Radovan Samardžić, Mehmed Sokolović
Napomena: Autorka fotografija je Jovana Kostov.
Prvo izdanje knjige Mehmed Sokolović Radovana Samardžića objavljeno je u redovnom kolu Srpske književne zadruge, a ova izdavačka kuća delo je objavila još u dva navrata. Priređujući treće izdanje, autor nije želeo da svoju dovršenu i konačno oblikovanu knjigu menja zbog pojave nekoliko novih priloga o Mehmed-paši, smatrajući da Sokolović kao istorijska ličnost zaslužuje da se njime pozabave i potonji pisci. Da je Samardžić kao naučnik dorastao ovom smelom poduhvatu govori u prilog i činjenica da ovaj autor, ne samo spretno vlada umećem jezgrovitog izlaganja, već je i po naučnom pozivu i interesovanjima gotovo predodređen za ovu vrstu posla. Bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na katedri za istoriju, a istraživački rad pretežno je posvetio periodu tokom kog su naši narodi bili pod Turcima i istoriji Dubrovnika.
Dajući prikaz o prilikama u svetu, političkim i vojnim dešavanjima XVI veka, Samardžić u knjizi prevashodno usmerava pažnju na tlo Otomanske imperije − na pojave, dešavanja i ličnosti u ovoj državi u periodu od 1505. do 1581. godine.
Iako fascinantan zbog svoje diplomatske umešnosti i vizionarskog duha i ujedno mističan zbog nerasvetljenosti pojedinih segmenata njegovog života, Mehmed Sokolović bio je izazov i predmet istraživanja malog broja istoričara. Razlog tome je verovatno to što Sokolović, iako jedan od najistaknutijih, nije imao sudbinu drugih velikih ministara njegove epohe − da se sistemski izdaju njegovi papiri, da se obelodane akti državne uprave iza kojih je on stajao, da se kritički objave spisi savremenika koji su o njemu svedočili i da njegov slučaj podstakne pojavu većeg broja biografskih ogleda i studija. Ipak, izazovu nije mogao da se odupre Ivo Andrić, te je u svom delu Na Drini ćuprija pokušao da na poetičan način pronikne u srž ovog velikog čoveka, vezira i ktitora.
U regionalnoj istoriografiji, sem onih u enciklopedijama, postoje samo dve zaokružene Mehmed-pašine biografije, jedna iz pera Ivana Kukuljevića Sakcinskog (Glasoviti Hrvati prošlih vjekova, Zagreb, 1886. godina), druga od Milenka Vukičevića (Znameniti Srbi muhamedinci, I, Beograd, 1901. godina). Ovim delima treba pridodati knjigu Ahmeda Refika (Sokolović, Sarajevo, 1927. godina) prevedenu sa turskog jezika. Samardžić se zbog očevidne potrebe srpske istoriografije za jednom sveobuhvatnom i celovitom biografskom studijom o Mehmedu Sokoloviću takođe opredelio za datu tematiku.
Njegova knjiga zasnovana na bogatoj arhivskoj građi − kako jugoslovenskoj tako i turskoj, italijanskoj, francuskoj, španskoj, engleskoj, uz korišćenje rezultata postojeće literature (naučne i publicističke, posebno putopisne), baca sasvim novo svetlo na lik i delo velikog vezira. Osim već pomenutih studija Kukuljevića, Vukičevića i Refika, Samardžić koristi i značajno delo zasnovano na mletačkoj građi Moritz Brosch-a. Posle knjige A. Refika u turskoj istoriografiji, najopsežnija je nesumnjivo studija koju je za Islam Ansiklopedisi napisao M. Tayyib Gökbilgin. Korišćeni su i radovi Abdurrahmana Šerefa (o Sokolovićevom poreklu i njegovom stričeviću Mustafi), M. T. Okića (o hamzevijama), a M. Tayyib dao je dosta podataka o Sokolovićevim gradnjama i vakufima. Upotrebljene su i studije Džemala Čelića i Mehmeda Mujezinovića Stari mostovi u Bosni i Hercegovini (Sarajevo, 1969.godine), Alije Bejtića Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini, kao i mnogi drugi radovi, koji izučavaju Sokolovićeve zadužbine. Do danas najsveobuhvatnije delo je Istorija Osmanskog Carstva, koju je napisao J. V. Hammer. Ona takođe sadrži mnobrojne i opsežne podataka o Mehmed-paši Sokoloviću. Autor je koristio i mnoštvo drugih ogleda i studija. Za ovu knjigu upotrebljena je i neobjavljena arhivska građa koju je pisac prikupljao u Dubrovniku, Veneciji (izveštaji baila i drugih predstavnika u Carigradu; odluke Senata) i Beču (osobito rukopisna građa vezana za delovanje poslanika). Korišćena je i građa na turskom jeziku (pored hroničara XVI veka i neobjavljene odluke divanskog veća). Knjiga obilije i likovnim ilustracijama od kojih su neke prvi put obelodanjene. Iz navedenog može se zaključiti da je bibliografija korišćena za pisanje knjige sveobuhvatna, iscrpna, sa obiljem dragocenih podataka, posebno onih iz dubrovačkog i mletačkog arhiva, koji su tek u ovoj knjizi prvi put ugledali svetlost dana.
Samardžićev pristup, zasnovan na detaljnom pretraživanju svih raspoloživih izvora, a usmeren ka celovitoj interpretaciji pojava, dosledno je primenjen u svim delovima knjige. Njegova studija raščlanjena je na četiri celine.
Prvi deo knjige pod nazivomUspon obuhvata period od 1505. do 1562. godine i prati Sokolovićev put od dečaka koji je dankom u krvi odvojen iz rodnog kraja, preko njegovog poturčenja i školovanja u Jedrenu, do postepenog napredovanja i uspona duž lestvice turske imperije. Od 1529. godine, kada postaje kapudinpaša (ministar mornarice), preko stupanja u službu rumelijskog beglerbega 1549. godine do glavnog zapovednika 1551. godine u ratu sa Austrijom, koji mu donosi 1555. godine zvanje trećeg vezira. Godine 1561. postaje drugi vezir a 1562. godine sultanov zet. U ovom delu postoji malo podataka o samom Mehmedu Sokoloviću (Baji, Bajici – kako je glasilo njegovo kršteno, pravoslavno ime), o periodu detinjstva u Bosni, njegovoj porodici i privatnom životu, do ženidbe 1562. godine, što je uslovljeno nedostatkom istorijskih izvora.
Najduže putovanje naslov je druge celine. Pokriva razdoblje od 1563. do 1567. godine opisujući nastavak, poslednji čin uspona Sokolovića, njegovo ustoličenje na mestu velikog vezira 1565. godine. U ovom delu razotkriva se Sokolovićeva sposobnost predviđanja i balansiranja u vremenima teških previranja i promena na prestolu Osmanovića, i učvršćivanja i jačanja njegove moći za vreme vladavine sultana Selima II.
U trećem delu knjige Na proplanku (1567-1573) stavlja se poseban akcenat na Sokolovićeve diplomatske sposobnosti i umeće, osobito u vođenju spoljne politike, kojom je uspevao da Turskoj obezbedi hegemoniju, posredstvom pograničnih vazalnih državica, ali i sklapanjem mirovnih ugovora sa tadašnjim velesilama. To je period u kome je kao veliki vezir dosegao vrhunac moći, kontrolišući gotovo sve poslove carstva.
Povratak kao završna celina prikazuje lagano opadanje vezirove moći, usled nemogućnosti prilagođavanja vladavini novog sultana Murata III. Period obuhvata raspon od 1573. do 1581. i obeležen je nerazumevanjem za Sokolovićeve vizionarske ideje i zamisli, kojima se trudio da Tursku integriše u evropske trgovinske tokove i otvori put za nove međunarodne odnose. Ta vezirova politika, koje se tvrdoglavo držao, stvorila mu je veliki broj neprijatelja i rezultirala atentatom 11. oktobra 1579. godine. Ovo je poglavlje u kojom upoznajemo Sokolovića kao ktitora mnogih zdanja (od škola, preko džamija, vakufa, karavansaraja, ulica, česama, mostova), ali i kao dobročinitelja, koji je obilato pomagao hroničare, pesnike, kaligrafe, muzičare i sve učene i talentovane ljude. Najvažnije turske i arapske knjige, napisane za vreme vlade Selima II, nose na začelju Sokolovićevo ime. Svom zavičaju vezir je podario najvelelepniju od svih svojih zadužbina, most kod Višegrada, koji i danas prkosi vremenu i valima silovite Drine. Esteta i pokrovitelj pisane reči i sam se pred kraj života okrenuo pesništvu, pokušavajući da zakonima metrike iskaže svoju istinu.
Uz pobelele vlasi nema ni želje za slavom,
Putevi spasa su presečeni, u brdima hvata se mrak...
Pisao je u samoći Mehmed-paša, sve češće sumoran i povučen.
U želji da Mehmeda Sokolovića stavi u prostorni i vremenski okvir dešavanja i prilika XVI veka, pisac na momente pravi prevelike digresije, udaljavajući se od tematike i time gubi pažnju čitalaca. Zbog kulta ličnosti koju on sa sobom nosi, autor možda zanemaruje Sokolovićeve mane i pokadkad preuveličava njegove sposobnosti, pritom se ne obazirući na kritike Mehmedovih savremenika, ljudi iz diplomatskog kora evropskih zemalja. Kao nedostatak zapaža se ponekad preveliki stepen umetničke slobode, zasnovan na pretpostavkama, koje pisac obilato koristi pri opisivanju duševnih stanja i razmišljanja vezira, a u koje, naravno, Samardžić nikako nije mogao da ima uvid.
Bez obzira na navedene zamerke, monografija Radovana Samardžića Mehmed Sokolović jedna je od najvrednijih studija srpske istoriografije. Takvu ocenu ona zavređuje po dometu naučnog rezultata koji donosi, i čvrstim, razrađenim metodskim načelima na kojima počiva. Napisana je u vidu opsežne i sveobuhvatne studije, sa odnegovanom erudicijom i misaonim nabojem, a ujedno i živo i izuzetno zanimljivo. Ona predstavlja budućim istoričarima okosnicu i bazu, ali i inspiraciju za rasvetljavanje lika i dela Mehmeda Sokolovića, a svim poklonicima i ljubiteljima istorije, nadasve interesantno i poučno štivo.
Autorka: Jelena Mihajlović, dipl. istoričar