1. ПУТ У ДЕРВЕН ПРОФ. С. П. НА РАСПУТНИЦИ ЗАТАМЊЕНИХ ПРЕДЕЛА Изнад смеђег града у измаглици тиркизни предео Беше то град Рај усред Пакла мед сном и јавом Мађијске зоре и облаци изнад шума и шљивика Питома земља наших предака на путу С. П. у Дервен1 Замишљен професор реторике руку раширених Стајаше на распутници где је пад и Успон вароши Дервен У авлији домаћина са грдним веџама око Проклетије Где старојке и жене њине лелечу: јао нама, јао нама Забрађене оглавицом алевом шамијом без рода и имена Посече све пред Господом чума рајску башту Не остави ништа сем железа српа дабогда да га камен Погоди затре га заувек да штукне у шкарпу Планине Да му се коти плаво звериње стакласте вране А ми ћемо шесторку и басарку у оро да играмо Да мађијом у Бурдимо, Бучуму и Копајкошари Затамне предео да згасну очи радозналца И огласи Хелдерлин и Химне ноћи и Витгенштајн Новалис са нежним праменовима и очима туге И сенка господина нејасног и мутног погледа – Хајдегер Хана Арент Јасперс Шелинг и ини из немачке теме! И преписивач Војсил Граматик и хучна стена у Нишевцу На папирусу барутним мастилом у славу ангела И национа свуда где нас живе има нас Себра раденика Зденути у снопље на гувну у камаре Србљака И дечица паламарком збирају песке на челопек – горештину!! Камарад говори професор естетике и нове реторике – И перпатетичари шегрти античке Агоре сричу Прошлост на почетку измака времена пред тамним Орфејским сонетима и Рилкеом тог ружног пустињака Поезије која у тишини бескрајне смрти свакодневља Записана на води само је епитаф на крају пута И затамњења Дервена пред путником олује: Стајаше поново рођен у бескрају помилован: Јер шта је лепота / ако не сам почетак страшнога!2
2. ХРАСТОВИ ЦРНОРИСЦИ ИЗНАД ДЕРВЕНА ОКО БИЊИШТАКА ПРОФЕСОРА РЕТОРИКЕ С.П. Стадосмо и видесмо на видело сумрак и риђу срну Над избом професора реторике, јагњад смеђу Слепог миша и свице што искре око грдних храстова У монашком реду шизматици зелених мантија И бољаре што прислужују веку на одласку на крсту Распете веверице и поганци и кртице и ласице грдобе Изнад Дервена је камара упаљене ватре звезде утуљена Кандила и јецај даљине и римоване речи професора Реторике: ту где смо посустали око бињиштака из земље Изронише Три Храста Црнорисци на колена падоше Пузавице радосне жене и њин врисак плави Дервен Отварају се шуме голог дрвета топот и њиштање атова Камарад, камарад то је Песма над песмама И кажеш да мислиш да је било шест храстова И нико не зна да ли су још ту око Црноризаца Где се на катедри сричу беседе на Дервеном У јесен злаћану лети пергамент храстове лишће Од злога нас спасава само то што је записано И Мудрац из Кенингзберга нам казује: То је у овом тамном манастиру Храстова свештеника Монаха, монахиња и искушеника и искушеница Крај свих ствари / Das Ende aller Dinge И све друго за песму није важно!
3. ЕПИТАФ НАД ОВИМ ГРОБОМ Над овим гробом нема седих праменова дуге Ни звезда репатица ни Велика ни Мала кола Ни звездочатаца ни њине сатенске урвине Ни мутних сазвежђа ни месечевих мена Ни речи ни одјек у долини Дервена Над овим гробом нема ни шум лишћа Ни песма пастира ни звона овнова клопотара Нема ни јецаја сем оловне туге једне жене И њеног немог одласка низ сеновиту врвину Над овим гробом ветар ветропир гаси пламен И све тоне незнано куд и зашто и само Он Стоји на големој распутници крајпуташ Наде И само муње и громовити мачеви секу мађију Као павит оплетену око храста и турског каранфила Миомирисним пелином здравцем и базовком- И праотац Мудрац из давнина говори- Као сваки смртник и путник намерник Он одлази из времена у вечност3
Јован Младеновић
Насловна фотографија: Jay Mantri / Unsplash
1 Дервен, старо турско име вароши Сврљиг (до 1904);
2 Рилкеов стих из песме „Прва елегија” (збирка Девинске елегије);
3 Мудрац из Кенингзберга; Имануел Кант (цитат и парафраза из: Имануел Кант, Ум и слобода, Београд: Идеје, 1974, стр. 124–125).