Bacila je jastuke na pod. Čajnik se pušio šireći topao i poznat miris. Uskoro sam, udobno zavaljena na jastuke, pila elma čaj.
– Elma, elma – izgovaram tu divnu reč. Svaki gutljaj čaja otvarao je kutiju sa slikama nekog voćnjaka u Turskoj gde su se na suncu igrale jabuke – elme, kao devojčice u crvenim haljinicama.
Orijentalni kolačići su mirisali na pistaće.
– Po ceo dan nešto radim da zaposlim ruke i misli – kaže.
Iznela je tuce mekih, tkanih šalova. Boje su se prelivale, svila je milovala kožu. Nisam ni znala da ljudska ruka može da istka takvu lepotu.
– Da, da, krasiva – Rafije je znalački zažmurila na jedno oko. Prinosila je šalove mom licu.
– Ti si nežna kao latica ruže –rekla mi je. Mislim da ti ovaj pristaje.
– Plavo kao more – kažem.
–Njet, njet, plavlje od mora. Plavo kao nebo nad zavičajem.
Ruke su joj mirisale na jasmin dok mi je obmotavala šal oko vrata. Ostale smo dugo zagrljene. Ulično svetlo se upalilo. Soba je postala narandžasta. Meni se učinilo da je neka kosmička svetlost kao oreol lebdela iznad glava dveju žena iz različitih svetova koji su se načas dodirnuli u ovom ledenom bečkom suterenu.
Neko je zakucao na vrata.
– Moj muž – rekla je Rafije.
Očekivala sam ostarelog, brkatog, natmurenog Turčina, prodavca maslina i ovčijeg sira na bečkoj pijaci. Turčinje izgledao onako filmski, očiju bistrih i oštrih, gipkim pokretima prešao je preko sobe, blago se naklonio i poljubio mi ruku.
–Willkommen! Dobrodošli!
Nešto je tiho rekao ženi. Ona je vadila sir iz kačice i stavljala ga u činiju. Masnim papirom je prekrila sir. U kesu je gurnula teglu crnih maslina.
Sa punom kesom u naručju, na vratima rekoh: – U četvrtak je roditeljski. Učiteljica je poručila da dođu obavezno sve mame.
– Ona ništa ne razume!– rekao je Rafijin muž.
– Ni ja ne razumem sve. Prevešće nam Vlasta, Zoina mama. Ona je iz Zagreba.
Rafijin muž se smejao i širio ruke kao daje hteo da kaže da se predaje.
Čekala sam je na uglu Stolberggasse. Dolazila je u oblaku mirisa jasmina. Svilena dugačka haljina virila je ispod tamno teget balonera. Svileni šal je bio zakačen za vrh punđe. Kosa, kao bakarna tepsija, presijavala se na retkim zracima sunca koji su uspeli da se probiju kroz uzanu i mračnu ulicu. Hodale smo po crvenim kockama od cigle. Njena sreća je bila tako velika da je mogla da se opipa. Ličila je na dodir svile.
Bečke mame, mlade i vesele, pričale su bečkim narečjem.
– Šta kažu?–pitala sam Vlastu.
– Učiteljica kaže da sad idemo u pivnicu. Tako se to kod njih radi.
Rekla sam to Rafiji. Oči su joj se zamračile.
– Ja ne mogu! Tako se kod nas ne radi.
Razrogačila sam oči. Učiteljica je sve shvatila. Prišla jei obavila ruke oko Rafije u njenom tamno teget baloneru.
– Muss! Moramo. Tako stoji u programu.
Nikad ne bih pomislila da bi jedna rođena Bečlijka uradila tako nešto. Ali, učiteljica Eli Kop nije bila obična. Bila je neviđena lafica i žena pre svega.
Ušuškana, mala pivnica u Zentagasse odzvanjala je od devojačkog smeha.
– Šta kažu, šta kažu? – pitala sam Vlastu.
Vlasta se smejala pomalo cvrcnuto. Pivo ju je uhvatilo.
– Ne znam, pričaju nešto o muškarcima. Poslednju reč nije ni izgovorila. Progutala ju je navala smeha. Smejala sam se i ja. Pogledala sam Rafije. Usne je pritisla prstima. Ali oči su joj iskrile kao mala sunca.
Radmila Vojinović
Naslovna fotografija: Unsplash