Поводом 600 година од завршетка изградње манастира Манасије код Деспотовца, прошле године је Завод за заштиту споменика културе Републике Србије објавио капиталну монографију Утврђење манастира Ресаве – од замисли до остварења, која је плод вишегодишњег истраживања архитеката – конзерватора мр Гордане Симић и Светлане Вукадиновић. Ова књига на више од 200 страна даје одговоре на питања о ктиторском подухвату деспота Стефана Лазаревића у Горњој Ресави и архитектонској величанствености једне од најлепших средњовековних грађевина моравске школе.
Мр Гордана Симић провела је у Манасији скоро три деценије као архитекта Завода за заштиту споменика културе, тако да је о књизи размишљала и током првих написаних студија о велелепном војном утврђењу које окружује манастир. За часопис Без лимита говори о изазовима током писања књиге, са нама дели неке од најдрагоценијих момената са истраживања, али нас својим речима о том периоду враћа у дане када је деспот, витез лирског срца замислио и остварио подухват да сагради још лепши храм и утврђење од оног који је његов отац кнез Лазар Хребељановић подигао, зидајући Раваницу.
Зашто и како сте се одлучили да напишете књигу о војном утврђењу манастира Манасије?
Манасија је једна од најлепших грађевина средњовековне Србије, чини је храм који је окружен војним утврђењем који се састоји од једанаест кула повезаних масивним бедемима. Ова књига је била моја обавеза, пошто сам, ипак, дуги низ година провела у Манасији, сматрала сам, а на крају сам то и са колегиницом Светланом урадила, да публикујемо све те резултате и заиста сматрам да је то обавеза сваког истраживача.
Да ли сте Ви изабрали Манасију, или је она вас?
Стицајем околности се то десило. Пре мене је један колега радио на заштити Манасије, реч је о архитекти Ивану Костићу. Будући да сам се ја бавила истраживањем и заштитом средњовековних фортификација (утврђења), некако се наметало да ја, као млађа његова колегиница, будем њему помоћ. Након његове смрти 1989. године, почела сам да радим у манастиру. Нисам очекивала да ћу остати толико дуго. Реч је о изузетно великом комплексу, ја сам се бавила фортификацијом, али и то захтева велики рад. Тек из овог угла схватам колико су то била тешка времена, инфлација, санкције, бомбардовање и није било лако организовати радове у манастиру, али смо имали велику подршку града Деспотовца и градских институција и мештана и успели смо да истрајемо.
Шта је био Ваш највећи изазов током писања ове књиге?
Највећи изазов вам је увек у томе да растумачите идеју, у овом случају ктитора деспота Стефана Лазаревића, да растумачите порекло те архитектуре и да евентуално пронађете и неке узоре који су им претходили – мени је то бар био највећи изазов. Будући да сам годинама радила у истраживању и заштити утврђења манастира, располагала сам непосредним материјалним подацима и документацијом коју сам годинама радила. Захваљујући и радовима на истраживању Новог брда, у које сам, такође, била укључена, апсолутно сам видела узоре. Могу рећи да је Манасија за узор имала Ново брдо.
Да ли након вишедеценијских радова и писања ове књиге о утврђењу Манасије можете одговорити на питање да ли је ктиторска замисао била испуњена од почетка па све до краја, или је било одступања?
Мислим да је замисао од почетка до краја реализована у потпуности, али да је током градње, у неком тренутку, као што смо у закључку књиге написали, да су зарад освећивања манастирског комплекса куле у тој фази биле ниже, а да је након тога дошло до још неких надградњи које су апсолутно у складу, по мени, са провобитном замисли.
По чему је посебно ово ктиторско дело?
Посебност је у томе што су бедеми знатно већих висина. Они су до тада углавном износили до десет метара, у Манасији је то дванаест метара. Бедеми су много већих ширина. Куле су знатно масивније и нису више квадратног облика, него су знатно истурене из равни бедема, што им је све побољшавало одбрамбену моћ.
Једна од вредности ове књиге је и то што даје податке о машикулама?
Машикуле су одбрамбени балкони, као зидане конструкције које немају дно. То су истурене конструкције из равни бедема или фасаде куле, тако да се непријатељ могао гађати каменим куглама, врелом водом и тиме му је онемогућаван приступ подножју куле где не би могао да поткопава и штети. И те машикуле су значајно обележје ресавског утврђења.
Изјавили сте да је један од најзанимљивијих Ваших момената током вишедеценијских радова у Манасији откривање деспотове гробнице?
Ми смо очекивали да ће у том југозападном углу главног дела храма бити нађена гробница. Међутим, нисмо знали да ли ћемо је наћи опљачкану или девастирану, али сва претходна истраживања других колега које су се том темом бавиле указивала су да је то место где је сахрањен ктитор. Наравно, имали смо срећу да смо нашли земне остатке деспота Стефана Лазаревића и то је сигурно обрадовало све нас, наравно, и манастир.
Иако нисте склони, како сте и током представљања књиге рекли, да стручну студију посвећујете, ову сте, ипак, посветили?
И ја, као и моја колегиница током рада на овој књизи, сложиле смо се да књигу уз велику захвалност посветимо свим досадашњим истраживачима Манасије. Искрено се надам да ће се радови у Манасији наставити и да ћемо ускоро видети комплетно обновљену Манасију.
Ова књига, која је написана након 600 година од настанка војног утврђења у Манасији, биће незаобилазна полазница и путоказ онима који истражују средњовековна утврђења, а оним заљубљеницима у средњи век још једна од читалачких авантура кроз замисао и реализацију стецишта српске средњовековне духовности и писмености, манастира Манасије, који и данас тихује као чедо два брда, Маћехе и Пасторка, између којих је и саткан.
Интервју радио: Марко Мирковић
