Između prve premijere filma ,,Čuvari formule” na festivalu u Lokarnu i njegovog prikazivanja na Filmskim susretima u Nišu prošlo je više od godinu dana. Za to vreme film je dobio više od desetak nagrada i ušao u proces selekcije za srpskog kandidata za Oskara. Otkrivanje tajne o neostvarenom nuklearnom snu bivše Jugoslavije, pomeranje granica medicine zbog kojih je tada nezamisliva intervencija danas postala rutinska metoda lečenja, a pre svega priča o nesebičnoj humanosti i solidarnosti, osvojila je srca publike širom sveta, ali je put filma do nominacije za Oskara ipak zaustavljen. O svemu ovome razgovarali smo sa glumcem i rediteljem Draganom Bjelogrlićem.
Odlučili ste za predstavljanje događaja koji je naročito u to vreme, a i sada nakon svih ovih godina obavijen velom tajni. Čime ste se vodili prilikom uspostavljanja ravnoteže između činjenica i fikcije?
To je bio dosta težak posao. Jedan od najtežih je bio kako da ne izneverimo činjenice, a opet da napravimo jednu priču koja je zanimljiva, inspirativna i kroz koju ja hoću da kažem ono što mi je bila ideja da kažem ovim filmom. Jedna od najvažnijih stvari kojima smo se bavili jeste bilo to usaglašavanje istorijskih fakata i fikcije.
Koliko je bilo zahtevno odabrati glumačku ekipu i proći kroz proces snimanja?
Kada sam radio ovaj film, shvatio sam da ovo nije samo srpski film. Koliko je srpski toliko je i francuski. To jeste bio jedan veliki izazov. Pošto ja ne govorim francuski, a Francuzi ne govore baš najbolje engleski, mnogo mi je značilo što glavni glumac govori naš jezik. Krenuo sam od Aleksisa Manentija, video sam da on radi i kao scenarista. Rekao sam mu da bih voleo da pročita scenario, da bih mu ponudio ulogu, jer pored toga što je izvanredan glumac on je i fizički ličio na Matea. On je možda i jedini koji nije dobio ulogu preko kastinga, jer su svi ovde prošli kasting. Ja tako obično radim, a on mi je najviše pomogao oko odabira francuskih glumaca. Bilo je teško, ali jako lepo snimanje. Drago mi je da su francuski glumci osetili kako je dobra niška publika, da vide punu Tvrđavu i dobru atmosferu.
Kako je publika reagovala na film? Da li imate neku upečatljivu uspomenu?
Jedva sam čekao da se pojavim pred niškom publikom i ne da nisam imao bojazan nego sam bio siguran da ćemo biti dobro pozdravljeni. Sudbina ovog filma je da su reakcije zaista identične bilo gde na svetu da se on puštao. On je stvarno imao sudbinu da se pušta od Palm Springsa u Kaliforniji do Pekinga u Kini, a u međuvremenu je bio i po ovim baltičkim zemljama, Evropi i svuda. Za mene je bila, sećam se, ta jedna intenzivna nedelja, kada smo imali projekciju kojom smo otvorili festival u Ljubljani, zatvorili festival u Zagrebu, imali smo premijeru u Banjaluci i otvorili smo festival u Talinu. Sve četiri reakcije su bile identične i tada sam shvatio da smo uspeli.
Brojne nagrade sa raznih festivala govore o neosporivom kvalitetu ovog filma, ali on, ipak, nije postao srpski kandidat za Oskara. Smatrate li da se to možda desilo zbog vaših društveno-političkih stavova i angažmana na Proglasu?
Nije možda nego je sigurno. Sigurno je zbog toga, nemam šta da razmišljam. Prosto, taj žiri koji je radio je imao instrukciju da sve može da prođe samo ja ne mogu. I opet, zamalo nisam prošao, ali eto… Malo je falilo, ali dovoljno. Dva puta su odlagali glasanje za film, dok nisu natuknuli većinu da ide neki drugi film. Ali dobro, šta da radim. To je pre svega tužno, žalosno i sramotno da živimo u takvom sistemu razmišljanja i odlučivanja, ali tako je kako je.
Razgovarala: Lana Stanisavljević
Fotografija: Ivana Marković