Моје мјерило вриједности у овоме вјеку (Богдан Томић)

Осјећај присутан над
хумкама познат је,
једва чујан чак и онима
са оне стране живота.
 
Праћен језом од непознатог
и спознањем сопствене немоћи у тренуцима
кад је све неизвјесно
и мучно.
 
Ваздух испуњен хладноћом  коју са муком трпе
чак и они испод
надгробних споменика.
 
Сахрањене жеље,
уз идеје и страсти,
једним гласом поју
ријетким душама
познату пјесму.
 
Пређена граница се
брише и тиме не оставља
наду за враћање раном
стадијуму животног циклуса.
 
Све одише истом муком,
кроз све се провлачи сродна бол, исцурило вријеме у
разбијеном пјешчанику.
 
Опште присутне ране
свакога исто боле,
само што јаук не чује нико,
надглашава га вјетар заборава и неминовности.

Безначајно важна ствар
 
Хтјео сам те питати
ако имаш кад,
безначајно важну ствар.
 
Није да не знам,
и да немам кога питати,
него ми је милије
да слушам тебе,
како вежеш и љубав
и страх, око сваке ријечи.
 
Како мијењаш
боју гласа и поглед,
када су чељад у питању.
 
Није важно колики смо,
и гдје живимо,
ми смо чељад,
а ти си мајка.
 
Зато сам те
хтјео питати
нешто много важно,
 
Док правим израз
лица као да ти
не знаш шта је.
 
Мада поуздано знам,
да ти ни небеса нису препрека,
да гледаш мој живот
као на длану и да бринеш.
 
Све бих да те питам
за сваку ситницу,
и одглумио бих муку,
да забринем тебе.
 
Само да дођеш
да те питам,
безначајно важну ствар.

Уморно лице
 
Тужно је када,
дотрајале ресе
дугогодишњих завјеса,
присвоје себи
људски лик.
 
Толико дуго је
ту нечије лице,
да је постало
саставни дио завјесе
и старих прозорских
оквира.
 
Тик уз прозорско стакло
у сјенци масивног оквира,
стоји уморно лице,
навикнуто на чекање.
 
Жега љетњих дана,
те сивило јесењих киша,
огледа се у
тамним подочњацима,
испијених очију.
 
Те очи више
немају суза,
усне су заборавиле
облик осмјеха,
а изборано чело
се некада није толико
примјећивало од косе.
 
Данас је та коса
ишарана сребром,
а чело никада није
било веће и теже.
 
У тренуцима када
снага напушта тијело,
види се чело
наслоњено на прозор.
 
Тада је оно
једини ослонац,
цијелог тијела.
 
Мало испод њега,
прозор се замагљује,
не много.
 
Тек толико да
покаже, да то,
чекањем измучено
лице, није воштана
фигура.
 
Тешко да би пролазник
и увидјео разлику,
оно је стално ту,
дању и ноћу.
 
Навикло да ћути,
трпи и чека.

Била си ту
 
Ходала си синоћ
поред мене,
нестварна и стварна
попут дуге
прољећне кише.
 
Потребна и освјежавајућа
појава, која овај живот
чини вриједним живљења.
 
Увијек када се појавиш,
носиш са собом
ишчекивање.
 
Ону драж дјетета
које чека поклон,
поклон испод јелке.
 
Усклађујеш корак
Са мном, слушаш
моје мисли које изговарам
не помјерајући усне.
 
Жао ми је само
што нестајеш у измаглици,
правим те од облака
снова и потреба.
 
Чежње, не тјелесне,
већ много дубље
везе, која не захтјева
посједовање.
 
Нисам толико похлепан,
знам да си потребна
не само мени
већ свакој души
која није изгубила
потребу за разумијевањем
у бури живота.
 
Због тога се
често упуштам
у дуге шетње.
 
Увјерен сам да
не припадаш овоме
свијету.
 
Да се откриваш
само онима који
вјерују.
 
Који у тешкоћама
живота, нису заборавили
да постоји нешто узвишено,
необјашњиво и неисказано.
 
Зато не причам
људима о теби.
Прије ћу прихватити
титулу особењака
зависног од самотних
улица и жмиркаве уличне расвјете,
него да увјеравам људе у твоје постојање.
 
Молим те, не откривај
никоме нашу тајну.
Овај свијет је
неће схватити.
 
Ја вјерујем у тебе
и осјећам те.
Ту си моје мјерило
вриједности у овоме
вјеку.
 
Сада прости,
морам поћи
међу људе и водити
површне разговоре.

 

Богдан Томић, млади свештеник чија је суштина урезана у камену храма љубави, представља савремену инкарнацију поетске трансценденције. Кроз свој живот посвећен служби духовности, Томић је открио да је љубав не само тема већ и основни грађевински материјал људског постојања. У његовој првој песничкој збирци, чији је сваки стих пажљиво одабран као камен темељац, манифестује се дубока повезаност између духовне преданости и уметничког израза.

Његови стихови, попут архитектонских детаља на грандиозној катедрали, откривају слојеве значења и симболике. Свака песма постаје стуб чврстине, а свака строфа прозор у душу овог младог уметника. У овој збирци љубав није само субјект већ и објект истраживања, преносећи не само интимност његове личне повезаности са љубављу према мајци, жени и души већ и универзалну есенцију која повезује све људе.

Томићева поезија открива дубоке канале комуникације између светова материјалног и духовног. Кроз своје стихове, он нас води на путовање кроз лавиринте људских емоција, од најдубљих осећања интимне љубави до ширег саосећања са целокупним космосом. Он је попут алхемичара који претвара речи у драгоцени метал душе, осветљавајући тамна места и наглашавајући сјајност љубави као универзалне силе која нас повезује.

Страхиња Црнић Трандафиловић

Биографија аутора

Богдан Томић рођен 22.5. 1991 године у Ужицу. Основну школу „Вук Стефановић Караџић” завршио у родном Вишеграду. Године 2006. уписао је петогодишњу Богословију „Свети Петар Дабробосански” у Фочи. Завршио ју је 2011. и исте године уписао Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки”, такође у Фочи. За вријеме студирања био је предсједник Савеза студената, водитељ студентске радио-емисије, организовао је предавања. При крају факултета одговорио је позитивну на позив за рукоположење у чин ђакона 17. августа 2014, а већ 24. августа исте године у чин свештеника. Првобитно као парох корбовски, четврти кладовски, салашки и тренутно парох први књажевачки. Отац је два сина, Огњена и Алексе.

Илустрације: Unspash