Роман „Зима црвеног снега” представља други роман младог, а већ афирмисаног аутора Алексе Костадиновића. Као и први роман, „Хотел Ледени врх”, роман „Зима црвеног снега” припада жанру хорора. Аутор сваким новим делом, иако остаје у оквиру поменутог жанра, шири границе своје поетике, те се тиме приближава већ познатим ауторима хорора. То нам потврђује и „Зима црвеног снега”, с обзиром на то да је реч о роману у ком су елементи хорора, фантастике и криминалистике толико испреплетени да се читалац до самог краја пита шта је стварно истина и да ли се све о чему је писано заиста десило или се само одиграло у психи јунака.
Уколико применимо класификовање Дејана Огњановића, који је хорор у књижевности и на филму поделио на три парадигме, лако можемо уочити да роман „Зима црвеног снега” припада другој парадигми. Она је именована као „Страх од других”, а под њом се подразумева она врста зла, тј. извора хорора која је ван човека и која нарушава нормалну линију живота. Док такво зло постоји и ремети главне јунаке, они не могу наћи мир, те се уништењем зла живот стабилизује. Овој парадигми припада и роман „Дракула” БремаСтокера, с којим „Зима црвеног снега” има доста сижејних сличности. Међутим, оно што додатно издваја роман „Зима црвеног снега” јесте то што главна јунакиња Маша избегава да поверује да је опседају оностране силе, те све покушава, као школовани психолог, објаснити страхом и поигравањем своје психе. Читаоци путем овог лика могу видети колико аутор познаје психологију, те је овај лик, у ствари, ауторов резонер.
Као примарни извор хорора искоришћена је словенска митологија, односно употребљен је лик Баба Јаге. Зло које представља њенлик доводи се у везу с породицом Карпов из Коловска у Русији, а чији су преци из Србије. Иако извор зла долази из сфере митологије, оно се надаље шири кроз две епохе. Прва је епоха предака, чији је најзначајнији представник Вера из Србије, док је друга епоха савремено доба, чији је представник Денис. Код психологизације Дениса аутор је опет показао своју умешност, будући да је реч о лику који скида маску жртве породичног проклетства и постаје одговорна особа за сва негативна дешавања. Његова двострука личност показује да се у овом роману ничему не може олако поверовати и да је роман пун изневерених очекивања. Непожељно понашање Дениса и Вере је, међутим, последица велике љубави и њихов очај довео је и њих и друге ликове у епицентар злих дешавања.
На другој страни, страни светла, налазе се Маша, Елена и Николај. Њихово трагање за истином доводи их у контакт с оностраним, што, свакако, оставља велике последице на њихове животе. Маша, иако је представник разума и свету нарушених закона живих, добија и улогу негативног спасиоца, с обзиром на то да треба да њена жртва споји свет живих и мртвих. При стилизацији Машиног лика аутор је доста пажње посветио њенимфизиолошким и психолошким реакцијама, те читаоци могу и сами осетити како Маши срцеудара, како јој се јавља осећај мучнине, али и како је страх тера на то да уместо мрље на прозору она види покојницу која је прогања.
Читаоци „Дракуле” упознати су с тим да гроф Дракула живи у изолованом дворцу у шуми, а пут кроз шуму представљен је као траса на којој обичан човек не може преживети, поготово ноћу. Готово идентично путовање ка свету оностраног доживљава Маша, која, да би дошла до Дениса и имања Карпових, мора проћи кроз шуму, а та шума, опет, није намењена слободном путовању људи. Њу кочијама одвози Игор, као што сам Дракула одвози ЏонатанаХаркера. Шума, као хтонски простор, представља границу између света обичних људи и света одакле долазе оностране силе. О функцијишуме, као граничном простору, сведочи и бег избеглица из Србије, а то се поновоповезује са симболиком шуме код Словена.
Како би код читалаца повећао осећај језе, аутор у текст убацује и визуелне елементе. На тај начин се путем слика и симбола појачава веза с оностраним, а тако се и појачава веродостојност написаног. Симболи представљају везу са ђаволским, паганским, а цртеж покојнице показује како у ствари изгледају становници света мртвих и зашто се тај свет никако не сме спојити са светом живих.
Иако је роман пун сцена страхота, језивих догађаја из прошлости, бизарних ритуала, читалац никад не може бити потпуно сигуран шта се заиста десило. Наиме, утваре сеобјашњавајукао привиђења настала услед страха, као производ маште настао под утицајем фолклора Словена, а не као нешто што заиста постоји изван света људи. Иако су читаоци до последњег поглавља уверени у то шта је истина, аутор врло вешто уводи нове доказе да то, ипак, не мора бити тачно. Тако се разбијају илузије истине, те судбине појединих ликова нису у потпуности разрешене и имају отворени крај. То све изнова интригира читаоца, терајући га на озбиљније посвећивање роману и трагање за правом истином. Пред читаоцима је, свакако, непредвидиви роман, који ни у једном тренутку не разочарава, а притом сваки читалац може наћи бар део своје мрачне подсвести у неком од ликова.
Никола Михајловић, мастер филолог за српски језик