Једна од наших најбољих глумица Слобода Мићаловић активна је како на великом платну кроз више филмова тако и на позоришним даскама. Велику пажњу привлачи њена улога у филму „Јорговани”, где је играла са Иваном Босиљчићем. Прича овог филма говори о њиховој глумачкој бранши, али и мушко-женским односима. Овом проблематиком кроз своје ликове Слобода се бави и у представама „Френки и Џони” и „Дечије повреде”, где у једној представи глуми са колегом Иваном Ђорђевићем, док јој је у другој партнер Вук Костић. О овим улогама и значају позоришних дасака Слобода говори за „Без лимита”.
Представа „Френки и Џони” први пут је изведена 2016. године и већ тада показало се да ће овај комад Теренс Макнали, по коме је снимљен и филм, у режији Тее Пухарић бити добро прихваћен јер говори о тајнама мушко-женских односа, а посебно је значајно било то што су Слобода и Игор успели да приближе ту причу публици на прави начин.
„Ми смо ову представу одиграли више од сто пута од Канаде, преко Црне Горе, Немачке, Осла, по свим крајева Србије, тако да је радо и играмо и публика се некако увек проналази изнова у овој нашој причи. Неки веома важни људи који су гледали ову представу, његова професорка и мој професор и наше бројне колеге рекли су да нису видели бољу партнерску игру. То је глумцу велики комплимент.”
Када је реч о односима мушкарца и жене у партнерској вези, њено мишљење је да је из угла представе теже женама.
„Након представе верујем да ће ипак жене рећи да је теже женама, а мушкарци мушкарцима. Ипак, мислим да је тешко и једнима и другима. Заправо је поента да и мушкарци и жене желе да буде лепо, а сад, да ли успевамо у томе, одговор је некад да, а некад не.”
Игор Ђорђевић био јој је партнер и у серији „Корени”, која је била током емитовања веома запажена код публике.
„Заиста сам презадовољна како је публика прихватила комплетну серију и посебно мој лик Симке, такође и начином на који смо ми све то одиграли. Увек подржавам да се екранизује велика литература.”
На сличан начин и представа „Дечије повреде”, у којој јој је партнер Вук Костић, веома је актуелна. Овај комад америчког писца Џозефа Раџива написан је 2011. године. То није класична љубавна прича већ прати догађаје двоје младих, Кајлин и Дага, од њихове осме до 38. године, где се они срећу на местима за лечење сваки пут са новим ожиљцима и на срцу и на души.
„Нама је интересантно како кроз ову представу публика мења расположење, од смеха до суза, па до неког саосећања, препознавања сопственог живота, сопствених грешака, пропуста или неких лепих тренутака. Веома је захтевна представа јер нема ни минут између сцена од жене која је у нервном растројству до девојчице која сада има неких других проблема. Било нам је глумачки изазовно, али некако смо Вук и ја двадесетак година најбољи другови, па је и публика осетила ту нашу енергију и то животно искуство које заједно имамо.”
Када је реч о даскама које живот значе, она сматра да је децентрализација позоришта веома битна и да треба да свако место у Србији поред аматерског добије и професионално позориште.
„Поштујем и аматерска позоришта, али ја сам била пресрећна када је позориште у Врању, на пример, постало професионално и ја мислим да је то веома важно за глумце. Тако подстичемо децентрализацију позоришне уметности. Овако делује да се све дешава у Београду и да се само тамо ради, а то није тачно. Ја сам расла у позоришту у Лесковцу, тако да је то веома важно за град, за младе људе који желе да се баве глумом, да имају професионално позориште”, закључује глумица.
Разговарао: Марко Мирковић
Фото: Центар за културу Свилајнац