Све околности су биле предвиђене, неправилности отклоњене и Реља је био задовољан. Био би он чак и срећан, да са њим у соби није био тип са надимком Магарац, који је упорно покушавао да га засмејава вицевима које је сам смишљао и неким анегдотама које су Рељи жестоко ишле на живце. Откад је у једној акцији изгубио човека кога је временом зготивио скоро као најрођенијег, па му је шеф доделио овог лабрњу као неку казну за питај-бога који почињени, вољни или невољни, грех, све му је постало напорно; сваки посао је одрађивао преко воље и никакав успех није могао да га испуни блаженим осећајем супериорности, који га је чинио лежерним као успешног дипломату, колеге чинио завидним, а женама које су га познавале, неодољивим.
Смешно је уопште говорити о томе да је Рељи пало на памет да шефу нешто приговори; он није спадао у оне који би за било шта и било кога молили; сујета професионалца кога у ужем кругу екипе бије глас да је већи господар живота и смрти од било ког хирурга, да је у ,,обради” своје жртве убедљивији и од најбољег демагога на власти, нису му дозвољавали да тражи услуге и да било кога, па и шефа, има за дужника. Поред тога, знао је врло добро, да није баш препоручљиво, чак и на тај начин, износити замерке Првоме. Памте се неки такви случајеви „паметњаковића” и „знатижељника” који су лоше прошли.
Свакако, лоша срећа његовог упокојеног пријатеља није била последица тога. Како је то изгледало, њему увек живо пролази кроз главу када Магарац претера са својим брбљаријама, као што је сада то случај. Укратко: Реља је са пријатељем, након завршеног посла, седео у изнајмљеном стану и расхлађивао се кока-колом. Пријатељ је скинуо чарапе, то га је увек максимално опуштало, и држао наквашен пешкир око главе. Било је три сата поподне, сунце је упекло, а њих двојица су ћутали. Ћутали…
Ни дан данас се не зна како је до тога дошло, да ли је било цинкарење или нека непредвиђена камера на некој згради близу банке, тек, у тренуцима опуштања могли су јасно да чују како интервентна јединица полиције жури степеницама зграде и, он и дан-данас може да призове у сећање звецкање оружја и бат њихових чизама, што све заједно, како су касније станари зграде између себе говорили, нико други није чуо. Шесто чуло, потиснути осећај панике или претерана изоштреност чула слуха, небитно је. Било како било, обојица су, већ при првом шкрипању кваке, скочили са кревета, изјурили на терасу, одмерили раздаљину између терасе и пожарних степеница и са металне ограде одскочили до суседне ограде. Реља је успео да се ухвати за ивицу, а пријатељ не. Реља је, свеједно, био ухапшен, а пријатељ, после неколико дана, сахрањен. Полиција – задовољна.
Овај сада, који седи ту пред њим, један је од оних природних будала и сигурно је да би му овај, управо препричани догађај, представљао само једну забаву више, успех што је успео да буде ухапшен а не поломљен на плочнику пар метара од зграде; што му је полазило за руком да завлачи дротове неких пола сата тиме што је са пожарних степеница улазио у улаз, па у лифт, па онда из лифта у омањи простор из кога се баца ђубре у заједничку ђубрару итд., и то би препричавао са усхићењем, свима, а можда онима у затвору понајвише. Он и сада понекад уме да избрбља неку дебилну анегдоту са посла, неки само њему занимљив догађај из пљачке, да од глупости и баналних ствари прави спектакл, за шта његов „ментор”, разуме се, нема стрпљења да га саслуша до краја, и увек својим зрикавим и водњикавим очима тражи на његовом лицу озареност, потврду да му је био занимљив, као и после својих једнако глупих вицева.
Реља, пак, то никоме није причао. Не само зато што је тада изгубио свог пријатеља те због тога дуго био у некој благој депресији, већ пре свега због тога што никад никоме ништа није причао. Пуштао је да се прича сама од себе развија, од уста до уста, са колена на колено, да расте, да мења облик, значење, поенту, па чак и да се сам садржај приче у неком тренутку промени, добијајући, каткад, и надреалне тренутке. Тако је било и са овом трагедијом, која је од њега направила супер-хероја, који са једне зграде скаче на другу, и имала је свој ток далеко од његових ушију, јер је убрзо по хапшењу, правоснажном одлуком суда у Паризу, био осуђен на дведесет година затвора. И тада, када је као манекен на модној писти закорачио у мардељ, вођен двојицом стражара, био је сунчан дан, као и сада.
Без обзира на ситна затворска искуства од раније, њему је ово био преломни период услед кога је постао, можемо слободно рећи, много бољи човек; пре свега зато што је постао религиозан, у духу православне традиције, и – да ствар буде што чудотворнија, јер се то његово преображење одвијало у француском затвору – поред тога је успео да се оствари и као велики српски патриота. Ваљда је и научно доказано да човеку друга средина, другачија национална клима и тешки животни тренуци, далеко од његове домаје, с годинама, омогуће да боље спозна себе и своје корене, као и да му се развије љубав према властитом етносу и духовном наслеђу. Живо се интересовао за Библију, почео је да пости и да захтева да га неко од свештеника Српске православне цркве посећује у мардељу и да га подучава вери отаца наших.
Све би то, јасна ствар, Магарцу било смешно, само када би за ту његову мистичну страну знао. Смешно је, свакако, и многим другим људима без ширине. Криминалац који љуби икону, који се причешћује, исповеда и наизуст зна Оче наш, као и Вјерују, цркви оставља новац, и то, сувишно је наглашавати, онај новац који је ,,зарадио” пљачкањем јувелирница, обијањем станова – углавном припадника средње класе – и дистрибуирањем наркотика, урнебесно је смешна слика, сличица, из живота. Али, рекосмо већ… То важи за плитке и ограничене духове који чудесне путеве вере, а због гордости своје, не могу да разумеју.
Они мало паметнији ће, можда, у наступу саосећања према овом мученику и криминалном духовнику у неком тренутку помислити да му није било нимало лако да одржава своју веру у једној таквој средини. Хвала им на томе, али ипак је боље да ћуте кад не схватају ништа! Управо је такво окружење било онај прави подстицај да се код нашег јунака вера распламсава све више, гледајући око себе грешнике који ни за Бога ни за човека не знају. Истини за вољу, није му било свеједно када је сазнао да спава поред бившег макроа који је у наступу гнева, вероватно под влашћу силних демона, искасапио неколико својих проститутки, или поред човека који је на дан католичког Божића убио своју жену, или у близини дебелог шизоја који је потаманио целу своју породицу, а ходницима мардеља се шетао као амбасадор добре воље итд., итд., Исто тако, ревносноје у Библији тражио погодан угао гледања, чак и на такве отпаднике од здраваг разума и вере. Та, таквих, па чак и горих безбожника и безумника, било је одвајкада! Историја рода људског бременита је њиховим злоделима. И све се то да ,,испеглати” у молитви, причешћу и у понављању посланица Апостола Павла, као и у читању Давидових псалми, чак и онда када дубину тих речи, као и титраје наше успаване душе у тим тренуцима, и не разумемо баш онако како треба.
С обзиром да је у свом примарном, сад већ можемо слободно рећи овоземаљском послу, био строги професионалац, мистицизам вере и слобода над-космичких димензија, дала му је такво освежење духа, да се понекад осећао безмало као светац. Али, није тајна да се, ипак, и резултатима свог начелног занимања поносио. Надасве, Богу Божије а цару царево, било је начело које није забораваљао, бар не још увек. И сада би, каткад, знао да се присети својих беспрекорних радова, који су у домаћој, па чак и у светској криминалистици, остали без премца. Рецимо, када су он и његов поменути покојни пријатељ, опљачкали један стан, пошто су га, разуме се, претходно добро ,,осмотрили”; однели из њега и новац и накит и, када су власници, након повратка са летовања, тек дванаест дана касније приметили да им нешто „фали”. И, како то увек бива, било је касно за било какву интервенцију. Или када је, након пљачке једне банке у Цириху, свега сат времена након тога стајао крај забринутих грађана који су са прописне удаљености посматрали увиђај полиције, чудио се заједно са њима, вртео главом и цоктао између димова цигарете коју је лаконски пушио. То је, признаћемо сад већ сви – и верни и неверни, и родољуби и аутошовинисти, а посебно они који су аполитични – оно што се зове беспрекоран рад.
Али, вера… Али, патриотизам! Бого мој! Па Реља је ту парирао и неким личностима из наше згуснуте историје, оне историје која се прелива из сваког уџбеника, за коју је и најопширнија енциклопедија само академски шминкерај. И Његош би га благословио и пред њим поносно стао; сваки сеоски свештеник би га шаком лупио по рамену. Али, полако! Идемо брзо. И превише брзо. Да видимо шта сада ради Магарац, тај нитков који чак и нашем блаженом патриоти уноси неспокој.
Премда се свом непосредном шефу на почетку познанства улизивао, они проницљиви умови су досад могли да претпоставе да он Рељу и није нешто нарочито ценио. Не, није ту била у питању колегијална сујета, вазда присутна међу онима које посао понајвише повезује, посебно када је један у послу успешнији. То је, пре свега, било подстакнуто Магарчевим сазнањем ,,ко је више заслужан” и „ ко је због посла више пропатио”, а он је – ох, још како!, много више пропатио од његовог далеко цењенијег колеге! Чињеница да је робијао по домаћим, српским затворима, била је довољна да на Рељу гледа са презрењем; на свог претпостављеног, који се, по његовом мишљењу, „излежавао” у француском мардељу, док је он „јео” батине по самицама у Забели и КПЗ Сремска Митровица.
Па још, на крају, после непуних пет година, из мардеља побегао уз помоћ наших државних органа који су му дали нови пасош, нови идентитет, наградили га као каквог народног хероја, те није ни чудо што му у глави гусле свирају и свака друга реч му је Српство, Велика Србија или наши Немањићи, па се још и поставља као неки проповедник, арбитар који ће друге да опомиње за недостатак патриотизма и да их подсећа на ,,светост нације” коју су они, по његовом осећају, заборавили. Сва та наклапања и патетична нагваждања Магарцу су преко главе још одавно, и пре него што је упознао овог ,,великосерпског господичића”, који се, ево, након још једне успешне пљачке излежава ту пред њим и умишља да је витез кнеза Лазара, послат у овдашње време да дели правду између бранковићеваца и обилићеваца. Да му јебеш матер луду!
Па и оно искуство – које такође није за подцењивање – које је стекао у Италији, тачније – у Ђенови, је, пак, додатно утицало на сазревање његовог лика, а притом је било и неупоредиво лепше од оног затворског периода у Француској. Тамо је наш витез био на путу да се вери са ћерком једног од водећих баја криминалне организације коју је народ, више неформално но што им то по пословном достојанству приличи, назвали „Ђубретари”, јер су почели тако што су дрогу дистрибуирали преко ђубрета; прво у мањим количинама, разуме се, па онда у све већим и већим… Када се наш човек њима придружио они су већ били стасали као озбиљна фирма, све дотле да без њихове дозволе нико тамо није могао да купи иоле већи стан. Убрзо је, након краће иницијације, укључен у посао, у различите облике послова и послића, скоро па са пуним поверењем, све док се његова изабраница – гле ћуди женске, белосветске! – није заљубила у другог, кога балкански заводник никада није упознао, те су самим тим и пословни ангажмани престали; а он се, не без понизности, вратио у своју домају, са дивним успоменама на италијанске „куле и градове”. Али то му није пореметило патриотска осећања; то да се разумемо! Напротив! Та, и Његош је путовао по Италији, дивио се њеној архитектури ренесансној и модерној, напајао свој дух различитостима тог богатог света, али ипак се вратио својој Црној Гори, једнако стамен као и раније.
Исто тако је и Реља задржао свој национални понос, без обзира што му је тамо, са „Ђубретарима”, све било чистије и лепше.
Само безбрижан животић је и могао да га начини таквим позером. Да је имао оца, злодуха, каквог је имао Магарац, све би то другачије изгледало; не би тај користио такве флоскуле као неки помахнитали занесењак који бунца о Косову, Небеској Србији и о стварним и измишљеним ликовима из ове наше историје, као размажено дериште о стрип-јунацима. Да је њега отац тукао сваки дан и за најмању ситницу, као што је Магарца лешио годинама; да је пио, банчио, лудовао по кући и око куће сваки пут кад му нешто не би било по вољи, знао би тај шта је мука муке и какво је право лице нашег просечног човека.
И ко би га знао какав би био он, Магаренце напаћено, да је имао богатог тату увек спремног да припомогне сваку партију, појединца и јавну установу, па чак и неку назовихуманитарну организацију, остављајући оно најбоље за себе и свог синчића расплаза, штитећи га од сваке, или бар скоро сваке, кривичне пријаве и јавне моралне осуде. Овако, од њега, напаћеног аутсајдера, ништа боље није ни могло да испадне. Он није могао да се нада, као правоверни Реља, да ће моћи некад да се врати своме оцу, као Блудни син из библијске приче, па да га отац дочека раширених руку и све да му опрости, па још и да му да онолико колико и послушној деци даје. Напротив. Кад му се отац деведесет и девете вратио са Косова; распаљен до лудила због повлачења, због ,,издаје”, како је говорио, са новом залихом беса да се иживљава на свом сину који се, већ тада, одавао ситним преступима како би могао да се прехрани; њему је Судбина, добрано, већ усмерила правац и животног и пословног кретања.
Магарац сада одлази до WC-а, јер увек када му наиђе сећање на то болно, и за душу и за тело болно искуство, он покушава то некако да забашури неким послићем, па макар то било и обично шорање. А и не жели више да гледа овог размаженог шминкера који се пред њим разбашкарио на кревету и скоро и успавао, што њему и његовој концепцији за вечерас, и одговара. Нормално је да се тако узнемири, сада у вечерњим сатима, када је за његовог колегу наступио мир, онај дубоки мир који после сваке пљачке наилази као океан, и када може да гледа добро му познате тетоваже на његовим рукама, тачније, на подлактици на којој се виде двојица бркајлија; обојица са кубурама, намрштени, као и његов отац-садиста што је био; које је управо и отац његов често спомињао, са којима је и њега и његову мајку годинама тровао… Сад га овај, као ђавољи наследник његовог биолошког оца, подсећа и опомиње на то зло, наставља му клетву детињу и младалачку.
Али ни он њему не остаје дужан. Не само да је био свестан да га је месецима уназад нервирао, него је све то и плански радио; приликом сваког пословног ангажмана, сусрету у ,,фирми”, приликом неке вечере, у току ,,преговора” са навијачима, или посете код неког политичара/начелника/директора, овај јадничко је Рељи намерно ишао на живац, трудећи се да га што више убеди да је један обичан гуланфер, кловн и дворска луда која и заслужује надимак који носи, који је опасан само када му се изда наређење одозго али не и када је мирно, регуларно стање; кога због плитке памети нико (или бар скоро нико) и не узима за озбиљно и сваку му увреду прашта, као што му и сваку провокацију са смешком игнорише јер, ипак, не могу колеге да се бирају, а овај и није тако лош када треба да се одради неки посао, па зато праштај, праштај Магаренцету нашем, коме је од свих нас можда и најтеже. И јесте му било најтеже. Итекако!
И Реља му је све праштао, наравски. Он сигурно и више од других. Шта год ми мислили о њему, ипак је вера успела да га исклеше у једног сасвим солидног подвижника. Посебно још када се узме у обзир да је он Магарчев непосредни шеф, његов ментор а каткад и тутор, па је самим тим и искушење тог виспреног пиштољџије далеко веће неголи код других колега који овог мученика виђају само у оним ситуацијама када се његови испади могу обрнути на шалу, шалицу, зевзечење, па чак могу да послуже и као релаксација. Рељино је трпљење, ипак, на много већем искушењу, али је зато он и духовно далеко изнад свих осталих. И Христос је, имао је то на уму, јахао на магарцу, па је у надимку свога млађег колеге видео и симболику. Једино где још увек не може да се савлада јесу оне ситуације када неко вређа свету српску земљу, када скрнави светле ликове из наше историје, па још себи да за право да извргава руглу наше црквене великодостојнике и хероје далеке и блиске нам прошлости. Тада је Реља знао да буде прави бич Божији!
Навешћемо само један пример, не зарад неке књижевне сажетости овога текста, већ зато што је тај догађај кључ за разумевање зашто сада Магарац чека да велики национални борац заспи, или да се бар опусти онолико колико је то потребно за акцију која следи.
Елем, знао је Реља да су наше владике пре свега људи; духовно натпросечни и са посебном небо-земном мисијом, они који су далеко одмакли на тој јерархији којом се ретко ко из палог света може да успне, али, ипак, они су људи. Нормално је да и они почине неки грех, да се ,,спотакну” о нешто непредвидљиво на свом трновитом путу и да се у вртлогу световности забораве и ураде нешто неприлично. Али, ако они налазе снаге да нама праштају далеко већа сагрешења и да на плећима душе своје примају терет наших грехова кроз исповест, ко смо ми да њима било шта замерамо па још и да их јавно вређамо, зар не?
Онда, када је увелико, чак и по медијима, почело да се говори о њиховим ратно-хушкачким беседама, па онда и о неким срамотним авантурама иза затворених врата неколицине од њих, наш неуморни национални делатник је запиштао од праведног гнева. Куда иде наша отаџбина, а и цео свет, питао се, слушајући неке чове како у ударном термину секташе, и није му дуго требало па да се одважи на акцију подвижничку, да и он, макар донекле, стане на пут злехудој вољи тој, која све више маха узима. Једном приликом је ушао у један ресторан у Кнез Михаиловој улици, сео за сто за којим је седело једно салонско друштванце, и једног од њих – оног који је на неким телевизијским каналима о томе говорио – запитао: ,,Како те није срамота да клеветаш оне који су нам нацију за време турске окупације сачували?! Учио си неке школе по тој Европи и сад ћеш да нам скрнавиш оне који су чувари нашег огњишта! Сутра да си отишао на ТВ (…) и јавно да кажеш да си све измислио, да си плаћен да тако говориш!”
Не послуша овај нашег подвижника. Истина, добро се ,,охладио” када му је овај за столом сео; јасно му је било шта може да му се деси и, у трен ока обливен знојем, оћутао је и климнуо главом. Али га и не послуша. И једног јутра, испред зграде у којој живи, док је на једном киоску издвајао један дневни лист од других, ћутке пружајући продавцу новчаницу без намере да сачека ситан кусур, продавац му се обрати: ,,Батице, не иде то тако. Не иде, богами… Није добро што ме ниси послушао, никако. Ја то и говорим за твоје добро и за добробит свих нас. Страшно је то што дираш наше слатко православље. Иди сад, у миру пођи свом, и размисли…”
Успео је да препозна свог „саветодавца” и, сада већ, и не скривајући изненађење и страх, пиљио у њега пар секунди, отишао као месечар, носећи са собом новине које није платио.
Трећи пут кад су се срели беше у стану његовом. Изашао је из купатила и, за сточићем у дневној соби, на двоседу који гледа баш према купатилу, виде незваног госта како седи и части се вискијем.
,,Није требало” рече му овај, „да ме пријављујеш полицији. Боље да си ме потражио у цркви, да после службе седнемо негде и попричамо као људи. Видиш, није ни мени лако. Није, богами…”
Шта је хтео овом последњом реченицом да му каже, ни сам Реља није знао. Мудрост каткад тако провејава из људи, а да се значење његово открије и самоме мудрацу много љета касније. Или му је само тако лепо звучало, па му је као естети било и прикладно да му тако каже. Било како било, онај чова се на неко време изгубио, па се онда и појавио на некој од телевизија и рекао да докази не постоје, бла-бла- бла…, да није искључено да неко заиста и ради на уништењу наше вере и тако даље, тандара-мандара…
И чувар наше културне баштине је на себе, бар неко време, био поносан и пријатно се осећао.
Али, сад му није нимало пријатно у кревету јер, још сањив, у полусну, са једва отвореним очима, види сенку свог сапутника како стоји и гледа у њега. Држи ли он то пиштољ у руци? Држи, богами… И спреман је да пуца? Још како, још како је спреман; рука његова то говори. Па, она дрхти.
– Устани. Уствари, седи, само лепо седи – спетљао се Магарац као да никад ни на кога није потегао утоку. Овај је, трљајући очи, послушао заповест колеге; сео, зевнуо и опет се загледао у њега. Види како Магарац пали цигарету и то му, намах, осветљава рошаво лице.
– Готово је – кроз дим му каже Магарац – пензију нећеш да дочекаш – покушава и да се нашали, док га овај и даље немо посматра.
– Због…? – пита га, хладнокрвно и без тензије.
– Због тога што сви као ја треба да те убију. Разумеш? Сви као ја! Сви који смо били…
– Који сте били, шта?! – упита га, сад већ помало и заинтересован.
– Знаш ти добро, шта. Ми, дечаци, који смо били… – сад већ овај мученик почиње и да замуцкује. Па он то плаче.
– Шта сте били? – пита опет и не гледајући га. Непријатно му је. Зашто Магаре плаче? Шта се дешава са њим?
Покушава да каже: ,,Ми, који смо били злостављани”, али то је компликована реч за њега, а и слине које теку чине своје. – И мене је отац тукао – успева некако да промуца – и долазио ноћу у моју собу. И претио ми је, претио да никоме не причам…
– Шта да не причаш?
– И деца су ме прозвала ,,Магарац”, кад су чула да ме отац јаше, и…
Сад обојица ћуте. Реља нема времена да тражи узрок овим његовим небулозама. Види да овај можда и не сме да припуца. Можда… Само да не настави да слини и да трабуња; уопште му није до ових небулоза. Бар не сад. Бар не…
***
Сад је на улици. Ноћ је ведра. И помало хладна. Заборавио је да понесе цигарете са собом и упаљач. Сачекаће да почне дан па ће да оде до свог шефа да му каже шта је урадио. Објасниће и разлог, наравски. Било је јаче од њега. И дешавају се такве ствари. Једино не зна да ли треба због овога и да се покаје. Било је питање: или он или онај други. То што је био бржи, што је искористио слабост свога противника који је заридао, који је оклевао, више је врлина него грех. Искуство.
Биће за толико човек да се распита и да сазна што више о Магарету, и да види коју муку је он то имао. Каквог је то оца имао он. Вреди да се све то разоткрије. Вреди, богами.
Душан Стојменовић
Насловна фотографија: Ronan Furuta; Unsplash
Напомена: Прича из збирке Излаз и друге приче (Младеновац: Друштво за афирмацију културе Пресинг, 2023)