Дечја недеља у Нишу почела је доделом награде „Малени цвет” за најбољу књигу за децу и младе у 2023. години Стефану Митићу Тићмију за књигу „Гугуто мемето”. Писац је, инспирисан селом у коме је одрастао, написао књигу чије име потиче од речи које је слушао у свом детињству, а у разговору нам је открио шта оне представљају.
Књига нас води у Село на рубу разума. Једном приликом сте рекли да се овај свет налази „на рубу свих рубова и крају свих крајева”. Како тај свет изгледа?
Често сам размишљао о рубовима – руб шуме, руб хлеба, руб разума. Руб шуме је мистичан, могли бисмо да кажемо, руб хлеба је неопходан, а руб разума је мени најзанимљивији и најинтригантнији и њега сам хтео да истакнем. Читаво то одрастање које је уткано у моју подсвест је, у ствари, сад дошло до изражаја. Да не упоређујем маркесовски, у смислу да постоји код нас и та потреба, као да нисмо свесни где живимо и са каквим чудима се све срећемо. „Гугуто мемето” је покушај да сва та чуда некако оречим.
Моје село је Доње Крајинце и онда, када сам истраживао етимологију села било је то занимљиво – Доње Крајинце – „крај-инце”, као крај на крају, као крајност и онда као некакав руб. И онда после тог села иде река Морава, иде тај планински масив.
Речи „гугуто мемето” се у књизи налазе у виду бајалице врачаре Слутке. Шта ове речи заправо значе?
То је бајалица коју сам ја читавог детињства слушао – „гугуто мемето, куде ћеш? У лојзе”, и онда сам само тај њен звук, искористио као нешто што сам наметнуо Слутки. Читаво то моје одрастање са свим тим ликовима и јунацима, сам тај комшилук који је мене окруживао је био магичан, а да ја тога у том тренутку нисам ни био свестан. У смислу да можда као мислиш: „Па добро, то свуда има”, али, кад прође нека временска дистанца, онда схватиш да су само то ти специфични ликови из твог насеља или села, тако да, у суштини, то уопште није ни пресликано. Ја у књизи немам те ликове, али су били као нека врста додатне инспирације да се то исприча.
Која је поука ове књиге, у чему се она огледа?
Не знам да ли иједна моја књига има поуку. Свака моја књига има запиткивање, има доста прокопавања како по сопству, по сопственим сећањима, по прошлости, стално преиспитивање. Оно што ова књига даје је суочавање са кривицом и мислим да је то главно што ме је водило, иако се можда уредница или моја сестра не би сложиле са тим. Некако ме је та тема кривице стварно опседала и та грижа савести која је… како у појединцу тако и колективно у нашом народу, где се свакодневно сви ми преиспитујемо и онда ми је било то интересантно. Послужио је и један пример који сам на личном искуству доживео да то само кренем да рашчивијам.
Та тема кривице, смрти, а с друге стране у свему томе има пуно љубави, игре и поетске питкости, у смислу да то може да се чита. Оно што су ми највише после читања говорили јесте да књига нема вишкова, сценарио ми је помогао у томе да буде све чисто. Јављају се те легенде које нарушавају тај чисти наративни тон и онда се надам да читаоцу није досадно јер, док прати ток приче, упада у те чудновате легенде у том Селу на рубу разума.
У књизи постоји лек за грижу савест који се зове грижото. Да ли постоји у стварности такав лек?
У овој књизи сам се мало мање играо речима, али та игра речи „грижото” је дошао баш на право место, управо због тога што Слутка стално има рижу и покушава да лечи Моћу. Мислим да не постоји лек, али постоји та потреба човека да стално преиспитује то кад му се јави грижа савести, због чега се јавља, да ли треба можда да буде сад мања, можда нисам ја крив. Велика препорука јесте књига „Порицање смрти”, ту књигу сам два пута, и сад ћу трећи пут да је читам, она управо прича о тој причи.
Коме је ова књига намењена? Деци или одраслима?
Кад смо разговарали са издавачем, било је да не дефинишемо да ли је то за децу, него је, једноставно, књига.
Дечју недељу отвара управо додела награде „Малени цвет”. Како се осећате поводом тога?
Мени Дечја недеља траје целе године. Имао сам мини-турнеју, ишао сам у Загреб на премијеру представе, онда сам био у Подгорици на Интернационалном сајму књига и онда сам направио круг, дошао сам у Ниш, тако да ми је супердраго што се та мини‑турнеја завршила баш у Нишу, супер је хор и читава прича. Мислим да су то лепе ствари које би требало да постоје, као што би требало да постоји још више дечјих анимираних филмова и дечјих емисија, да будемо затрпани свим тим садржајима и да онда тек бирамо шта је добро, а шта није.
Колико Вам значи ова награда?
Значи ми управо због тога што је после „Акико”, која је доживела вансеријски успех, зато што је толико тога рађено, од анимираног филма, позоришних представа, мурала. „Гугуто мемето” сам много дуже радио од „Акико”, радио сам две године на књизи и можда сам се чак и више обрадовао управо због тога. Зато што је жири успео да препозна ту неку врсту озбиљности коју сам унео књигу.
Често се дешава нека врста ниподаштавања писаца и књижевности за децу да је то мање битно и да је то тра-ла-ла. И често се можда меша да постоји са једне стране, што је легитимно, фестивалски однос према деци, као нека врста забаве, а са друге стране имамо књижевност за коју је потребно да, када ти узмеш књигу, некако дубље проникнеш кроз причу, да се дубље запиташ, да копаш по себи. Мислим да ту треба да постоји нека врста разлике и стварно ми је драго да је то препознато.
Ове теме су светски препознате, да има та нека клица, иако се прича дешава у Лесковцу или Нишу. Ја сам слушао један интервју Дарка Цвијетића, где је управо он то рекао и то ми је одувек било у подсвести: „Ако радимо представу у Лесковцу, не радимо представу да бисмо одушевили специјално људе и публику из Лесковца, него да бисмо одушевили људе из Берлина.” Може и метафорички да се гледа у смислу да допремо и до њих у тој некој врсти професионализма и ангажованости, тако да се ја све време трудим да то у своје књиге провучем.
Разговарала: Марија Тодоровић
Фото: М.Т., Ј.Ђ.