Јохан Волфганг фон Гете, „Добродошлица и растанак” (Johann Wolfgang von Goethe, „Willkommen und Abschied”) Закуца ми срце, па узјахах ата, То учиних брже него мисли стрела. Свом тежином вече већ земљу захвата, Ево, и ноћ већ је на планину села; Храст обвијен маглом, као плаштом, стоји, Ко оријаш какав страшнога изгледа, А доле из грмља тама све настоји Са стотину црних очију да гледа. Месец је са свога брда на облаку Жално провириво из своје маглице, Крилима је ветар даво кретњу лаку Да застраши мене шапатом у лице; Ноћ ствараше много чудесних облика, Но, упркос свему храброст је блистава, У жилама мојим ватра је велика, Усред мога срца жар се распламсава! Тад угледах тебе, миље изобила Потече на мене из твог благог ока; Ти си срце моје посве придобила Груди за те стењу од даха дубока. Руменило благо што пролеће буди Обли свом топлином твој лик тако мио, Сва та нежност за ме – божански усуди! Надао се јесам, нисам заслужио! Ал’ авај, са првим зраком у освиту Растанак притиште, срце се разболи: Љубиш ме и ствараш срећу истиниту! А у твоме оку очитујем боли! Кренух, а ти оста да гледаш преда се, Па ме онда прате твоје сузне очи: Бити вољен, срећа велика је, зна се! Ал’ волети! срећа, са још већом моћи! (1775)
Фридрих фон Харденберг Новалис, „Не заборави ме” (Friedrich von Hardenberg Novalis, „Vergiß mein nicht”) Не заборави ме кад хладни грумени груби Покрију ово срце што за те куцаше нежно, Помисли да ће тако знати боље да љуби Нег ту где слабо беше, грешаше неизбежно. Дух ће мој слободни тебе да чува и крије, И дух твој теши, слатким укором над њим бдије, Сети се да души ти благо говорим свиме. Не заборави ме! Не заборави ме! (1886)
Препевала Невенка Баланесковић (из збирке препева „Песниче, где си? Ново читање француских и немачких класика” која је у штампи) Фотографије: Урош Денчић