Илузија Опет је на ломачи твоје сујете изгорела још једна илузија, сва надања, једно јесење сунце и уморно срце у пепелу небројаних страдања. Изнова мртва од свитања до заласка и само тек дишем... Дишем тегобно... Изгара у крви месеца још један дан, у етар ишчезава читав свет.
Триптих Огољеној, без моћи, њој савршеној која више ништа нема. Затурене душе у бетону ком се слабовиди диве. Њој фали сјај ока, да се себи кроз истину врати. Нека светлост јој путоказ буде. Оној која осећа и виде благо које дарује земља, семе и миље раста под окриљем мира. Под слапом сунчевих зрака зенама врати глед, стопљена с лисцем, поста јака, њој мирише цвет и птица песму небеса свира.
Истина Истина је у бескрају. Истина је на крају спознаје, гола и тек огрнута провидном копреном мисли. Онај ко тежи да је улепша, олакшава нам да разазнамо лице њено. Свако ће је другачије видети. Некима се можда неће допасти и свидети. Зависи од њих... Она, она остаје иста. Путује где душе јој се у својој бесмртности диве, истина је тако заносна и чиста, тако жива. Само је бескрајна љубав истина! Вечност постоји да би срцем душу подигли до светог врела. Тамо се љубав и истина љубе. Кроз светлост им се назиру бесмртна тела.
О љубави у поезији Зорице Живановић (одломак из рецензије Душана Петровића):
(…)
Посебно место у збирци заузима љубав према прецима и завичају. У песми „Мајци”, након свих успомена које лирски субјект наводи, а које могу само појачати сету, љубав се наводи као најјаче осећање због ког се и грешке праштају и сетни периоди преовладавају: „Због твоје љубави и јесам јака”. Љубав доноси и осећање припадности које може бити снажан путоказ приликом тренутака преиспитивања идентитета. У песми „Задушнице” лирски субјект осећа како иза ње стоји „сила већа” од ње саме: „Усправим се, озари ме предака луч. / Сад могу даље, / издуших из груди ону тегобну жуч”. Сам завичај се пореди са рајем: „Рај мирише на Добрушу и погачу. / На трешње, орахе и покошену траву. / Све богато, свето и светло…”. Родољубива је и песма „Оста ми доле душа” у којој се преко ширег предела – Косова и Метохије – поново долази до завичајног места за којим лирски субјект жали.
Поред свих проблема, лирски субјект не заборавља на љубав према себи. То није самољубље, већ својеврсни подсетник ко је она некада била и какве потенцијале и даље поседује. Иако уочава бројне промене у односу на себе из прошлости, лирски субјект подстиче саму себе да допре до свог средишта у ком се крије „још једно сунце”:
„Осети моћ сопства унутар сваке ћелије светлог и светог ти соја. Отми се и буди своја…”
Лирски субјект поима љубав као исцелитељску силу, она вапи за њом, јер зна да су загрљај и пољубац оних који је воле лек којим се бори против апатије, сујете и страха. Некадашња љубав је такође путоказ до личности која је некада била, а којој неумољиво тежи: „Окапах тражећи затурену сену… / Помози, помози ми да нађем је… / Ти, што некада си ми отворио очи и миловао душу, / ти, што у мени си волео жену”. Љубави се придружују подршка и разумевање као нешто што је потребно сваком живом бићу које се осећа нестабилно и крхко:
„Буди моје светло. Обавила ме је густа магла најокрутнијег страха. Крхка сам, незаштићена. Плаха. Буди моја сила, штит од понора, врати ме”
Као један вид љубави у песмама ове збирке јавља се и божанска љубав која је „безусловно присутна” и у најтежим тренуцима и подстиче оног ко у њу верује да љубав емитује даље ка свету, да „сваком пором заволи”: „Дозови светлост, доста је лелека и јадања. / Осврни се, погледај и прогледај”. Да је Бог увек на страни праведника, илустровано је у стиховима: „Када знаш исход своје битке, приволе ти се анђели, / а молитве постану слике, речи, захвална дела”. Љубав према Богу наводи се у песми „Опрезно” као најјачи облик љубави:
„Да те волим више, опасно је. Тако се само воле Бог и деца. Опрезно ћу те волети, да ми се не претвориш у вид и светлост”.
(…)
Наведене песме и део рецензије преузети су из збирке песама Вазнесење и пад Зорице Живановић (Београд: Књижевни еснаф, 2024).
Насловна фотографија: Зорица Живановић