Храбра и дубоко лична прича о положају жена из ромске заједнице испричана је језиком позоришта. Представа „Ајша” у режији Зорана Таировића, у коме једну од улога тумачи нишка глумица Драгана Јовановић, проговара о важним темама које се тичу свих нас, а о којима се често не говори јавно или се бар не говори гласно. Кроз лик Ајше, у којој су артикулисани гласови неколико генерација ромских жена, прича са маргине стављена је у фокус, а представа је изведена и пред ромском заједницом.
Представа прати неколико генерација Ромкиња кроз сто година које се осликавају кроз Ајшу. Шта Ајша заправо симболизује?
Представа је настала на основу интимне исповести Ајше Алић, наше суграђанке, која је испричала причу своје прабаке Ајше. У тој причи ми наилазимо на ситуацију уговореног брака са 14 година, страдање Рома на Бубњу, злостављање, борбу жене да очува породицу, да себе афирмише и као жену и као стуб породице.
Представу смо премијерно извели јуна месеца у Малом Иђошу. У Нишу смо играли септембра месеца и за мене је представа била јако специфична зато што смо играли у ромској заједници, у Црвеној звезди у једном дворишту. То је за мене било катарзично извођење јер никад у животу нисам играла пред живљом публиком. Могуће је да се то догодило јер смо ми дошли код њих у госте и причали смо неку причу која је њима била позната, препознатљива и блиска, али такву врсту узајамности ја никада нисам доживела у класичном позоришту. Кажем да је то извођење за мене било јако занимљиво и катарзично јер никада у животу нисам имала ту врту пријема публике, ту врсту будности, ту врсту живота и сматрам да смо те вечери сви били једно, што и јесте циљ оваквих врста представа које су негде интерактивне и можда приближујуће, да се приближимо ми који живимо заједно, а не познајемо се довољно.
Такође, представа је врло значајна јер се Ајша Алић, која иначе није глумица већ је педагог, осамосталила, осмелила и добила неку врсту храбрости и шансе да проговори о својој интимној причи, да прича о својим преткињама, о себи и да то све исприча у заједници којој припада.
У чему се огледа значај ове представе?
Најзначајнија је по томе што је наша суграђанка Ајша Алић добила простор и подршку: уметничку, пријатељску и организациону да има довољно храбрости да исприча своју личну, интимну породичну причу.
Кроз уметност проговарате о важним темама стављајући приче са маргина у фокус. Како то доприноси променама?
За мене је примењено позориште најзначајнија врста позоришта јер нико није инфериоран да се уметнички изрази. Свако од нас може да буде уметник, само треба да има довољно храбрости, простора, да може да проговори. Оно што сматрам такође да је ова представа показала да, ако имате комфор, имате депресију, а, ако сте сиромашни, онда имате живот и животну радост.
Шта је за Вас био највећи изазов?
Иначе за мене велики изазов представљају представе које се изводе у амбијенту, где нисте у сали и постоји тај четврти зид који вас штити. Морате да будете уметнички будни да реагујете у тренутку. Та уметност је жива као и та публика која вас гледа. Некако је све то било непосредно у њиховом дворишту, као кад дођете с неким да попијете кафу и просто испричате своју животну причу.
Каква је Ваша улога у представи?
Ја у представи „Ајша” играм њен алтер его. Све што она није смела да изговори или уради јавно ја то урадим у њено име и то је за мене велики простор метафизике где ја могу да различито кричем, урличем и борим се кроз свој лик за све оно што су жене трпеле и што и даље трпе и да у њихово име урликнем и кажем доста је.
Како је публика реаговала, пре свега, како је ромска заједница реаговала?
Ова представа је занимљива јер смо играли унутар њихове заједнице, у природом амбијенту. Можда би интересантније било да играмо и у позоришту, па да онда они дођу. Не знам како би публика реаговала, можда би тад тај четврти зид некако био пресудан јер овде је комуникација била непосредна, жива, у тренутку су се дешавале многе ствари. Рецимо, један од најлепших детаља ми је да деца која су седела ту, у гледалишту, малтене на поду, која су у тренутку када ја у једној сцени пробам да опишем круг водом, пружила руке и опрала их.
То је за мене за мене као извођачицу било јако узбудљиво, јако емотивно и све време сам се трудила да будем што присутнија и да јасније одиграм представу у смислу искрене емоције јер таква публика не заслужује неку врсту артифицијалног израза. Тражи истину јер они знају шта је истина, они то препознају. Они примају представу душом и некако кожом, а ова представа, пошто се бави јако осетљивим питањима женског дела ромске популације, свима њима је врло интересантна.
Постоји сцена кад ја дојим своју ћерку, након које су се могли чути разни коментари да ли је то мало више, да ли је то мало превише, да ли је недолично, а онда сам прекопута себе видела Ромкињу која исто држи бебу и у том тренутку је доји. То су неки тренуци када ви сватите да живот и уметност можда имају знак једнакости, да уметност може да оплемени, да укаже на јако битне ствари, да неки делови који су у тами добију светлост, да их ставимо у фокус и привучемо пажњу.
Једно од узбуђења на тој представи у Нишу је и да је девојчица пришла после представе и питала ме кад ће сутра представа, што значи да они имају потребу за позориштем, за уметношћу и да је то оно што њима недостаје. Надам се да смо представом „Ајша” успели да бар мало неке позоришне границе померимо, да неке уметничке границе померимо и да се као људи приближимо.
Какав је положај Ромкиња данас и да ли се уопште њихов положај у друштву мења(о)?
Положај Ромкиња не знам колико се променио, али јако је битно да те жене, девојке, девојчице, добију шансу да буду образоване, да могу бити самосталне јер мислим да финансијска независност може да доведе до неког оснаживања да оне могу снажније да иступе и да се боре за своја права, да не буду у зависном положају у односу на мушкарце били они очеви, браћа, деца, мужеви.
Поред представе снима се и филм „Ајша”. Шта ће филм понудити публици што позориште није могло?
Ми смо паралелно са прављењем представе почели да снимамо и филм „Ајша”, који ће као и представа бити у продукцији Интеркултуралног театра и у режији Зорана Таировића. То ће вероватно бити прича о балканској жени, не само Ромкињи, о томе какве су то наслаге прошлости које балканска жена носи, како се уопште балканска жена третира и како се сагледава кроз уметнички објектив и кроз једну покретну уметничку слику.
Разговарала: Јелена Јоцић
Фотографије: Снежана Лерх