Последња представа коју је режирао редитељ Јагош Марковић, „Ћелава певачица”, изведена је пете вечери Фестивала „Театар на раскршћу” у Нишу. Олга Одановић добила је награду за најбољу глумицу за лик госпође Борио, док је жири Фестивала„Ћелаву певачицу” прогласио за најбољу представу. Са глумицом смо разговарали о њеном дугогодишњем раду са Јагошем, о награди и улози у представи, која, иако је на бокељшком говору, носи са собом једну универзалну поруку.
Са Јагошем Марковићем сте радили на многим представама. Како је изгледао тај ваш заједнички пут?
Јагош Марковић и ја се знамо још од треће године Академије. Он је био на режији, наравно, ја на глуми. На једном испиту на трећој години радили смо античку трагедију, ја сам играла Медеју, ту ме је први пут видео и отад се ми више фактички нисмо издвојили. Радили смо баш пуно, дуго, на моју велику радост и срећу, и сад сам богу захвална да сам имала прилике да упознам таквог пре свега човека, величанственог, магичног редитеља.
Јагош је био баш вансеријски у свему, не само по таленту него је био вансеријски и овако – научио ме је много тога и о животу, научио ме је шта је право позориште, ослободио ме је свих страхова и стега у глуми. Много тога сам заиста прошла са њим. Јагош и ја смо стварно заједно стасавали, сазревали, он као редитељ, ја као глумица. Мислим да сам са Јагошем радила око 23 представе, нису биле све фантастичне, нису биле све бриљантне, али нас није никад то омело да наставимо даље и да се потрудимо да будемо најбољи што можемо да будемо. Ниједан пораз нас није спутао да радимо даље и да верујемо у то да ми то можемо да направимо. Био је, просто, магичан, његове пробе су биле фасцинантне.
Он није волео да му било ко присуствује на пробама, није то дозвољавао, у почетку ми је то било чудно, онда сам све више и више разумевала због чега. Зато што смо ми ту разговарали о много чему и заиста то треба да дели само са ансамблом са којима ради представу. Велики чаробњак, велика празнина и огромни недостатак, не само за позориште, са Јагошем је отишао један од главних стубова културе.
Једном приликом сте рекли да је Јагош присутан у свакој представи, а у „Ћелавој певачици” посебно. У чему се то огледа?
„Ћелава певачица” је, нажалост, последња представа коју је радио у Центру за културу Тиват. Јагош је иначе велики професионалац, посвећеник, сваку представу коју је радио мислим да је давао двеста посто себе и то је преносио на глумце. Он је један од ретких редитеља који је обожавао глумце, толико је веровао у глумце, толико је имао поверења у ту поделу, кад подели ко ће да ради. Он је веровао тим људима, он их је размаштавао, он их је анимирао. Он је био заиста чаробњак. У већини његових представа је то тако, види се његова боја, види се његов рукопис. Ви Јагоша препознајете, ви Јагошеве представе препознајете јер не постоји ништа слично као Јагошево позориште. То је нешто аутентично, уникатно и ја сам му захвална на томе. У „Ћелавој певачици” као да је ту са нама на сцени. Невероватно је шта је учитао све у овом Јонеску.
Ми смо радили по мотивима Јонеска, он је пренео ту породицу из Лондона у Боку Которску, то је била његова жеља. И овим текстом, који је изванредан текст који је направио Невен Станичић, Јагош је сигурно направио једну онако свечану оду Боки. Обожавао је Боку, обожавао је те људе, познавао њихов менталитет до ситних детаља, што је нама и причао док смо радили. И то је једно благо које је он носио у себи, он је био пун приче, свашта га је занимало, свашта је знао, волео је много музику, обожавао је оперу, али те његове индикације са тих проба су нешто што не може да се преприча, просто то мора да се доживи.
Представа је на бокељшком говору, али је порука негде универзална. Шта можемо да научимо из ње?
Ако погледате ову представу, она је у својој структури драмска, али Јагош је такав човек био у животу, он је човек био саткан од љубави. Крај представе је једна нада да ипак љубав побеђује и да ипак људи побеђују и да ће ипак човек са свим својим врлинама победити.
„Кад човек престане да верује у Бога и кад помисли да је сам бог, онда престаје све и креће апсурд.” Како се ове речи односе на представу?
То је Јагошева изјава баш пред излазак „Ћелаве певачице”. Овде се ради о два брачна пара који живе јако дуго, али они као да не живе, то нису живи људи. Ми видимо неке људе, али они су отуђени, усамљени су, ту љубав не постоји. Јагош је инсистирао на томе да код њих постоји нада и чежња да ће се то можда поправити, међутим, они немају снаге за то. Он је дао ту изјаву баш пред премијеру „Ћелаве певачице” у Тивту и јесте, кад ви престанете да верујете у Бога, кад помислите да сте ви сам бог, онда почиње апсурд, онда се сруши све.
По чему се ова улога издваја од других које сте тумачили?
Ова улога је потпуно нешто друго од свега што сам играла јер сам играла углавном код Јагоша – од Шекспира, Молијера, Нушића, Стерије и тако даље. То су све биле Јагошеве представе, али ова представа је нешто што је потпуно другачије од свега што сам радила са њим. Прво зато што је на бокељшком дијалекту и зато што смо ушли у тај бокељшки менталитет. Јако је другачији и сретна сам због тога и сретна сам што ми је увек давао и што је имао поверења, не само у мене него он је имао неке своје глумце које је стварно много волео. То његово бескрајно поверење да вам улије, да ви видите да нећете моћи да одиграте нешто, он вас убеди да ћете моћи, то тако на крају буде. Чаробан је био, чаробан.
Откад Јагоша нема, мени се доста тога променило у животу и, просто, однос према позоришту је потпуно другачији. Не верујем да ће се ускоро неко појавити, има дивних младих даровитих људи, али Јагош Марковић је један колорит, он је музика био за мене сам по себи, он је био опера сам за себе. Његове представе су као музичке партитуре. Предиван редитељ, сјајан човек, оставио нам је доста, имао је још много тога да каже, нажалост отишао је, изненада. И ми смо били мало затечени, нисмо знали како сад после Јагоша, али ето, играјући његове представе, некако је он ту са нама.
Награђени сте за улогу у овој представи. Колико Вам то значи?
Награде јесу лепе. Мени је ова награда за „Ћелаву певачицу” драга самим тим што је Јагошева представа, а, нажалост, последња и знам колико смо се дуго ми договарали, једно четири године уназад да направимо ту „Ћелаву певачицу”. Ја бих била јако тужна да нисмо успели да направимо ово јер то је била његова жеља и некако је у овој представи дао, чини ми се, најбољи део себе, најлепши, најсветлији, најпозитивнији. Нешто што је толико чисто из њега изашло, то се у овој представи и види.
Разговарала: Марија Тодоровић
Фото: Центар за културу Тиват