Али, кад вас ноћу пробуди месечево сијање – а он баш упро у лице – не знате да се једва дише. Гледате, гледате, па… Море, и земља је тамо друга! Лежите и пружате се слободно и проверљиво по њој као поред мајке.
Нушка, Бора Станковић
Дођоше. Загледане у строг поглед старине, крајичком ока спазивши искрзан ревер очевог капута, оне сагињу главу, пристају да их одведу. Корачају ногама тешким као цела младост у стегама. Ех, да су снажне као прса под којима пуца јелек, као песма која буди уснулу ноћ обасјану месечином! Одлазе, а „гурају песницу у уста, као да би спречиле оно што из њих избија и сву их обузима“ (У ноћи). Одведоше их. Између ове две речи – прелома у животу Станковићевих јунакиња сабише се снови о велу од месечине. Месечина (раз)открива једрину њихове младости. Месечина рашива дугмад на њиховим јелецима. Напоји их снагом, те им се учини да једним уздахом могу прелетети зид иза којег се чује свадбена песма. У врелој ноћи, обасјаној месечином, Цвета и Нушка се боре за своје снове о велу слободе. Месечина, мајка свега природног, нагонског, а скривеног у Станковићевој јунакињи, буди своје чедо. Под велом месечине усне постају рујније, лице беље, а руменије, коса црња, а сјајнија. Али, загледане у ту месечину као у огледало, у њиховом оку назиру се обриси два војника сукобљена на фронту љубави: памет и воља.
„Требаше да изиђе месец.“ (У ноћи) Наслутила га је Цвета у врелој летњој ноћи, у жубору воде, у песми која ју је пробудила из сећања. „Ветар душе, ветар душе, ал’ – катмер мирише…“ Са сјајем месечине и песма постаје све гласнија. И најзад се појављује он, из вреле ноћи, обасјан месечином. Он, месечина – жеља, месечина – живот, месечина – слобода, месечина – борба. Амбивалентан попут месечине. Изнемогла, обамрла, блажена, предаје му се у сјају месечине која ће је већ следећег трена из истог сна пробудити. Месечина пробуди и месечина угуши све што беше. Чедо се преобрати у противника своје мајке, месечине. Борба је хучна толико да утихне песму. „Иди, ако мислиш добра.“ (У ноћи) Вео од месечине расточио се. Цвета њиме не може угрејати дрхтаво тело. Цвета цвȅта у вртлогу месечине. Кад се вртлог умири, остаје увела ружа на хладној, тавној земљи. Молитвом Богородици, чизмом по сећањима, ударима против дамара, месечина је сабијена иза крошње, али се назире… Противник (месечина, сан, страст, слобода) само је наизглед побеђен. Још траје летња, врела ноћ…
Нушка силно грли своју мати, месечину. Стеже је, упија у себе. Њом благословена игра, пева. Ставља вео њом саткан и игра уз сам зид, а уз звуке свадбене песме. Скида вео од сјајне хладне месечине и гаси врелу страст. А под босим ногама, тик изнад тавне земље, месечина буја, буја… Ни Цвета ни Нушка нису невесте са велом од месечине. Али један зрак месечине остао је у њиховој црној, бујној коси. Или то можда из њих сија месечина…
Мирјана
