Превод који је пред вама начињен је поводом IX међународног преводилачког конкурса за студенте и ученике „ТРАНСФОРМАЦИИ 2024”, који традиционално организује Филолошки факутет Великотрновског универзитета „Св. Ћирило и Методије” (Бугарска), а преводитељка Сања Стевановић освојила је на конкурсу друго место у категорији превод прозе („Ничија девојчица”, Миахела Илијева). Љубитељима бугарског језика представљамо и оригинални текст.
НИЧИЈА ДЕВОЈЧИЦА
Михаела Илијева
Место где живе деца попут ње није ни дом, јер то није никакав дом, нити сиротиште, зато што ти тамо не дају ни сир, а камоли неке слаткише, јер теткице то склањају за своју децу. Тако је мислила седмогодишња Мими, а када су је усвојили, обрадовала се да ће сада имати и дом, а можда ће јој чак давати и чоколаду. Ипак, њена нова мајка није јој дозвољавала да једе слатко, како се не би угојила, а њен нови отац строго јој је контролисао јеловник и дозвољавао само храну која садржи витамине и минерале потребне једном спортисти. За само годину дана Мими више није имала ни тај дом, јер су јој се родитељи развели и она је живела у две куће. На смену.
Сваког петка Мими је одлазила у школски тоалет, где би расплетала своје дуге плетенице, а розе траке марљиво би одлагала у своју перницу. Затим би скинула хаљину, сложила је и убацила у црну пластичну кесу, коју би угурала на дно свог ранца. Скупила би своју плаву косу у коњски реп и обукла спортску опрему. Затим би Мими брзо отрчала свом оцу, који је чекао испред школе, а он би је строго гледао због њених розе ципела, које би увек заборавила да замени патикама. Та девојка једноставно никада да научи!
Сваког уторка Мими је опет била у школском тоалету, скидала би спортску опрему и стављала је у црну кесу, облачила би цветну хаљину и трчала својој мајци, која је чекала испред школе. Мајка пак прекорно гледаше у Мимине неуређено уплетене кике без форме, са праменовима који су штрчали. Та девојка једноставно никада да научи!
Од петка до понедељка Мими је била татин син, а од уторка до четвртка – мала мамина дама. Ишла је на кошарку и часове клавира. Она се строго држала тих својих двеју улога и маштала о псу, јер је чула на телевизији да онај ко нема породицу треба да набави пса и он ће му постати породица. Замишљала је како ће се играти са псом, како ће му се радовати, ако буде био велики, можда ће га чак и јахати, а ако буде мали – носиће га у школу у ранцу. Увече ће спавати покрај њених ногу, свакодневно ће га шетати.
Једном је Мими са разредом посетила локални азил за псе. Девојчица је са изненађењем установила да тамо има и беба, и паса више година старих, који ретко добијају посластице или посебну негу, а место где живе није ни дом, ни сиротиште. Волонтери јој испричаше да људи више воле расне псе, али се дешавало да их врате мало након што их усвоје.
Након три године Мими саопшти својим родитељима да је сада довољно велика и да ће сама ићи на тренинге кошарке и часове клавира.
Пси из азила пак нису ни слутили да ће сваког уторка и петка имати своју породицу.
Из „Рентгенова слика слободе”, превела Сања Стевановић
Михаела Илијева. Завршила студије бугарске филологије и мастер студије књижевности. Редовни је докторанд бугарске књижевности на Високотрновском универзитету „Св. Ћирило и Методије”. Добитник је главне награде на 44. издању Националног студентског књижевног конкурса „Бојан Пенев” – Гласно (2022). Њена збирка прича „Рентгенова слика слободе” (2023) номинована је као дебитанско дело за књижевну награду „Перо” и Националну књижевну награду „Јордан Радичков”.
НИЧИЕ МОМИЧЕ
Михаела Илиева
Мястото, където живеят децата като нея, не е нито дом, защото никакъв дом не е, нито сиропиталище, защото изобщо не ти дават сироп, даже никакво сладко не ти дават, понеже лелките го прибират за своите си деца. Така мислеше седемгодишната Мими, а когато я осиновиха, се зарадва, че вече ще има и дом, а даже и шоколад може би ще ѝ дават. Но новата ѝ майка не ѝ позволяваше да яде сладко, за да не надебелее, а новият ѝ татко строго контролираше менюто ѝ и позволяваше само храни, които съдържат необходимите за един спортист витамини и минерали. Само след година Мими вече нямаше дом, защото родителите ѝ се разведоха и тя заживя в две къщи. На смени.
Всеки петък Мими отиваше в училищната тоалетна, където разплиташе дългите си плитки, а розовите панделки прилежно прибираше в несесера си. После събличаше роклята, сгъваше я и я пъхаше в черна найлонова торбичка, която набутваше на дъното на раницата си. Стягаше русите си коси в конска опашка и обличаше спортния екип. После Мими изтичваше бързо към баща си, който я чакаше пред училище, а той с укор гледаше розовите ѝ обувки, които тя винаги забравяше да замени с кецовете. Така и не запомни това момиче!
Всеки вторник Мими пак беше в училищната тоалетна, събличаше спортния екип и го прибираше в черната торбичка, обличаше роклята на цветя и хукваше към майка си, която я чакаше пред училище. Майка ѝ пък гледаше осъдително небрежно сплетените, неоформени и стърчащи плитки на Мими. Така и не се научи това момиче!
От петък до понеделник Мими беше мъжкото момиче на баща си, а от вторник до четвъртък – малката дама на майка си. Ходеше на баскетбол и на уроци по пиано. Стриктно изпълняваше двете си роли и мечтаеше за куче, защото беше чула по телевизията, че който няма семейство, трябва си вземе куче и то да му стане семейство. Представяше си как ще си играе с кучето, ще му се радва, ако е голямо, може и да го язди, а ако е малко – да си го носи на училище в раницата. Вечер то ще спи в краката ѝ, ще го разхожда всеки ден.
Веднъж класът на Мими посети местния приют за кучета. Момичето с изненада установи, че там има и бебета, и няколкогодишни, които рядко получават лакомство или по-специална грижа, а и мястото, на което живеят, не е нито дом, нито сиропиталище. Доброволците ѝ разказаха, че хората предпочитали породистите кучета, но се случвало и тях да върнат малко след като са ги осиновили.
След три години Мими заяви на родителите си, че вече е достатъчно голяма и ще ходи сама на тренировки по баскетбол и на уроци по пиано.
А кучетата от приюта дори не подозираха, че всеки вторник и петък ще си имат семейство.
Из „Рентгенова снимка на свободата”
Михаела Илиева. Завършва „Българска филология” и магистратура „Литературознание”. Редовен докторант по българска литература във ВТУ „Св. св. Кирил и Методий”. Носител на голямата награда в 44-ото издание на Националния студентски литературен конкурс „Боян Пенев” – Шумен (2022). Нейният сборник с разкази „Рентгенова снимка на свободата“ (2023) получава номинация за дебют от Литературни награди „Перото” и Националната литературна награда „Йордан Радичков”.
Фоторафијe: Pexels.com