Pre dve godine Ana Đurić, poznatija kao Konstrakta, osvojila je visoko peto mesto na „Evroviziji” sa numerom ,,In corpore sano”. Uprkos tome što su prve asocijacije na ovo takmičenje zahtevna scenografija i dinamične pesme, ona je na evrovizijsku scenu izašla sa svega nekoliko jednostavnih rekvizita i svojim timom. Od tog trenutka Konstrakta postaje sinonim za nešto novo i upečatljivo na muzičkoj sceni. Ove godine je dobila i prihvatila poziv da održi koncert na „Nišvilu”, a mi smo time dobili priliku da sa njom detaljnije razgovaramo o njenom stvaralaštvu, što možete pročitati u nastavku intervjua.
Kada govorite o Konstrakti, uglavnom govorite o njoj u trećem licu. Ko je zapravo Ana Đurić, a ko Konstrakta i kako ste uspostavili tu ravnotežu?
To sam sve nekako ja, ali ono što Konstrakta radi je neki moj posao, ja se sa tim nekim likom i imidžom pojavljujem u javnosti. Nekako mi je prirodno došlo da to odvojim i verujem da je zapravo kod većine izvođača ili javnih ličnosti to na neki način razdvojeno. Kako je to povezano? Pa kao i kod svakog drugog posla, na primer, kod zubara, posao je na neki način povezan sa privatnim životom. Kod mene konkretno i kod ove vrste posla i životne okolnosti su ono što možda inspirišu to što ja radim.
Kroz svoje nastupe skrećete pažnju na razne društvene probleme. U ranijim intervjuima ste kazali da sebe ne smatrate aktivistkinjom jer pišete po osećaju. Rekli ste i da Vam je drago kada dođe do identifikacije problema među publikom. Da li smatrate da ste možda ipak ušli u neki vid aktivizma?
Mene stvarno prepoznaju kao nekog aktivistu, na sve strane, nekako sam to osetila i u Hrvatskoj i u Sloveniji i tako sam nekako obeležena, a to nije bila moja namera. Ako bismo ovo nazvali aktivizmom, možda mi je takav vid aktivizma i drag, jer prema nekim raznim aktivizmima već postajem i skeptična jer prave kakofoniju. Moja namera nije da osvešćujem ljude ili da im šaljem neke poruke, upućujem, usmeravam… I ja sama se nekako pitam i dezorijentisana sam. Ipak, kada vidim da se mnogi drugi prepoznaju u tim temama, koje su prilično opšte, drago mi je da nismo sami.
Koliko Vam znači to što se promenili percipiranje „Evrovizije” i njenu uobičajenu sliku?
Toga nisam toliko svesna jer ja radim ono što radim, pa samo čuješ iz okoline da je to nešto što ne ulazi u evrovizijski kalup. Možda u neku ruku i ne, to je promišljena stvar, koncept iza koga ne mora da imaš nešto što je tačno i dobro postavljeno, to produkcijski ne mora da bude skupo, a može da bude razumljivo. To je verovatno razlog nekog prepoznavanja ne samo u Srbiji nego i šire. Prosto smo dobro postavili tu stvar i to je bilo jasno.
Ono što se desilo u Srbiji bilo je značajno, jer je od te godine „PZE” nekako skrenuo pažnju kao festival. I prethodna „Beovizija” jeste imala pažnju i zna se kuda to vodi, ali imam utisak da se od 2022. godine nekako pojačala zainteresovanost za to naše takmičenje od strane ljudi koji ranije nisu bili zainteresovani za nazovimo to andergraund, mada je to teško reći – alternativnu scenu i to je ono zbog čega mi je drago. Ti ljudi su onda nekako i dobili publiku i malo se sve to obogatilo.
Što se same „Evrovizije” tiče, dobili smo komentare da to jeste nešto malo neuobičajeno i to mi je drago, jer kroz ovih nekoliko godina imamo neki rispekt koji dobijamo od evrovizijske baze.
Koliko Vama kao umetnici znači poziv na „Nišvil”?
Znači mi, koliko sam shvatila… Znamo da je ovo džez festival, ali ima povremeno i neke bendove ili sastave koji su iz mejnstrima ili su sa malo širom publikom, tako da je ove godine izbor pao na nas i jako mi je drago. Inače, stvarno cenim sve napore koji su uloženi da ovaj festival opstane, evo, sad već trideset godina i to je stvarno fascinantno.
Šta očekujete od svog nastupa na „Nišvilu” i niške publike?
Očekivanja nemam, ali bih volela da publici za tih 60-70 minuta, koliko smo zajedno, bude lepo i da im to ostavi neki utisak i da se nekako shvatimo, to je ideja.
Razgovarala: Lana Stanisavljević
Foto: D.M.