„Успомене Саре Бернар” су још једна од представа коју је нишка публика имала прилике да погледа у оквиру пратећег програма петог Фестивала Театар на раскршћу. Главну улогу, према мишљењу оних који су имали прилику да погледају представу, маестрално изводи Тања Бошковић. Њен партнер на сцени и, према њеним речима, инспирација да тако успешно оживи лик Саре Бернар, јесте Дејан Ђоновић у улози секретара Жоржа Питуа. Са глумицом смо разговарали о улози, томе колико јој награде (не) значе, али и пријатељствима у глумачком послу.
Колико је Сара Бернар Вама била инспиративна за грађење лика?
Инспиративна, да, унутар онога шта ја осећам ко основно дешавање. Марел је написао комад по фактима из њеног живота, које је поређао хронолошки и тако написао комад. Врло је вешто то урадио, али у првом читању комад траје три сата и двадесет минута. То је немогуће. Сташа Копривица је та која је умела да од тог комада искроји нешто изузетно: комад је писан у облику спирале, а она је направила дијагоналу и скратила га на пола, а да ништа притом нисмо од теме изгубили. Све оно што је он писао као речи, ми смо претакали у глуму. Ту је љубазност те велике редитељке, која је у великом поверењу према глумцима и према игри глумачкој допустила да у служби препричавања скратимо говорење и то препричавање је у облику спирале. Сматрам да је то епохалан поступак.
Има ли сличности између Вас и Саре? Обе сте глумице, али, шта је то што њу покреће да глуми, а шта покреће Вас?
Отприлике је то једно исто. Код глумаца је дар од Бога распеће и ми морамо да ухватимо тај крст и да га носимо. Некад је тај крст лакши, некад може да вас спршти. Видела сам много људи који су се под тим крстом поломили и никад их више нигде није било. Ја сам имала срећу да добијем од Господа крст који могу да поднесем. Вежбала сам ове мишиће, тукла сам ово месо буквално тучком за месо да би ти мишићи били послушни, да би ови мишићи, мождани, такође били послушни, и то није лако. Опире се све у бићу. Таленат је распеће. Али чему ја друго служим него ономе што сам добила од Господа: да пребацим нешто другим људима у срце. Ја притом радим најосетљивијим делом себе, најкрхкијим, најусамљенијим местом своје душе, ја тиме радим. То претварам у другу текстуру. То није једноставно, али је дивно.
Сташа Копривица је, најављући представу, казала: „Тања Бошковић какву до сада нисте видели”. Шта је посебно у овој представи? Шта сте Ви урадили другачије?
Сасвим сигурно. Постоје године када имате снаге и жеље да урадите са собом шта вам падне на памет. Мени је у том смислу Сара била инспиративна, али, немојте заборавити, ја сам претходно одиграла Грету Гарбо, искористила једну врсту средстава, а онда сам добила инспиративног партнера. Тек у овим годинама сам стекла прилику да ме људи гледају и као особу и као глумицу, да више не обраћају пажњу на све друго. Господ ми је дао неку врсту лепоте, а осим тога, моје глумачко достигнуће је моје здравље. Ја сам педесет две године глумица. Здравље, то је глумачко достигнуће. Друго, имала сам велику срећу да сам оспоравана као нико. Мени нико није дувао у једра. Напротив. А да су ми дували у једра, сломила би се, као код великог брода. Мале барке још и преживе, али моја би се сломила. Али зато трајем. То је оно што ја сматрам својим достигнућем: и личним и глумачким.
Занимљиво је да ово дело испрва није замишљено као комедија, али је редитељка променила жанр. Колико је то допринело томе да публика има другачији поглед на лик и дело саме Саре, да је не доживљавају као трагичну јунакињу, него жену која је неке своје недостатке претворила у снагу?
Редитељка не само да је вешто скратила текст, него је променила жанр. Шта је фантастично у овој трагедији? То што она постаје комична. То је врло често. Ми не бисмо могли да добијемо комедију да нисмо увели то да је она смешна и да је уопште тај однос на први поглед смешан, а заправо најдубље трагичан. Немојте заборавити да је ово крај њеног живота, да се она са својим секретаром повукла. Они једно друго заправо враћају у живот, посвећени су. Ово је заправо једна дубока љубавна прича између два света који су везани.
Сара Бернар Вам је донела награду на Међународном фестивалу малих сцена и драме у Источном Сарајеву. Колико Вам значи ово признање?
То је небитно. Награде ми значе као радост: ми одемо у кафану, седимо после тога, славимо. Али славимо живот. Зато што смо пријатељи, дубоки, озбиљни, сви ми који смо део ове екипе. Знате колико награда нисам добила? Много! И, шта? Ништа! Нисам ја мање човек ни глумац зато што су ме заобишле награде. Баш ме брига! Ја веома добро знам, с обзиром на то да сам их добијала, како се добијају награде. То је небитно.
Представу сте играли у многим градовима. Какав утисак је на Вас оставила нишка публика?
Диван! Публика ‒ талентована! Има и неталентованих публика. Дешава се. Дођем, а оно, ништа. Ни „мррр”. Не добијем ништа. Овде су се људи веселили, и то тачно знам ко, знам их лично, препознајем гласове нишке који су се веселили овде, који су се радовали. То су моји пријатељи, који разумеју позориште и схватају каква је то размена енергија и љубави. Али, у публици може да буде двоје људи, мени је битно оно што се дешава између нас, то је највеће достигнуће. То публика некад позна, некад не.
Често наглашавате важност пријатељстава која сте склопили у послу. Једно такво је било и са Радом Ђуричин која је преминула и њој сте посветили вечерашње извођење представе. Желите ли да поделите нешто о томе?
Ја из овог посла, који је крвав, носим таква пријатељства. Ја имам три своја ратна друга на које могу да се ослоним целом тежином своје личности: један од њих је Дејан. Први је Раде Марјановић, Мики Крстовић и Дејан. Ту је и Дана Максимовић. То је мој род глумачки. Хајдана Балетић! То је девојчица која је имала девет година кад смо снимали „Балкан експрес”. То је мој орден који на срцу носим. Из овог посла ништа не остаје, све заборавите: и награде, и критике, и оспоравања, и бацања (у причи о коњу и о мом дечку, бацање латица ружа, не целих ружа, латице су летеле, килограми латица ружа је летело…). Све то заборавите, пријатељства не заборавите. Рада Ђуричин више не може да се одбрани од мене. Ја могу само да се Богу молим за њу, јер се она никада више неће молити за себе. Остали смо ми, пријатељи. Зато су пријатељи. Да се молим за Раду Ђуричин, за њену племениту и узвишену душу. Њој од овог света више ништа не треба, она је на бољем месту, у загрљају Господа Исуса Христа.
Разговарала: Сања Стевановић
Фотографије: Народно позориште Ниш, Фејсбук