se u toj maloj bolničkoj sobi, sa gvozdenim krevetom, u vazduhu oseća miris terpentina, iako ovde niko ne slika, medikamenata od kojih se ne može ozdraviti, jer pegavac beše odneo na hiljade života, i smrti čija se sena tek nazire i njen zlokobni smeh čuje se negde u daljini.
Svetla se gase i dok se publika sprema za gromoglasni aplauz, na sceni se dešava neočekivani obrt. Nadežda se budi iz bezmalo vekovnog sna i otkriva da je srpski narod i otadžbina nisu zaboravili. Godina je 2001. i u njoj umetnost vredi čitavih dve stotine (Nadinih) dinara.
Mi smo se kao narod više puta ogrešili o dobročinitelje, dobre i umne ljude, potisnuli ih na margine društva, u neki daleki kutak istorije gde i danas egzistiraju. O njima saznajemo iz istorijskih udžbenika. Oživimo ih u sećanju samo na tren, da bismo ih ponovo prepustili zaboravu. Da li verujete u kolektivnu krivicu, ili zastupate stav da je uvek do pojedinca koji povede masu? Da li se i u vama javlja osećaj već viđenog, poput priče o čarobnoj fruli? Ako je odgovor potvrdan, zbog čega većina veruje u kolektivnu kaznu? Koji smo to greh kao narod učinili, pitamo se, a zaboravljamo da je naša staza po kojoj hodimo pokapana krvlju naših predaka, junaka, koji život dadoše za naše blagostanje.
Pronaći ćete ih u školskom programu, u imenu neke ulice ili trga, na novčanici, uklesane u kamenu, u bronzi izlivene, ovekovečene i prepuštene zaboravu. Da li ih možemo naći u tragovima, sećanju, srcima i molitvama srpskog naroda? Gde počiva kolektivno sećanje, a prestaje kolektivna krivica? Predstava je premijerno izvedena 2015. godine na sceni Narodnog pozorišta u Nišu. Muziku za predstavu napisao je Bora Dugić, istorijski verni kostimi delo su Dejana Gocića, video-rad potpisuje Bane Ilić, a dizajn svetla radio je Dejan Mitić. Autorski tim izvođenjem predstave želi da ukaže na položaj umetnika i umetnica u savremenom trenutku i zatraži odgovore na pitanja kolika je cena umetnosti danas i da li je mnogo Nadežda za Nadu? Čini se da su neka pitanja više od jednog veka, do dana današnjeg, leta gospodnjeg 2019, ostala bez odgovora.
Autorka: Jelena Jocić
Autorka fotografija: Sanja Krstić