О Томасу Пинчону, аутору романа Објава броја 49, творцу лика Едипе Мас, једном од најистакнутијих аутора постмодернистичке прозе, готово непознатом јавности (ономе који је у највећој мери остварио идеју о смрти аутора), данас је познато тек нешто биографских података: рођен је 8. маја 1937. године у Глен Коуву (Лонг Ајленд, држава Њујорк); са седамнаест година бива полазник Корнела, једног од најугледнијих америчких универзитета, да би касније одустао од студија физике и отишао у морнарицу. Године 1957. поново уписује Корнел, али овога пута студије енглеског језика и књижевности. Познато је да је похађао један курс код Набокова. Две године касније завршава студије и постаје запослени у компанији Боинг у Сијетлу. Први роман сажето насловљен В. објављује 1963. године. Уједно, ова година представља последње јавно књижевно иступање Томаса Пинчона. Од тада његов живот постаје тајна књижевној јавности. Место његовог боравка непознато је већ више од четрдесет година. За то време настала су дела изузетне вредности.
Живот отуђен од јавног књижевног иступања биће инспирација Метјуу Вилсону за есеј Потрага за Пинчоном, у којем аутор Пинчона доводи у везу са веома старом и угледном породицом чији корени сежу у 11. век, која је од 1630. године по доласку у Америку носилац религијских, економских и друштвених превирања и губитака. Ти породични одбачени и губитници послужили су као модели за обликовање Пинчонових књижевних ликова – оних који су ван актуелног система.
Након романа В. следе књиге: Објава броја 49 (1966) и Дуга гравитације (1973), као дела која су обележила 20. век, затим Вајнленд (1990), Мејсон и Диксон (1997), Против дана (2006).
Поетика Томаса Пинчона заснива се на теорији информација, параноји и ентропији:
Ове три наизглед некњижевне одреднице могу чудно да зазвуче у окружју Пинчонове прозе, која показује утицаје и подстицаје свих могућих књижевних праваца и најразноврснијих аутора, али језик науке – којим се он често служи – може прецизније да одрази парадокс света где рад на остваривању реда ствара још већи неред. Уосталом, и три основна елемента Пинчоновог приповедања говоре, својим језиком, о губитку – свести, стварности, енергије, смисла.
Одлике Пинчонове прозе јесу: велики број ликова и велики број прича које се међусобно преплићу, а понекад и не дотичу; збивања смештена у савремено доба (педесете, шездесете или осамдесете године у Америци), али су догађаји у многим поглављима временски и географски удаљени, сежући у историју локалних и светских размера; свет романа је свет са два лица – склоп система на свим нивоима постојања и свет без икаквог система (подручје чисте случајности); неухватљива и замршена структура која удаљава читаоца од откровења; покушај савладавања страха од губитка значења; ликови који настоје да опстану у измењеној средини која је информационом технологијом доведена до прага насиља, јапијевске културе, сужене телевизијске свести:
Чудна мешавина научног и лаичког, али и светог и световног, књижевног и визуелног, поткултурног и алтернативног, одликује Пинчонове приче и романе. Томе треба придодати и мозаичну, понекад хаотичну структуру његових дела, која тек на крају, само уз велику помоћ читаоца (који тако надокнађује одсуство умрлог аутора), открива свој систем и смисао. Али никада, осетиће читалац делом свести, у потпуности.
Док се у поменутим романима Пинчон бави приказивањем десетине (В.), или чак стотине ликова (Дуга гравитације), док представљају преобимна остварења (Против дана), или имају хаотичну структуру, дотле роман Објава броја 49 јесте права супротност: готово сажето дело јасне структуре усредсређено на један лик. Отуда роман Објава броја 49 јесте дело које се књижевним тумачима и читаоцима приближава готово свим елементима структуре: од теме и идеје, преко композиције, до главног лика, Едипе Мас.
Главну тему романа Објава броја 49 представља трагањe за решењем загонетног постојања знака који је сам по себи метафора. Иза те метафоре сакривена су питања за чијим разрешењем трага главни лик дела. Ту тему Пинчон у самом роману назива откровењем. Откровење се на крају грана у два идејна слоја: 1) постојање надсистема и Оних непознатих који контролишу и уређују живот и 2) случајно уређење света у којем споредне улоге (у случају самог романа споредни ликови) увлаче изабраног у осмишљену параноичну игру како би умрли победио смрт.
Остале теме, које можемо назвати споредним, у функцији су подржавања главне теме и у многим случајевима представљају мотивацију и узрок даљег тока радње.
Тема трагања и решења загонетке јесте носећа тема детективских романа. С обзиром на то да је Пинчонова Објава броја 49 хибридни роман, остале, споредне теме упућују на друге жанрове: криминалистички, психолошки или историјски роман – Роман је изузетно згуснут и у исто време је пародија криминалистичког романа, историјске хронике, ренесансне драме и психолошког трилера.
Загонетни знак чијом се појавом усмерава фабулативни ток романа јесте знак трубе и натписа О. Т. П. А. Д., или како јунакиња Едипа Мас у први мах ишчитава: ОТПАД. Оба начина ишчитавања натписа (било као скраћенице или речи) упућују на две идеје које он носи са собом – отпад као метафора за отпадништво оних који су у другом, невладајућем систему, и О. Т. П. А. Д. као скраћеница мотоа: ОНЕМЕЛОГ ТРИСТЕРА ПОВРАТАК АНГАЖОВАНО ДОЧЕКУЈЕМО.
Једна од споредних тема романа јесте историјска тема о поштама Америке, Турн и Таксиса, Тристеру, капиталистичким превирањима и томе слично. Потом је ту тема параноје (потенцирана кроз постојање музичке групе Параноици, Едипине посете психијатру, коришћења опијата). Тематски круг се шири до пародирања трагедије – Курирова трагедија из Објаве броја 49 јесте још један корак до решења загонетке коју знак трубе и О. Т. П. А. Д. представља за Едипу Мас.
Главном темом о знаковном систему на који на самом почетку упућује штампано коло из радио-апарата у којем Едипа види метафору хијероглифа и скривених значења сличну савременом граду и улицама које је чекају, читалац је упућен на тему комуникације и комуникацијског система који се у савременом добу може поистоветити са лавиринтом у којем се пролази и улице гранају не само кроз видљив, материјални свет већ и кроз тајни подређени систем, или призму човекове психе, свести и подсвести. Често помињање електричне музике, информациона средства, адвертајзинг, ентропија, Максвелов Демон, потврђују Пинчонову идеју коју он изговара кроз научника Нефастиса: Комуникација је кључ.
Све оно што сачињава тематско-идејни слој Пинчоновог романа заправо сачињава број 49 и његову објаву на лицитацији, иако се роман завршава једино констатацијом да се Едипа завали у свом седишту, очекујући објаву броја 49. Коначно откровење, по свему судећи, требало би тек да се догоди у фиктивном свету романа. Но, оно се, осећа читалац, догодило већ када је Едипа сложила мозаик и дошла до психичког растерећења. Остаје потврда нечега након објаве броја 49 – потврда откровења.
Спољашња композиција Објаве броја 49 визуелно упућује читаоца на стилски поступак обликовања дела. Роман се састоји из шест поглавља неједнаке дужине, а прозни текст је разбијен поступком увођења другачије форме. Међу њима издвајамо: песме, драмски дијалог, или монолог, слику, натписе, фусноту. Све песме су насловљене: Мајлсова песма, Песма Бејби Игора, Серенада, Химна, Вишегласна песма, Серџова песма; стихови трагедије су из Курирове трагедије; слика која се јавља неколико пута јесте цртеж знака трубе и О. Т. П. А. Д.; фуснота је из џепног издања књиге Курирова трагедија. Функција песама у слободном стиху готово је занемарљива, док стихови и фуснота дела Курирова трагедија, поред носећег цртежа О. Т. П. А. Д., јесу у функцији покретања радње и смерница којима ће Едипа Мас доћи до откровења.
Радња романа смештена је у шездесете године 20. века у Калифорнији, тачније између два града: Кинерета и Сан Нарциса. Едипа Мас добија улогу извршитеља тестамента свог бившег богатог љубавника Пирса Инвереритија, правог калифорнијског могула те одлази из Кинерета у Сан Нарцисо, не мислећи да се креће према нечем новом. Но, управо ће је тамо дочекати необичне ствари чији ће фокус бити тајанствени знак О. Т. П. А. Д. – труба. Од првог сусрета са знаком трубе у тоалету кафића, Едипа Мас постаје суочена са учесталом појавом овога знака те полако почиње да открива смисао који стоји иза њега, смисао онога што ће касније назвати Тристеров систем(,) или често само Тристеро (као да је то нечији тајни назив). Едипино трагање за одговором тајног знака јесте покретач радње романа која се, логично, завршава њеним излажењем из зачараног круга. То излажење долази након за и против параноје и за и против постојања Тристеровог система.
Фабула романа је следећа: Када Едипа Мас, супруга Муча Маса, стигне из Кинерета у Сан Нарцисо, одседа у Ехиним дворима и упознаје Мецгера, сарадника Инвереритија, који ће јој помоћи приликом извршења тестамента. Исте вечери Едипа и Мецгер продубљују емотивни однос док бенд Параноици свира крај базена у близини Едипине собе. Касније се појављује Пирсова збирка поштанских марака преко које ће се показати већи део откровења, а у бару Скоуп Едипа Мас први пут наилази на знак О. Т. П. А. Д., тада се први пут среће са причом Фалопијана о тајним поштанским путевима. Након тога Едипа и Мецгер са Параноицима одлазе у Фангосо Лагуне где се срећу са Менијем ди Пресоом, који покреће парницу против Пирсове заоставштине због трговине костима америчких војника које су користили за прављење филтера. Тема експлоатације костију мртвих мотивише Едипин одлазак у позориште како би одгледала Курирову трагедију Ричарда Ворфингера (режија Рендолфа Дриблета) у којој се, између осталог, помиње коришћење костију мртвих. Након представе Едипа упознаје Дриблета и покушава да сазна нешто о Тристеровим убицама и Турн и Таксису који се помињу у стиховима трагедије.
Едипа Мас одлази на састанак Јојодиних акционара (једна од Пирсових инвестиција) и тада се тамо сусреће поново са знаком трубе који исцртава Котекс, радник. Од њега сазнаје да се ради о акрониму О. Т. П. А. Д., а не о отпаду како је мислила. Потом одлази у Весперхејвенов дом, Пирсов дом за пензионере, и тамо упознаје господина Тота, чији је деда био убица Индијанаца, или бар оних који су били у црном и носили црна пера прављена од угљенисаних костију мртвих као у Курировој трагедији. Господин Тот јој показује прстен једног Индијанца који је био симбол О. Т. П. А. Д. Следећи лик који улази у причу јесте Коен коме Мецгер предаје збирку поштанских марака. Едипа одлучује да се код њега обавести о пошти и тајном поштанском систему. Прегледајући поштанске марке, уочавају низ симбола који су у вези са Тристером. Едипа Мас потом наилази на расуте знакове широм града да би је старац замолио да однесе писмо у поштанско сандуче О. Т. П. А. Д.
Едипа се враћа у Кинерет како би посетила свог психијатра др Хиларијуса. Но, Хиларијус је параноичан те га одводи полиција, а Едипа сазнаје да је Мучо Мас на таблетама ЛСД. По повратку у Ехине дворе сазнаје да је Мецгер побегао са једном девојком Параноика, да је Дриблет умро, али одлази код Борца који је припремио ново издање Ворфингера и од њега сазнаје читаву историјску причу о Турн и Таксису и Еманду Хоакину де Тристеру, те значење акронима О. Т. П. А. Д. (ОНЕМЕЛОГ ТРИСТЕРА ПОВРАТАК АНГАЖОВАНО ДОЧЕКУЈЕМО). Ту се отварају питања о постојању општег тајног комуникацијског система и Едипине мисли о томе да је део Пирсове завере. Едипа долази до прага отрежњења и као неко ко нема више шта да изгуби одлази на аукцијску продају Пирсових поштанских марака, очекујући објаву броја 49.
С обзиром на то да појава једног истог знака мотивише Едипино делање, Пинчон је применио проблемско-асоцијативни принцип компоновања: пред ликове ставља проблем, препреку коју они настоје да одгонетну/превазиђу/прескоче, а тај је проблем у исти мах и асоцијација за повратак у прошлост, казивање о историјским догађајима, или је ту да би се дозвала нова појава знака и тиме наставило фабулирање. Уочавамо да се ради о степенастој композицији, јер сваки Едипин корак при кретању од знака до знака јесте за степен веће откриће и Едипа се приближава свом откровењу.
Главни лик романа Објава броја 49 је двадесетосмогодишња госпођа Едипа Мас, супруга Муча Маса. Без јасне мотивације постаје извршиоцем тестамента бившег љубавника и одлази у Сан Нарцисо. Споредни ликови који се јављају у роману су ту да би подржавали радњу и учествовали у динамичности Едипиног кретања и делања. Карактеризација Едипе није доследно спроведена, нема физичког описа, а психичко стање дато је кроз призму догађаја у роману. На почетку дела дознајемо да она има свог личног психијатра, али чиме су мотивисане њене посете психијатру – не знамо.
Радозналост, истраживачки дух, трагање за сопственим и општим откровењем издвајају Едипу Мас из колорита људи који су статични, укорењени, чини се способни да пронађу себе.
Иако је Едипино трагање усмерено ка откривању нечег материјалног, општепостојећег али скривеног, оно је уједно и трагање за самом собом. За разлику од осталих ликова, два пута затичемо Едипу у сузама са јаким изражавањем топлих осећања: у почетном поглављу у сцени пред триптихом на којем је приказана таписерија са сликом целог света – Едипа је плакала осећајући тугу због свог заточеништва, и, на крају трагања за О. Т. П. А. Д. када јој старац плаче у крилу, а она осећа матерински инстинкт према њему. Трагање Едипино заправо је покушај излажења из куле у којој је заточена, чије су висина и архитектура само случајне, попут Едипиног ега, а оно што је у њој задржава само је магија, незнана и злоћудна, која ју је снашла извана и без икаквог разлога.
Едипа Мас ће покушати да открије нешто у вези са нечим што је преостало, али је, некако… изостајало, нешто што ће бити одговор на питање: Ако се кула налази свугде(,) а витез спаса не представља доказ против њене магије, шта јој је друго преостало?
Породични живот Едипе Мас готово да не постоји. И она и њен супруг су прељубници. Стиче се утисак да Едипа не може да воли ни једног мушкарца, јер на Мецгерову превару реагује равнодушно. Њој је битно да се налази у подсистему, систему Тристеро, и све што се дешава на крају ће објаснити постојањем нуле и јединице, вечних парова међу матрицама великог дигиталног компјутера. Едипа дозвољава себи два мишљења: постојање Тристера, или Едипа у екстази која кружи око неке истините параноје.
Након филозофског разматрања постојања Тристера, или истинитости параноје, писац једноставно констатује: Наредног дана, с храброшћу коју стичете кад откријете да више ништа не можете да изгубите, ступила је у везу са К… и касније видимо Едипу како се заваљује у своје седиште и очекује објаву броја 49.
Едипа Мас је динамичан, али нерељефан лик. Осмишљена је као носилац радње, њен покретач. Питања која сугерише писац посредством овог лика јесу:
Да ли постоји нека завера у свету око нас и, ако постоји, да ли смо њен део, или она можда, ако постоји, постоји само у нечијој свести, која је такође део нечије завере? Да ли Едипа Мас пројектује свет или, можда, свет пројектује њу? Едипа Мас не успева да одговори на та питања, јер је сваки одговор само ново питање. Њен супруг Мучо Мас, разрешава то што, уз помоћ дроге ЛСД, постаје мноштво људи и растапа се у растопљеном свету. Едипа настоји да сачува своје јединство и увек следи само један траг, нит која спаја свет и чини га, на крају, ипак стварним.
Име Едипе Мас упућује на поступак метафоричке карактеризације: оно је женски облик имена онога који је у литератури познат као онај који је решио Сфингину загонетку, а презиме је скраћеница коју користимо када говоримо о мас(овним) медијима. Она је спој мистичног и масовног, архетипског и информационог, духовног и световног, поткултуре и алтернативног.
Роман Објава броја 49 Томаса Пинчона представља једно од његових дела које се пред читаоцем отвара једноставним стилским обликовањем структуре засноване на семиотском систему у којем појава знака има за функцију мотивисање тока радње. Проблемско-асоцијативним компоновањем дела, хронолошким фабулирањем, главним ликом као носиоцем радње, Томас Пинчон успоставља тематско-идејни слој дела и читаоцу нуди ново виђење стварности у којој технологија и ентропија имају изузетно важну улогу – улогу утицаја на свест човека и његову комуникацију.
Постојање видљивог система и постојање тајанственог скривеног система комуникације, град као лавиринт и свет као спој хијероглифа, представљају метафору романа Објава броја 49, ону која је скривена и у имену главног лика дела – Едипе Мас.
Степенаста композиција и затварање романа синтагмом која је у самом наслову дела упућују на кретање навише, степенасто прелажење проблема (решење скривеног значења знака трубе и откриће приче о Тристеру која стоји иза О. Т. П. А. Д.) којим се сублимише затварање круга целог дела са поентом објаве броја 49 која је све време у рукама читаоца и у делању Едипе Мас те и Едипа и читалац могу посматрати лицитацију и очекивати објаву као они који немају више шта да изгубе. Јер су, бивајући на страницама романа, и, откривши / не откривши истину о параноји и систему Тристеро, достигли претпостављено откровење.
Ауторка: Милица Миленковић
Извор и сви цитати:
Пинчон, Томас. Објава броја 49. Превод и предговор Давид Албахари. Београд: Чаробна књига, 2007.