Представа „Кад се завесе спусте”, монодрама о животу и каријери Радмиле Савићевић, ауторски је пројекат младе глумице Милице Димитријевић. Иако је монодрама посвећена Радмили, она носи и „причу која нас подсећа да не смемо да заборавимо на љубав и топлину”, коју је ова велика глумица носила у себи и која је, како Милица каже, успевала да нађе пут до људског срца, те је она за њу велики глумачки узор. Са глумицом смо разговарали и о томе како је изгледао пут стварања монодраме, о изазовима, али и одговорности коју улога у њој носи.
Монодрама о Радмили Савићевић је Ваш ауторски пројекат, како сте дошли до тога да радите представу баш о њој?
Монодрама „Кад се завесе спусте” настала је за време студија. Наш задатак је била монодрама, тачније портрет уметника. Дакле, имали смо потпуну слободу да бирамо уметника чији ћемо живот истраживати, а касније и приказати на сцени. Знали смо да нас то чека на четвртој години и било је довољно времена за размишљање, али нисам одмах знала да ће то бити баш Радмила. Негде при крају треће године док сам писала семинарски рад из Историје филма Радмила се само појавила као личност о којој сам желела да пишем.
Наишла сам на књигу ,,Прва и последња” која је посвећена Радмили и садржи многе приче, фотографије и успомене из њеног живота. У том тренутку није било довољно времена за темељно читање, али свако поглавље на које сам наишла ми је говорило да постоји нешто посебно у вези ње и имала сам утисак као да смо повезане. Она је родом из Крушевца, али је добар део своје каријере и живота провела у Нишу, а ја сам рођена у Нишу… И тако је све почело. Затим сам читаво лето провела читајући књигу, гледајући њене улоге за које нисам ни знала и из дана у дан се одушевљавала њеном појавом и стваралаштвом.
Како видите Радмилу и шта она Вама значи?
Радмилу сам доживела пре свега као једно племенито биће, жену великог срца, жену из народа коју је увек красио осмех и радост, али и као један велики глумачки узор. На основу прича о њој и њених интервјуа схватила сам да желим да и мој пут буде такав, да све што радим радим искрено, с љубављу, поштено, да не одступам од својих моралних начела, да својим примером мотивишем друге, будем професионалац у послу и да живим свој живот сасвим једноставно. Мислим да је најтеже и најлепше наћи пут до људског срца, али није немогуће. Она је у томе успевала.
Шта Вам је најинспиративније код ње?
Мислим да ме је током истраживања највише фасцинирала чињеница да је она била таква глумачка громада и у исто време једноставна жена која није имала потребу да се уздиже, већ су њене улоге говориле за њу. С друге стране, та њена жеља да помогне људима, емпатија и љубав коју је носила су ме сасвим разоружале.
Колико је изазовно играти Радмилу?
Изазов је огроман и даље, као и одговорност. У почетку сам се бојала да ће ово бити превелик залогај, али је жеља ипак успела да надјача страх и само сам се препустила. Верујем да ће монодрама да нараста из године у годину, како будем сазревала као глумица и као човек. Најважније је да имам јасну идеју и циљ шта желим овим да постигнем и поручим публици, тако да ме то враћа на прави пут и не даје ми да посустанем.
Какав је однос Радмиле према театру, да ли делите њена осећања?
Чини ми се да сам се пронашла у свакој њеној реченици о театру и глуми. Доживела сам то као неке знакове које треба да пратимо сви ми који се бавимо глумачким позивом. Дисциплина, рад, професионализам, осећај одговорности, посвећеност, јесу ствари којима тежим и које је она итекако неговала у свом раду.
Како је изгледао тај процес настајања представе, где сте сакупљали грађу?
Након одлуке да ће Рада бити та, кренула сам поново у ишчитавање књиге ,,Прва и последња” Дејана Ћирића, то је била основа за стварање текста. Све филмске и телевизијске улоге до којих сам успела да дођем сам погледала, интервјуе, емисије, рекламе, све што постоји сам користила. Успела сам да ступим у контакт са неким њеним блиским пријатељима, то ми је било посебно значајно јер сам тиме потврдила све оно о чему сам читала. Када сам истраживачки процес привела крају, требало је сортирати све информације и приче и одлучити се за главну идеју монодраме. Шта је то оно што желим да прикажем, како да публика на најбољи начин упозна њен живот и стваралаштво?
Захваљујући свом професору глуме Велимиру Бланићу који је све време пратио процес стварања и давао ми подршку у раду, дефинисала сам да ће љубав и топлина бити основни мотив кроз представу. Кренула сам у расписивање текста што је такође био наш задатак. Ово је било посебно изазовно јер ми као глумци немамо искуство драматурга, али кроз процес писања развијали смо нове вештине, покушавали да створимо нешто своје.
Након завршеног текста кренуо је процес анализе, промишљања, ишчитавања текста и заправо тек у простору су се неке ствари дефинисале. Доста тога није било могуће одиграти као што је написано, али ме је то довело до неких нових решења и идеја. Изазов је био и избор костима, реквизита, музике и монтажа…. Све ово за мене је било потпуно ново, али осећај је био непроцењив када сам монодраму привела крају.
Како сте са овом представом гостовали у више градова, како публика реагује на њу?
Представа је млада, у марту прошле године на дан позоришта доживела је премијеру, али од тада играла сам у различитим позориштима, градовима и селима. Премијера је била у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, након тога било је играња по фестивалима на Мишару, у Јагодини, Београду, Новим Козарцима… Имала сам прилику да играм у Швајцарској, затим у Крушевцу и Нишу, местима у околини Ниша.
Свако играње за мене је велика радост и узбуђење јер једва чекам да се сретнем са публиком и са њима поделим ову причу. Углавном људи реагују врло емотивно, са неком носталгијом и остају огрејани топлином коју осете. То ме посебно чини срећном, али не дозвољавам да ме занесе, увек се изнова преиспитујем и трудим се да напредујем у свом раду. Највише волим када након играња поделе своје мишљење са мном, када разговарамо и разменимо утиске. Иако је монодрама посвећена нашој великој глумици Радмили Савићевић, ово је прича која нас подсећа да не смемо да заборавимо на љубав и топлину, а сигруна сам да их свако од нас носи у себи.
Разговарала: Марија Тодоровић
Фотографије: Лазар Гајић