Врело инспирације за Андрића била је Босна, његов завичај, земља у којој је рођен, у којој је искусио прве радости и прве боли. Овај књижевник уводи нас снагом свог пера у неки други, заборављени свет архаичне историје. Верно осликава пределе и људе, времена у којима се радње његових дела одвијају и оживљава важне историјске моменте, те читалац стиче утисак да је заиста сведочио тим историјским приликама.
Андрић нам представља Босну током два историјска периода: за време владавине Османлија, земљу на граници два света − Истока и Запада, дом многих народа различитих вера који су принуђени да заједно живе, и Босну под Аустроугарском влашћу. Своју родну груду описује као храбру и борбену, мајку и ратницу, ону која своје ране носи попут значки, као да жели да их све сакупи, како се никада не би заборавили сви њени ожиљци нанети поганом руком непријатеља.
У његовим најпознатијим делима приказани су неми сведоци прошлости − мостови. Од вајкада је у човеку постојала тежња да досегне непознате светове, да их упозна, победи и подреди себи. Јер све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земљани мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране, симбол истрајности. У тој тежњи човека крила се жеља да савлада и премости неред, смрт и бесмисао, непријатеље који се тихо ушуњају када их најмање очекујеш, тек да поремете устаљени поредак. У томе се огледа вечита и вечно незасићена људска потреба да се повеже, споји и никада не раздвоји све што искрсне пред њим, да не буде дељења, отуђености и болних растанака. Због тога човек и гради мостове, у њима се огледа његова тежња за припадношћу.Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.
Мост је чест јунак Андрићевих дела, неми сведок прошлости који одолева вековним изазовима, храбри ратник који поносно носи своје ожиљке − бројне пукотине којима је прошарано његово велико, камено тело, из којих тек понекад никне цвет или трава, као доказ да из крви јуначке може настати нови живот.
У центру збивања приповетке Мост на Жепи је мост необичне лепоте, која се још више истиче због снажног контраста окружења у ком је смештен. Ликови су такође оличење контраста: с једне стране је везир Јусуф, високи достојанственик отоманске империје, који је још као дете отргнут од мајке и огњишта и одведен у Турску. У тренуцима болне усамљености он се сећа прошлости, завичаја, своје мајке, дивље и непоколебљиве природе која је на неки начин метафора за његове сународнике.
Горка спознаја о пролазности живота, родила је у њему жељу да своје име сачува од заборава. Тако настаје мост који представља својеврсну оду прошлости. Он жели да буде запамћен у свом народу, као човек који никада није заборавио свој завичај и земљу на чијем је тлу поникао. Са друге стране, ту је тајанствени неимар моста који је ћутљив и затворен, чији је живот попут нерешиве загонетке. Који ће својим рукама оставити траг, споменик сећања на једно давно изгубљено детињство. Чим је завршио мост, необјашњиво је окончао свој живот, као да је то и била његова судбина, сврха његовог постојања, да изгради нешто тако величанствено, а потом нестане мистериозно као што се и појавио.
Други мост који је обележио Андрићево стваралаштво овековечен је престижном наградом. На Дрини ћуприја није класични роман. Нема карактеристичног заплета − фабуле, каткад нема ни главног јунака; чини се да је састављен од низа прича за себе. Централни лик романа је камени мост, који стоји као неми посматрач и сведок, одолевајући времену четири века и пратећи промене у животу касабе. А сваки од осталих протагониста овог романа представник је одређеног историјског тренутка.
Мост је настао на згаришту патње и бола људи овог краја: из болних успомена великог везира Мехмед-паше Соколовића, и обесправљене раје која под страшним терором и ударцима бича гради мост. У зидање моста уткане су слике тешког ропства потлачених, који крвавих и жуљавих руку користе последњи делић снаге како би му удахнули живот. Судбина људи овог краја нераскидиво је везана за мост који одолева времену.
Писац је, попут веште везиље, исплео локалну и општу историју. Сваки од ликова романа, иако наизглед неповезаних, чини један савршени мозаик. У лик Мехмед-паше Соколовића уткано је сећање на све изгубљене дечаке, одведене и отуђене путем данка у крви, отргнуте од своје родне груде. Кроз лик бунтовника Радослава приказана је типична црта народа са Балкана, урођена тврдоглавост, непоколебљивост, храброст и издржљивост, пркос, као и неизмерна љубав према домовини. Он је представник народа који се одупире насиљу и тиранији, поносног човека који не жели да се потчини Турцима. Човека који ће се до последњег даха борити да сачува свој национални индентитет. Смелим чином поносне лепотица Фатиме приповедач указује на срчаност народа који неће погазити и издати своје принципе, већ ће радије изабрати окриље смрти него живот у оковима. Проклетство страсти као тема дочарано је у причи о имагинарном коцкању Милана Гласинчанина, који се у ноћи обасјаној месечином сусрео са тајанственим странцем на мосту. Ко је тај тајанствени странац и шта заправо он представља? Да ли је то Нечастиви, онај који користи наше страхове и пороке и покушава да нас одведе на руб пропасти? Или је реч о нашим слабостима и страховима, који нас нагнају да се препустимо грешним задовољствима? Он је на неки начин огледало сваког од нас. Питање је само да ли смо довољно храбри да се загледамо у себе и то признамо.
Дани се смењују, време пролази, долазе неки нови људи, а мост остаје исти, непромењен. Читалац стиче утисак да се пред његовим очима одвија представа: док се на позорници смењују глумци, који причају приче из различитих времена, сцена остаје непромењена.. И кад мислим на мостове у сећању ми искрсавају не они преко којих сам највише прелазио, него они који су највише задржали моју пажњу и мој дух. Мост се у Андићевим делима јавља као симбол непоколебљивости и одолевања времену, пролазности и смрти. Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу и приликама којима је био окружен. Мост симболизује народ, непоколебљив и пркосан, који упркос вишевековној патњи и страдањима опстаје и наставља да живи и у тишини вида своје тешком руком нанете ране, док наставља борбу за ослобођење, за боље сутра. Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а траје и стоји чврсто − као на Дрини ћурпија.
Више о Мехмед-паши Соколовићу можете прочитати овде.
Аутор: Јелена Јоцић