Povod književnog razgovora bila je nova zbirka poezije mladog umetnika iz Jagodine, Aleksandra Petrovića, Gotam Bluz. Pesnik nam u razgovoru otkriva šta ga inspiriše i podstiče na pisanje i zbog čega je baš savremeni Gotam njegova polazna stanica. Pesme su plod traganja i promišljanja o temama od kojih je satkan naš čitav život: o bolima i radostima, ljubavi i patnji, trajanju i prolaznosti.
Šta te inspiriše na pisanje?
Kao što svetac prestaje biti svetac onog trenutka kada sazna da je svetac, tako i pesnik, kada shvati da je inspirisan, te počne da kontemplira o tome, izgubi dosta od tog svog prvobitnog nadahnuća. Kad god bih postao siguran da sam uhvatio inspiraciju “za rep”, povinovao je svojoj volji i da je preda mnom otvoren put za kojekakve jezičke bravure, ona bi nestala i ostavila me samog, zarobljenog u belini hartije. Zato sada pazim šta pričam, ne želim da joj se zamerim, inspiracija je osetljiva zver.
Kakva priča se krije iza naslova zbirke Gotam Bluz?
Gotam je ime koje je svima poznato, a iza kojeg se krije mutna mitologija savremene pop kulture, tako da je reč o idealnom platnu na koje čovek može projektovati sve svoje, bilo svesne, bilo nesvesne strahove i želje. Psihoanalitičari govore da se svaki objekat u snu može tumačiti na objektivnom, ali i na subjektivnom nivou. Na objektivnom, jer, zaista, potencijalno predstavlja objekat iz stvarnog života snevača, a na subjektivnom, jer je, ipak, možda samo reč o simboličnom predstavljanju otuđenih dela ličnosti onog koji sanja. Tako da, kada kažem „Gotam“, možeš da kupiš avionsku kartu za Njujork ili Čikago, ili samo zatvoriš oči; u svakom slučaju, naći ćeš se u Gotamu.
Takođe, „Gotam“ asocira ljude na kriminal i korupciju. Ako se okrenemo, videćemo da je to, nažalost, naša tekuća stvarnost. Ali „Gotam“ podseća ljude i na nehajno detinjstvo, kada smo vezivali čaršave oko vrata i puštali ih da vijore, kada je bilo tako jednostavno pobediti nepravdu, popiti čašu mleka i otići na počinak bez straha od sutrašnjice.
Nenad Glišić, Aleksandar Petrović Babić i Zvonko Karanović
Ko su Heroji, a ko Zlikovci iz Gotama danas?
Reč je o arhetipskim ulogama, koje su toliko izrabljivane da danas gotovo ništa i ne znače. Dva ekstrema, koja ne bi mogla da postoje jedan bez drugog. U zbirci je to vrlo ironizatorski predstavljeno – dok se “veliki igrači” igraju heroja, antiheroja i zlikovaca, običan svet bezvoljno provodi dane ispred TV prijemnika, utonuo u besmisao i svoja otromboljena tela.
U kojim momentima ti skidaš svoju ludačku košulju i oblačiš
svoj Sveti plašt?
Kada ugasim televizor, znate, svaki
Sveti plašt načinjen je od bezbroj stranica dobre poezije, a svaka ludačka
košulja od gusto prepletenih, pa izatkanih šema programa nacionalnih
frenkvencija.
Kakav mozaični prikaz grade tvoje zbirke pesama?
U poslednjoj zbirci pošao sam od toga da je pesma auto-intervju, ali sam želeo i da proširim taj koncept. Tradicionalno shvatanje je da u poeziji postoji samo jedan lirski subjekt. U zbirci Gotam bluz ja sam želeo da iznedrim čitavu pletoru različitih subjekata. Teško je opisati ko su te podličnosti, one su ono što se krije ispod površine svesti, iza onoga kako čovek sebe percipira. Neke od tih likova „koje sam intervjuisao“ doživeo sam kao jako bliske sebi; druge, pak, kao stravične mogućnosti koje bi se mogle jednoga dana ostvariti. Poezija je umetnost psihonautike; nekad se deo nas i ne vrati iz zbirke, a kad-tad dovedemo i slepog putnika, za kojeg nismo ni slutili da postoji.
http://bezlimitaff.com/archives/1174
Intervju radila: Jelena Jocić