Agonija
Čudno je stajati u mestu toliko dugo.
Ljudi se menjaju,
Postaju oholi čini mi se.
Grad oko mene se menja, oronuo je.
Sve se,
Nekako, obnavlja,
Poput onog dalekog feniksa,
O kome ljudi s čuđenjem pričaju.
Ali ja stojim u mestu,
A s vremenom postaje nekako mirno ne pomerati se,
Iako se sve u vama bori da se oduprete daljem potapanju.
Spokojno,
A ipak ludo besnilo ključa u vama,
Ključa I tera vas da vičete,
Vičete onim oholim ljudima,
U onom oronulom gradu,
I u neograničenom konceptu vremena,
Vi se ne pomerate,
Davite se.
Pa zar postoji razlika,
Tonuti sedam ili dva metra u dubini?
(S)hvataš li svoje misli?
Da li uhvatiš nekada svoje misli?
Na poslu,
U prodavnici,
Na žurci,
U snovima,
Dok gledaš film.
Možda I uhvatiš po koju,
Ali da li ih shvatiš?
Uglavnom,
Ko ih shvati,
On ih se I boji.
San
Priznajem,
Bio sam vešt na rečima,
Pomalo gord I rezervisan pri njihovoj upotrebi,
Dok eto,
Jedne pijane noći nije došla ona,
Ona, koja je u jednom šarmantnom,
U mom sećanju već pomalo izbledelom tragu svoga osmeha,
Kao od šale obrisala svu tu moju moć
I čelične zidove građene tim istim,
Veštim, jakim, a za nju tako beznačajnim,
Rečima.
Sada mi je ostavila samo taj osećaj,
Taj osećaj sa kojim se ja ne mogu nositi,
Jer sam u očajničkoj nemogućnosti da ga opišem.
Moju pasivnost I ogorčenost,
Zamenila je vrstom sreće u ekstazi
I dok se u snu kupam u nostalgiji I lakovernosti,
Ja sanjam da je prstima dodirujem,
Dodirujem njenu nedostižnu kožu,
Na kraju,
I taj pusti san me izneveri,
I ja se budim ponovo ostavljen sa strahom,
Da će se moji dodiri istopiti,
Ostaviti trag nalik prljavom ožiljku,
Koji polako bledi u njenom sećanju.
Dva različita sveta
Mi smo dva različita sveta,
Govorila je ona sebi,
Na tako tobožnji način se uveravala,
Da jaz diferencija nesnosno stvara nepreplivane,
Nedokučive okeane između nas.
I dok ležim na njenim grudima,
U ranim jutarnjim satima,
Osećam njeno disanje na sebi,
A opojan miris parfema,
Diže me u nebesa,
Bolje nego bilo koja druga droga,
Jer ipak,
Ona je moja droga.
Prvi jutarnji zraci nepozvano ulaze u sobu,
Kroz onaj tvoj slomljen,
Nikada egzaktno zatvoren prozor.
Jutro nas bezdušno I surovo deli,
Okean neupadljivo širi,
Stvarajući nepremostivu distancu između nas.
I tako,
Preko okeana, međusobno se dobacujemo,
O izlascima,
Svađama,
Uverenjima,
Tračevima,
Nikada izbegnutoj ljubomori.
Mi smo dva različita sveta,
Govorila je ona sebi.
Voliš li me?
Voleti mene mora da je teško.
Pretenciozno I bez srama, tražim sve,
Tražim svaki kliše u igri,
Tražim pisma,
Vlažna od emocija, koje se izlivaju poput vina iz čaše,
Tražim pesme,
Satkane pokornim, nežnim rečima,
Tražim romane,
Debele I teške od tvog truda koji mi mazohistički daješ.
Želim da me okupaš u snovima,
I pokriješ poljupcima
Potrebno mi je,
Da u meni vidiš sve,
Sve ono što nijedna druga žena nema,
Potrebno mi je,
Da znam da nećeš otići,
Da sam ti dovoljna.
Ali ta traženja, želje I potrebe,
Ostaju samo na tome.
Voleti mene mora da je teško.
Verovatno zato,
Moj krevet izgubi po polovinu sa leve strane,
Svakog decembra,
I možda, samo možda,
Od silne teškoće vino se ispije,
Emocije presuše, reči zaborave.
Ponovo je decembar,
A ja I dalje čekam tvoje pismo.
Metro 273
Stokholm, 22. Januar (dve hiljade I neke)
Hladan vetar, čiji je uzrok stizanje novog voza, šamara mi lice.
Prošao je već sedmi voz u oba smera,
Što znači da sam ovde preko dva sata.
Pitate se,
Zašto bi klasičan turista,
U ovakvom savršenom gradu,
Sedeo dva sata na nasumičnoj stanici u zabačenom delu Stokholma?
Ili, se ipak,
To samo ja pitam.
Poslovna žena u crnom odelu I štiklama koje je očajnički žuljaju,
Otac sa dvoje dece koje trčkaraju po stanici samo što se ne uspava,
Skitnica koja paranoično gleda unaokolo, ne bi li naletela na kontrolu,
Pesnik koji umišljeno vrti svoje ispisane stranice tražeći nešto,
I ja.
Svi oni čekaju istu stvar, koja ih vodi ka istoj sudbini,
A tako su različiti, ipak u istom kalupu.
Čekaju voz, vikend, leto, sledeću godinu,
Sledeći život.
Izračunajte koliko vremena provede tokom života čekajući nešto.
A šta ja radim ovde?
Šta ja čekam?
Saša Kirov je mlada umetnica iz Niša. Budući filozof, aktivistkinja i pre svega veliki emotivac. Sredstvo njenog izraza je reč. Tajanstvena pesnikinja zastupa stav da se najvažnije stvari o umetnicima saznaju kroz njihova dela. Umetnost je, po njenom mišljenju, sve ono što nas natera da osetimo nešto, duboko skriveno i mistično, vidljivo samo posmatraču bistrog oka i otvorenog uma.
