Андријана Антанасијевић, талентована уметница, рођена је у Лесковцу 28. 10. 1994. године. Завршила је Мастер студије сликарства у класи професора Братислава Басица и упоредо Мастер студије графичког дизајна у класи професорке Аните Милић на Факултету уметности у Нишу.
Предмет њеног интересовања су социјалне теме и активизам кроз уметност. Излагала је дела на више групних изложби у земљи и иностранству. Са читаоцима је желела да подели тежак положај уметника и истакла је да ради у једној фабрици.
Сазревање сликарства у мени наметало ми је све више питања; на њих сам желела да одговарам на свој најискренији начин, сликањем. У тој жељи, жудњи, инспирацији догађало се и да сам пре времена сагоревала лак на платну. – овим речима Андријана започиње причу о свом виђењу уметности и ефекту који њоме жели да постигне код оних са којима дели своје идеје, боје, линије, поруке.
Друштво – Андријанина инспирација и мета критике
Цртежи и слике које ћу вам представити настали су у граду у коме студирам, у Нишу. Дела сам пажљиво бирала, уз одобравање професора, колега и пријатеља. Ове слике су јасна критика друштва које кроји нашу судбину и просуђује шта је естетско; друштва које контемплира у кичу. Уједно, ова дела постављају питања публици о томе шта је лепо, вредно, добро и корисно човековом духу. Запитаност посматрача над овим питањима сматрам нарочитим ефектом својих слика.
О свом стваралачком методу
Слажем се са Ничеовим тумачењем природе и функције уметности: потребна нам је необуздана, лебдећа, плешућа, ругајућа, детињска и блажена уметност да не бисмо изгубили слободу. И у мојој ликовној поетици то је видљиво кроз неговање инстинктивног начина сликања и цртања, што је повезано са мојим доживљајем дечијег цртежа и Јунговог тумачења архетипова. То се уз ал прима[1] сликарство одражава на неконтролисане потезе четке, потезе о којима не расуђујем. Мотиви мојих слика варирају од конкретних предмета до беспредметних дела, али су стилски повезани и уједначени. Платна осликана енергичним потезима и ал прима сикарством доводе до изношења свих емоција које ме тиште. Мој начин сликања продукт је оног унутрашњег; поунутравањем себе ослобађам се онога што ме окружује.
Неизоставан елемент мојих слика је текст исписан по њима. У њему је доследно помешано ћирилично са латиничним писмом. Мешавина писама која се користе на нашем простору имплицитна је критика недовољне писмености.
О сврси уметности
Андријанина дела која ћемо представити у овом прилогу уједињена су мисијом спашавања културе, достојанства и жеље за одржавањем реномеа културних институција. Револуционарне ноте провучене четком преко плавих површина могу да посведоче дубину проблема.
Уз ангажовани карактер, Андријанина дела провоцирају реципијента начином на који се слика може (и треба) доживети. По мишљењу ове уметнице, слика се може (и треба!) доживети супериорнијим чулом, оком, које препознаје спектар сунчеве светлости па све оно што видимо може бити апсорпција боја одређених предмета. Оно што у тренутку наше око забележи као слику, комплементарно је упамћеној верзији доживљаја.
Слика Олош представља добро поигравање ликовног и графичког момента.
На слици је приказан олош у виду анђела (светлоноша нашег
доба). Патриотски настројен он иступа испред заставе земље коју заступа,
показујући три прста као симбол припадништва. Персонификација вечитог родољуба,
народа чијом психом успешно манипулише. На слици се налази још један симбол у
горњем десном углу који шаље јасну поруку.
Слика Стање је у форми триптиха. У плавој је гами и њоме доминирају хладни тонови. Њих оивичава бели рам.
На овој слици, као и на претходној, постигнута је игра симбола и јасно исписаног текста. Бели рам који уоквирује централни садржај слике представља обод тврђаве по којој се у мислима крећем док стварам ово дело, што ме опет повезује са градом у коме је само дело настало, као жеља да сачувам успомене и слике града.
Бели рам се коси са самом садржином централног дела слике; иако су у сукобу, рам и садржај слике ипак функционишу заједно. Рам на овој слици представља веру у промену и жељу да оно лоше ипак уоквиримо добрим. Слика предствља врсту револта против поистовећивања са масом:
Слико
Публику ошамари
У нади
да се освести.
Упечатљива је реакција једног колеге који се, примивши поруку баш на начин на који је уметница желела, дрзнуо и преко Андријаниног Стања насликао своју слику (револта). (У мом одсутву колега је жутим латиничним словима исписао текст на мојој слици, што ме је, наравно, зачудило, а у исти мах ми је показало да слика ради баш оно што јесте планирарано – иритира малограђанштину. – присећа се Андријана)
Текст на овој слици већим делом има форму питања. Нека од тих питања су: А можете ли ви мени да нацртате слику?; Ову слику ли ће па неко купи? и др. Овим питањима желим да покажем однос уметник – публика, и то народским језиком. – открива нам Андријана.
Овај други део слике је у стилском и бојеним јединством са првим делом. Он се више односи на друштво у целини и као такав осликава нове појаве у истом. Овом сликом критикују се два конкретна догађаја: један се односи на приступање новог члана УЛУС-у, а други на текст песме који појавио у читанци. Уз тумачење слике уметница иронично додаје: Сва је срећа што је Србија препуна оваквих примера, па као таква представља непресушну инспирацију за било какву друштвено ангажовану тему.
Трећи део слике настао је као потеба за уобличавањем целокупне слике и давањем композиционог јединства. За разлику од претходна два дела триптиха, за које се може рећи да су потпуно беспредметни, на трећем делу појављује се јасна представа портрета. Потреба за портретом је потреба за печатом, нечим довољно снажним што би одржало цео триптих, а уједно и изненадило публику (последње што се на овој слици очекује је представа фигуре). Као и на предходним деловима триптиха, и овде је најбитнији део слике текст који се појављује у десном делу слике и једним делом прелази преко портрета.
Последњи део
триптиха је поновно поунутравање ауторке и моје лично признање да ћу вавек
слободна трагати за уметношћу. – закључује (и обећава)
Андријана.
[1] Ал прима је сликарска техника којом се боје мешају директно на платну, а не на палети или сликарској дашчици на којој се обично измешају тонови боје који ће се примењивати код сликања.